Јерговић: Поуке пијанства и празновања: тешко оном коме подочњаци лијепо стоје

Возим се кроз кишно и суморно подне од Тешња према Матузићима и Усори. Друм је разлокан генерацијама претешких камиона, што се низ њега спуштају већ двадесет и коју годину, откако је мир поклопио Босну, а друмови се не поправљају и не граде.

Miljenko Jergović / 31. децембар 2018

Около воња онај тешки угљени дим, дим од ложења, по којему се од листопада све до травња препознаје ова земља. И како сам у овој вожњи сам, укључујем радио, тражим локалне станице, да послушам што каже и о чему пјева дух времена.

Тако први пут чујем пјесму која је, можда, опћепозната онима који чешће путују низ Босну слушајући радио или ноћаре по фолк клубовима и кафанчугама загребачких предграђа. Пјевач нервознога гласа, праћен суперфолклорном апокалипсом што извире из јапанских електронских уређаја, удара по рефрену: “Подочњаци, подочњаци, баш ми лепо стоје”, и слушатеља обузму осјећаји карактеристични за прва чувења хитова ове музике. Први је нелагода: зар је и ово могуће, зар и овога има. Други је усхит: у свијету који се диви своме новом Теддy капуту, сашивеном од чупавца којим су седамдесет и неке наши какањски рођаци прекривали кауч, рећи да ти подочњаци лијепо стоје својеврсни је отклон од конзументског друштва у Кантову метафизику морала. Трећи осјећај је чуђење: зар је могућ живот на земљи с оваквим рефренима?

Пажљиво слушам наставак рефрена, па ми се учини да чујем ово: “Моје очи, пијавице, светлости се боје”. Успоредба очију, које надвирују изнад гордих подочњака, с пијавицама, учини ми се генијалном, чак и изван турбофолк контекста. Очи што као пијавице упијају свијет, гутају га, сишу му боје и своде га на испражњено сиво ништа, међу тачнијим су и свакако најлуђим пјесничким сликама које су ме у ова задња времена снашле. Али само грешком, схваћам већ у првом сљедећем понављању рефрена, кад разабирем да пјевач пјева нешто неуспоредиво обичније: “Моје очи, пијанице, светлости се боје”. И премда ни тај стих није лош, јер у њему очи заиграју улоге живе чељади, те се уз она два подочњака што су за понос пјевачу, један претпостављени интроспективни лирски доживљај претвара у нешто друго. Глава пијанице на час се претвара у крчму пуну очију, такођер пијаница, која је, као и свака права крчма, обузета фотофобијом. А фотофобија је могућа посљедица неконтролираног ракијања, мигрене или бјесноће. Турбофолк је у својој посљедњој фази, која започиње након завршетка ратова у деведесетима, те коначне побједе ове субкултуре у свим земљама бивше Југославије, облик контролиране бјесноће.

Даље слушам и чујем ово: “Ко ми каже да је љубав вечна/разбићу му представу о томе,/јер због ње су моја јутра течна,/а та жена ужива у томе.” Два добра и два лоша стиха. Прва два заснована су на опреци нискога и високог дискурса. Од пјесме очекујемо крв, зној и блато, кара-мрак балканске крчме и загребачког дисцо-цлуба, и онда нас, супротно очекивању, глазбеној подлози и рабијатном гласу пјевача из чијег хипоталамуса тужи Оријент, стрефи високоучени, шопенхауеровски тон. Разбијање представе, или разбијање предоджбе, како би гласила хрватскија иначица исте ствари, о томе да је љубав вјечна, оно је што си човјек с подочњацима ставља у задатак, али је штета што не наставља даље у истом тону и једнако бистро и јасно, него замути ствар и наведе слушатеља да помишља свашта. Што би могло значити то – јер због ње су моја јутра течна? Прво што сваки мушкарац ујутро учини заправо није за пјесму. Али не зато што би било непристојно, него зато што је опће мјесто. Свеједно да кажемо: сваки се мушкарац ујутро најприје попишки. Многе ће једино то и дићи из постеље. И онда ако пјеваш да су ти јутра течна, за што си, поштујемо ли реченични каузалитет, оптужио криву предоджбу о томе да је љубав вјечна, испада да јутром пишкиш из емоционалних, а не из физиолошких разлога. А то није тачно. И боље је да није.

