Јерговић: Ладање у Галицији и војничка гробља из Првога свјетског рата

Нисам знао тко је Душан Само Јуркович, и сад ме то помало жуља.

Miljenko Jergović / 05. јул 2019

 

Словачки архитект, градитељ намјештаја и етнограф, мајстор сецесије, врло модеран у свом добу, истовремено је био очаран народним градитељством у дрвету, проучавао га је, суживљавао се с њим и настојао створити јединствени градитељски стил, који би обједињавао ту велику, неписану традицију с архитектонским тенденцијама новог времена. Инсистирао је на томе да архитектура мора бити укоријењена у одређеном простору и у времену. Премда је живио генерацију-двије раније, Душан Јуркович био је могући духовни субесједник, скоро истомишљеник Јурја Неидхардта.

Када се 1914. заратило, било му је четрдесет и шест. Ускоро ће га аустроугарске војне власти мобилизирати да по Галицији пројектира и гради војничка гробља. Било је то на сјевероистоку велике, заједничке домовине, на ратишту крвавом и страшном, које ће ући у породичне и завичајне митологије бројних свјетова и култура, у којима ће, већ као нека врста хисторијско-сентименталног артефакта, остати до данас. Ријеч Галиција пуна је звука и емоционалног набоја, премда већина не зна гдје се та Галиција налази и што се тамо догађало.

Била је субота, и возили смо се у посјет Моники и Андрзеју, осамдесетак километара од кућице у којој смо живјели, још даље према истоку и југоистоку, према шумама и планинама, у једно од оних села у којима су до 1945. живјели Лемки, унијати, гркокатолици, које једни сматрају засебном етничком скупином, за друге су они Русини, док су за оне који су по свршетку Другога свјетског рата проводили етничку рекомпозицију Еуропе и темељито чишћење свих пограничних и заграничних мањина Лемки били Украјинци, па су их тако и депортирали у Украјину. Данас, та су села, углавном, празна или полупразна, а у оним најудаљенијим живе неки људи који су побјегли из градова, умјетници, графички дизајнери, глазбеници, керамичари, хипици из 1968, апартни књижевни издавачи, писци… Има утјехе у томе: сјећање је основна грађа за умјетност, умјетници су сјећајући људи, па ако је икоме стало до изгубљених и отетих лемкијевских сјећања, онда је то њима. Ово је крај у којему свака ствар, свако стабло и сваки призор имају двострука и трострука сјећања.

Кренули смо једном цестом, па нас је окренуло на другу, јер је она прва била затворена зато што се одржавао аутокрос. А та је друга дијелом водила кроз шуму, старом и разлоканом шумском трасом за извлачење балвана, али, за утјеху, ни она којом нисмо могли није много боља. Пољаци се друкчије односе према сеоској и природној баштини него Хрвати, а међу Хрватима, рецимо, Конављани. Асфалт нити је императиван, нити је знак неког великог просперитета, сеоске и уличне расвјете барем је десетоструко мање него у Пичетама и Дунавама, и нужно је еколошка, не освјетљава небо, не шири се у даљину, него само из мрака извлачи стазу којом ћемо проћи. (Сутрадан, у недјељу, доживјет ћемо, управо захваљујући галицијској сеоској расвјети, Ивандан каквог се не сјећамо ни из дјетињства: тисуће кријесница у савршено црној, од свјетлосног гада очишћеној љетној ноћи.)

Код Монике и Андрзеја задржавамо се кратко. Толико да попијем чај, и да се потом укрцамо у Тоyотин теренац, којим ће нас Андрзеј Стасиук возити по гробљима што их је пројектирао Душан Јуркович. Почетком осамдесетих он је, не показујући великог разумијевања за патриотско-милитарне концепте, дезертирао из пољске војске и завршио на робији, што је врло радикални, не баш швејковски потез, али док управља теренцем низ бијеле друмове које је Бог зна кад градила Бог зна која империја, и док се кроз дубоку траву креће између војничких крижева, онако у сивомаслинастим хлачама с нашивеним джеповима, преплануо и сијед, доима се као чувар тих гробаља, чувар успомена што су се расуле ту под Карпатима током година 1914, 1915, 1916…

