Јерговић: Георгиј Господинов - домовина је тамо гдје су наши непријатељи

Господинов је писац без жанра. Он је архитект без нацрта, који гради по имагинарним пројектима. Његов роман јест и није роман, његова суперкратка прича јест и није прича.

Miljenko Jergović / 22. децембар 2020

 

Неколико тренутака прије него што ће се распасти сав познати свијет, у листопаду 2019. код београдске је Геопоетике објављена књига “суперкратких прича” Георгија Господинова “Сва наша тела”. Одмах затим, у вељачи и ожујку, завладала је епидемија, отежано је прелажење граница, промијенила се животна поетика, тако да смо, као што то бива кад избију ратови, вријеме почели дијелити на прије и послије цовида-19. Иначе, књига има само 131 страницу, објављена је на ћирилици, у бриљантном пријеводу Марија-Јоанне Стојадиновић. (Неко је чудо с тим српским и хрватским преводитељицама с бугарског: одличне су и некако блиске…)

Све ово говори да сам, врло вјеројатно, књигу с ове стране Бајакова прочитао само ја, те да би то задуго могло тако и остати. Или све док Фрактура, Господиновљев хрватски издавач, не задужи Ксенију Бановић, његову хрватску преводитељицу, да преведе “Сва наша тијела”, и тако се даље не развије једна потенцијално занимљива прича између писца и његових читатеља.

Та прича ће се, као и сваки пут када је о Господинову ријеч, најприје тицати жанра. У Хрватској, наиме, из неког разлога који ћемо једном покушати објаснити, наравно будемо ли имали времена, разлика између умјетничке прозе и оног што називају публицистиком подразумијева најприје разликовање фикције и нонфикције. Оно што је измишљено би, према оваквом виђењу, могло бити умјетничка проза, док оно што није измишљено, него се такорећи стварно догодило, не може бити ништа друго осим публицистике. Код Господинова, изразитије него, рецимо код Кнаусгаарда, прозни се текст тиче извјештаја о догођеном. А истодобно, понешто је измаштано на сновит, бајковит, али дубински истинит начин, тако да је читатељ на час у двојби ради ли се ту о религијском вјеровању. Тако у насловном тексту ове књиге, дугом једва страницу: човјек се буди из наркозе, поштено изрезан у некој тешкој операцији, и види да су око њега све неки људи; осмогодишњи дјечак, па лијеп млад мушкарац, до њега средовјечни господин, те мршав старац, жут у лицу, с оним нездравим подочњацима, нерасположен, сједи; тко сте ви?, упита их, на што му најстарији одговори да су они сва његова тијела; одлазите сад, на то ће изрезани, ускоро ће визита, и би му помало тужно, јер их можда више никад неће видјети; посљедњи је у соби остао дјечак.

Тако та прича звучи када је препричам по сјећању. И такве су заправо све приче из ове књиге, такав је Господинов као писац. Од свих мојих писаца код њега је најизраженија та зачудна карактеристика: умјетност му је у фактури текста, у његовој фабули, у памтљивој шифри, лозинки, анегдоти. Нешто је балканско и у томе, нешто што се као начин и као доживљај свијета шири од Истре према југу, југоистоку, и подразумијева тај чудесни оријентални, отомански анегдотариј, из којег је потекло више велике књижевности, поезије и прозе, него из академске традиције овога свијета.

Господинов је писац без жанра. Он је архитект без нацрта, који гради по имагинарним пројектима. Његов роман јест и није роман, његова суперкратка прича јест и није прича. То што он ради бесконачно је далеко од онога што се о жанру и начину научи на течајевима креативног писања или од онога што роман, прича, приповијетка јесу у школским и лексиконским дефиницијама. Дух Господиновљеве приповијести обично је у глави његова читатеља. Усели се тамо као вирус, па се развије у нешто што је много шире и опсежније од текста, који каткад није дужи од једне-двије реченице.

Ево једне цијеле његове приче, коју као да је Георгиј написао само за мене. Наслов јој је “Отаджбина”, па каже:

“Мржња ће нас увек чекати на једном блиском, родном месту.
Отаджбина је тамо где су наши непријатељи.”

