ЈЕЛЕНА ВЕЉАЧА: Остављам ју. Само самохрани родитељ зна што све садржи та реченица: бригу, тугу, жал што она нема ону праву, свету обитељ

Понекад ти као мами треба не само помоћ него и могућност да с неким измијениш поглед колико је баш, ето, ваше дијете савршено, најљепше, најбоље, најпаметније

Jelena Veljača / 12. август 2019

 

Јеси ли ју оставила?

Било је један ујутро, и била сам потпуно будна, иако сам већ одрадила пакирање многих кофера: један који иде за Загреб, с хрпама прљаве одјеће (тај сам једва затворила), један, мањи, који иде даље са мном, на скривени оток на Јадрану, и трећи, најмањи, који иде тамо гдје ја не идем. Било је један ујутро, али и у четири ујутро те ноћи била сам будна увјеравајући саму себе да сам добро учинила растајући се, да свако дијете има прије свега потребу за хармонијом и право на стабилност, да је сретно дијете једнако сретна мајка.

Понављала сам си до изнемоглости све оно што сам научила из књига, чланака и предавања о томе како одгојити стабилно дијете, па како одгојити сретно дијете у сепарацији, па како се обитељ деконструира да би се реконструирала, али утјеху ни у једној јединој реченици нашла нисам, јер је најмањи кофер, још незатворен, ишао негдје гдје ја нећу отићи. На врху је вирио несесер у облику слонића, који је добила кад се родила, и који је путовао с нама када смо сви били сретни, када смо били традиционални, када смо могли бити реклама за маргарин.

- Јеси ли ју оставила? - добила сам поруку у један ујутро, од уплакане пријатељице која је тај дан оставила дијете њезином оцу. Дошао је, наиме, тренутак да и он искористи свој дио празника, договорен тијеком бракоразводне парнице и договора о скрбништву на Центру, гдје смо обје, нажалост, завршиле.

- Нисам, одговарам, будна од инсомније и немоћи, јер мој дан остављања долази. - Сутра, настављам кратко, и знам да она зна што је све садржано у тој једној ријечи натипканој у ситне ноћне сате, док дијете спава поред мене исцрпљено и сретно од мора и сунца и лудовања по плажама. Садржи напор компензације што си једини родитељ већ тједнима, садржи бригу и тугу, садржи осјећај гушења у плексусу, што од сепарације, што од губитка контроле (кад је дијете мало и несамостално, посве овисиш о доброј вољи другог родитеља колико често и како ћеш знати како ти је син или кћер, али није ни до тога: ниси напросто тамо, немаш визуални контакт, не судјелујеш у искуству, и није то само ствар бриге, већ и природне а истовремено патолошке жеље сваке маме да буде присутна), али садржи и још нешто токсичније од свега, нешто што ме држало будном све док није сванула спасоносна зора: садржи жал за тиме што баш твоје дијете нема ону свету обитељ, нуклеус какав свако дијете што год одузмемо и додамо жели, фамозни мама - тата - дијете трокут.

Што не може викнут “татагледајме” на плажи док га мама врти укруг стварајући отиске на мору, што не може мами показати како је научио скакати на главу (лоше). Што нема љетовање с оба родитеља који онда могу заједно гледати прве покушаје пливања у плићаку, трагове од купаћих гаћица на нетом издуженим ногицама, садржи бол око тога што баш ваше дијете негдје иде без вас, и зашто уопће дјеца негдје иду без мама - пазите то је мисао након што цијели осамнаести дан годишњег мислите како НЕ МОЖЕТЕ ВИШЕ ИЗДРЖАТИ И ЈЕДВА ЧЕКАТЕ ЗАГРЕБ, ВРТИЋ, БАКУ.

Јер мајчинство је комплексно и магично, захтјевно и често слама срца, а у мом случају порука пријатељици садржавала је и бол што баш њу не носи њезин отац након што падне у несвијест од јурцања по сунцу и скакања по трамполину перфектно лоцираном баш на путу до сладоледа на шетњици у Супетру, што ју мало теглим ја а мало мој пријатељ, што нема оног трећег да ју утјеши или да ме одмијени кад ми постане претешко, што физички, што емотивно. Што сам примијетила љубомору на најбољу пријатељицу чији је тата био с нама. Што сам примијетила љутњу на мене јер се на мене једину може љутити, а да је то заправо безопасно - зна да сам тамо, и што год да она учинила, заувијек ћу остати баш точно ту - одмах крај ње, колико год често желим побјећи, колико год ће често она хтјети побјећи. Питају ме некад новинари штампе намијењене сунчању је л’ ми тешко самохрано мајчинство, па ме одмах потом читатељи портала критизирају што се уопће проналазим у тој синтагми јер је опћепознато да је индијанско име Лениног оца Родитељ Који Судјелује.

А опће је познато и да кад си таква неописива сретница да крај себе имаш фрајера којем не смрде пелене и који након посла јури дома жени и дјеци коју цијели дан није видио, а не у теретану или у кафић да се “опусти”, немош се бунит ни због чега. А камоли кад си растављена а фрајер није заборавио своје дијете. Ту је, човјече, понекад је чак и на слици на Инстаграму, а знају га, урбана легенда кружи градом, људи видјети и како скупља кћер у вртићу.

Размишљам да си истетовирам: ја нисам самохрана мајка на чело, чисто да ми нитко више нема потребу опалити шамар јер сам се усудила признати да ми је - понекад - тешко. Тешко, ужасно тешко, не само зато што је физички напорно, већ и зато што стално патиш јер имаш осјећај да је због твоје одлуке или сплета несретних околности твом дјетету нешто одузето. Прогутала сам многе сузе ради тога. Понекад ти као мами треба не само помоћ (да нетко придржи дијете да одеш на WЦ, да нетко нахрани дијете да избјегнеш баш сваки дан инцидент око зелене хране, да нетко окупа дијете само зато да ти видиш и тај наводни залазак сунца), већ и могућност да с неким измијениш поглед колико је баш, ето, ваше дијете савршено, најљепше, најбоље, најпаметније. То могу само родитељи вјеровати. Свануло је јутро, и пријатељица је заспала. Ја сам у кофер ставила задње играчке, и кренула пут договорене точке сусрета.

Јужина је била она због које се људи ослобађају кривње у споровима у неким Републикама, али притисак у грудима био је још гори. Лена је одлетјела оцу у загрљај, ја сам дала неке посљедње упуте: крема за сунчање/шешири/кациге/крпељи су најчешће иза уха и у пазушним јамама/дехидрација/вода из базена изазива прољеве/мајчинско лудило, они су весело отишли не слушајући ме (Богу хвала), а ја сам сјела у први ресторан на чашу вина. Минуту касније, у њега је ушла моја пријатељица из Загреба, растављена мајка два тинејджера, и ставила мотоциклистичку кацигу на стол. Објасним јој зашто плачем и питам колико то траје: - Ма с временом је супер јер скужиш да је сваки други викенд твој, каже ми. И што радиш тим викендима, задивљено питам. - Већином мислиш как би било супер да су с тобом - намигне ми.

Јутрарњи


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.