Крлежа је био у овим крајевима. Само, даље према сјевероистоку, тамо у Украјини. Послије је четрдесет година надописивао и мијењао драму “Галиција”, која се збива у једној галицијској ноћи без кријесница, али заправо је то остала једна од великих његових недовршених тема. Све опсесивне човјекове теме морају остати недовршене, или довршене смртним часом. Земља коју гледам, и која се није од овог значајно разликовала ни током љета 1915. или 1916, шумовита, тамнозелена, широког тањурастог неба, које се чини много већим и ширим од јужних наших небеса, предио је у којему су највише гинули Крлежини домобрани. Моји су падали на Кобариду и Сочи, и на ријеци Пиаве, на фронти западној, која нам је по свему ближа, премда је и Босанаца итекако било на Галицији. Водио их је, и на западној и на источној фронти, будући генерал, тада пуковник Перо Блашковић. Док су били ту на Истоку, били су пуни гњева, псовали су и цара, и краља, и домовину, јер нису имали појма гдје су се затекли, о чему Блашковић свједочи у књизи “Са Бошњацима у Свјетском рату”: “Пошто су нас о циљевима нашега кретања оскудно обавјештавали, то дабоме нисмо имали ни појма што радимо и зашто тако радимо, већ смо једино ради изнемоглости и крвавих губитака грдили наше водство на сва уста и били смо силно огорчени.”

Док се крећемо између гробова, на Јурковичевим гробљима усред нигдине, у селима, и далеко од села, усред шуме, и на пропланку, по малобројним крижевима који чувају имена и презимена мртвих војника и официра не налазим Хрвате ни Босанце, све док ми се на петом гробљу по реду не приказа гроб инфантеријског редова Антона Тежака, који мртав паде 12. просинца 1914. Бит ће Загорац, Вараждинац, један од оних што их је покупила прва мобилизација, у љето након Сарајевског атентата, када се с полетом и увијек опасним патриотским одушевљењем ишло у рат, служити владару и бранити домовину. И онда размишљам, јесу ли Антонови знали да он баш на овом мјесту лежи, јесу ли му икад обишли гроб, и постоји ли данас на свијету итко тко чува и његову фотографију и памти да му је Антон Тежак био род.

Али нешто је на овоме мјесту што ми не познајемо у својој култури и у емоционалном искуству: већина Јурковичевих гробаља су мјешовита, а тек на једном од пет мртви су подијељени ниским зидићем. На улазу у свако гробље пише – уколико је познат – број сахрањених војника и њихова припадност. Тако на улазу у гробље Дłугие пише да на том мјесту лежи 37 аустроугарских и 208 руских војника. Сватко има право на гроб и на сјећање, премда је, заправо, ријеч о масовним гробницама. У крвавом ковитлацу Великог рата мртви су укопавани у масовне гробнице, којих је било толико да је након рата одлучено да не буде ексхумација и да се граде заједничка спомен-обиљежја. Тако је и настао концепт “незнаног јунака”.

Стасиук приповиједа да је ту негдје у близини, сакривено и невидљиво, било и једно њемачко гробље из Другога свјетског рата. Уредни и темељити, какви већ јесу, Нијемци су једнога дана дошли и однијели своје мртве, а на мјесту испражњеног гробља поставили су криж. Крижа је ускоро нестало, и тако је настало ништа. Заборав.
Послије смо, на путу Андрзејевој кући, гдје нас је чекао и наш ауто, свратили до малене сиране, коју држи скупина овчара. Њихов сир је млад, ароматичан и тежак. На посљедњем предвечерњем сунцу једнога од најдужих дана у години сјају бакарне утробе њихових свјеже опраних казана за кухање млијека. О свему би овом вриједило писати.

Стасиук се, као и сваки озбиљан писац, вјечно забринут и запитан је ли још увијек писац, жали да ништа не пише. Не питам га зашто не пише о свему овом, о гробљима уз која живи и о Великом рату у бакарним казанима у којима се куха овчје млијеко, јер знам да не може писати о оном што ти је близу. Требало би отићи да би се писало, а Стасиук нема камо, пошто је већ једном одлазио – из родне Варшаве. Пише се о оном што је тамо гдје више ниси, свеједно ради ли се о просторној или о временској дистанци.

Сљедећих дана обилазит ћемо дрвене галицијске цркве. Древне и велике, неке из шеснаесетог и седамнаестог стољећа, као да су продуховљеније од камених и намалтаних цркава. Разликују се у градњи римокатоличке од унијатских, премда су од истог дрвета начињене. Све је овдје сачувано, све је, како се нама чини, сјећајуће. Иако је и то само привид, настао из културних навика дивљих и примитивних рођака с југа. Њихове бисмо ми цркве запалили, јер зашто смо их протјеривали ако им нећемо цркве запалити? А своје бисмо срушили, однијели кући за огрјев и наложили, да бисмо саградили веће и трајније цркве од бетона и блокета. Ми се против мрака боримо што снажнијим жаруљама, па онда не видимо кријеснице. Али нећемо о томе мислити док смо у Галицији.

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.