Ево још једне, опет цијеле, и већ веома дуге:

“С временом схваташ да једино што можеш да урадиш јесте да утешиш. Пре него што је моја бака преминула, већ је копнела, стезала је моју руку и говорила, баш чудно, још бих да живим, сутра ћу да измузем козу, да попијем мало млека. Коза је угинула пре двадесет година, а моја баба из кревета није устала шест месеци…

Када сам био мали, када сам се бојао да заспим у мраку, пружао сам руку из мог кревета, она је пружала из свог, соба је била уска и тај мост је протеривао мој страх. Као да смо се испраћали, држећи се за руке, док не прођемо страшно, онда ме је у сну пуштала.

Сада сам могао само да јој вратим гест. У сан и смрт свако улази сам, али, добро је да те неко испрати до врата.”

Прича се, наравно, зове “До врата”.

У њој је, као и у “Отаджбини”, више фактуре, више је садржаја него у роману, а опет, ништа ту, заправо, није укратко речено. Једна је у тој причи лирска слика, као што у пјесми треба да буде, или као што треба бити у великом прозном тексту – јер проза мора бити од пјесме, а пјесма од прозе – рука која се преко собе пружа за другом руком, да отјера страх. У тој причи и један је цијели живот, који је, као и увијек, заправо два живота, јер сваки је живот од два живота. У причи је на крају, на мјесту поанте, и једна од оних реченица, које неки записују у своје свешчице и на цедуљице, које задијевају у празне, успоменама намијењене преграде својих новчаника, а други их, опет, презиру као наводне мудросерине. Међу таквим је презирљивцима и презиривачима и наводних хрватских књижевних критичарки и критичара, те професорчади с Филозофског факултета. Али Господинов не пише за њих. Чињеница је, међутим, да су реченице као ова: “У сан и смрт свако улази сам, али, добро је да те неко испрати до врата.”, опасне, јер знају писцу експлодирати у лице, знају се окренути против њега, знају га прогонити искачући из новчаника његових обожаватеља и обожаватељица. Оне су, истовремено, важне, јер сјаје мудрошћу и прељепошћу, као бижутерија купљена на мору, за годишњих одмора. С таквом је реченицом о сретним и несретним обитељима, само мање лијепом и звучном, Толстој започео свој велики љубавни и друштвени роман. На њу се, на ту реченицу, наставило неколико стотина густо куцаних страница текста. На Господивљеву реченицу не наставља се ништа, јер она долази на крају врло кратког текста, који је цијели стао у овај текст, и утопио се у њему, тако да ћете га погледом сад тешко наћи. Али прича се читатељу усјекла у памет. То јој је био циљ. “Читање ствара успомене”, пише у овој књизи.

Било је у нашим животима времена када су излазиле добре новине. Или је то, можда, било и прије наших живота. Такве су се новине читале између редова, није у њима било великих политичких истина, а било је много онога што се није смјело рећи. Али негдје одозад у тим су новинама започињала чуда, започињало је оно по чему су у то вријеме новине биле енциклопедија свакодневице. И могле су човјеку спасити живот. Тамо је, рецимо, негдје иза ребуса, крижаљке, курсне листе и реда пловидбе далматинских трајеката и три-четири сличице стрипа Хогар Страшни, била свакодневна рубрика у којој су се могли наћи афоризми Станисłаwа Јерзyја Леца и понека реченица Марка Аурелија. У моју још увијек празну и свега гладну меморију, и у моју узнемирену, уплашену душу те ријечи падале су као спас, и можда су ме за цијели живот усмјериле и упутиле. Што би са мном било да у новинама нису објављивали Јерзyја Леца?

Тако би данас моје имагинарне новине – за које је ирелевантно да не постоје – објављивале пријеводе прича из књиге “Сва наша тела”. Те приче би спашавале дјецу да не пострадају. Спасоносна је реченица: “Читав мој живот скоројен је од туђих живота.” А онда и величанствен дводијелни “Трактат о супи”, који ћу вам, опет, на растанку, у цјелини цитирати:

“1.
Спремање супе мора да буде прихваћено као једна од аскеза светог живота. Немогуће је да неко ко је спремио лепу супу, са кореном целера, шаргарепе, кромпира, лука, паприке и везе першуна, буде лош човек.
2.
‘Студирати филозофију – у најбољем случају, мора се после педесете. Прво научи да куваш супу…’, пише Бродски. Могло би, међутим да се каже и овако: Да скуваш добру супу, мораш умети, у најбољем случају, после педесете. Прво заврши филозофију.”

Након што је прочитате, ова вам књига одмах почне недостајати. Чудно је то: човјек није свјестан да би му могло недостајати. Као што би му могла недостајати и ова новинска страница.

 

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.