Након што се рефрен још једном понови иде ово: “Та ме љубав, као дете лопту, у вис баца,/ех то нисам хтео./Сад ме браћа скупљају по поду,/сећају се кад сам био цео.” Ово је, рецимо, скроз добро. Прва два стиха увод су у оно што ће се затим догодити: јасно видимо пијанога лирског субјекта, којег тек нешто мало мање пијани другови подижу с пода, али он се не да, неприкосновена је сила земљине теже, илузорно јој је пружати отпор, па се онда ти који га усправљају у хипу сјете како је и он некад усправан био, тако да се чинило да му гравитација не може ништа. Осим ритмички фино угођене риме хтео-цео, коју ће добро поднијети и сонг с много вишом репутацијом, колико год да би била банална при озбиљнијему пјесничком подухвату, ту је важна и ријеч – браћа. Колико год хомофобан бивао свијет из балканске крчме, стилизиран кроз поетику турбо-фолка, јер се тај свијет више грози педера него што их се грозе ногометаши и ногометни репрезентативци земаља у којима се тај исти турбо-фолк производи и слуша, понешто од манира, обичаја, лексика и називља у тим пјесмама сугерира најнепосреднију мушку блискост. Онакву блискост какву не само да си неће приредити скупина хетеросексуалних мушкараца при изливу највеће срдачности, него није нарочито честа ни међу најопуштенијим, према сексуалним изазовима посве отвореним свијетом. И онда, не само да га они грле и скупљају с пода, него их притом он назива – браћом! Каквом браћом, ако му нису рођена браћа, а ни браћа од стрица, од ујака или од тетке, каква, наиме, још постоје у нешто источнијим предјелима наше заједничке културне свијести? Нису то ни браћа по оружју, а још су мање браћа по мисији или по звању, или – то понајмање – по човјечанском тоталитету и опћељудској братској солидарности. Браћа су му то по нечему тјелеснијем и блискијем.

Исто као кад малоприје споменути ногометаши, кршћани и католици (хришћани и православци), који се јавно, на страницама спортских тисковина, грозе истосполне љубави, те ју називају неприродном, ненормалном и болесном, истичући да им је незамисливо да у најдражем дресу, оном у којем представљају своју једину домовину, заигра и понеки педер, након постигнутог гола заскачу једни друге, управо онако како распусна чељад заскаче једно друго у тренуцима предпрокреацијскога усхита или увода у скори сношај. Порно сцене након постигнутог гола на телевизији би требале бити забрањене за публику млађу од осамнаест година.

И на крају слиједи величанствени финале пјесме: “Руга ми се свако јутро лице,/пита дал је туђе или моје,/а ја не знам ни како се зовем,/док ми ноге без колена стоје”. Лице које ти се из зрцала руга није сасвим нова, али је ефектно предочена пјесничка слика. Наставак је такођер добар: умјесто да се носитељ лица пита је ли то, или то није његово лице, лице се пита тко је тај што иза њега стоји, је ли то стварно онај он који се обично зове ја, или се лице грешком затекло ту. Убијте ме, али то је добро! А он, тојест ја, лицу одговара да ни сам не зна како се зове, и да му ноге без кољена стоје. Јесте ли икад осјетили да вам је земља тако несигурна под ногама, као да више немате кољена, него као да стојите на двије ноге од троношца, све горко чезнући за оном трећом? Јесте ли икад осјетили како је земља под вашим ногама заправо несигурна, заљуљана попут каића с којим пристајете уз моло, а нема никог да му добаците коноп? Ако нисте, тада не само да не знате што је мамурлук, него не знате ни како је несигуран, како је ломан тај уски процјеп између вас и свијета, не знате да кољена служе томе да амортизирају ужасни неспоразум човјеков с властитом егзистенцијом.

И тако ми прође пјесма, коју у свом животу, све док се опет не будем возио кроз Босну и слушао радио, сигурно нећу чути. И добро је да је тако, добро да је још увијек могуће живјети и преживјети мимо свијета чији културни назори извиру из турбо-фолка и из контролиране бјесноће националистичких естетика. Јер турбо-фолк је темељна националистичка естетика, српског, хрватског, бошњачког, албанског и других балканских национализама.

Не знам тко је написао текст ове пјесме. Могла би то, рецимо, бити Марина Туцаковић. Пјевач је Жељко Шашић, велика звијезда сцене, своједобно је и с Цецом Ражнатовић снимио дует. Покушао сам нешто више сазнати о њему, па сам пронашао и његове фотографије на интернету. А онда и његову везу с прошлогодишњом насилничком афером нешто познатијег Аце Лукаса. Тај је, наиме, тукао жену, а Шашић му је пружио подршку, рекавши да га разумије, “јер се и он током брака са њом једва суздржавао да је не звекне”. И још: “Ово је први пут да се прича да су се Аца и Соња физички обрачунавали. Е, ја сам управо из тог разлога изашао из брака са њом. Да ми се, не дај Боже, то не би десило, јер она мушкарце изазива и доводи до лудила.” И тако, разбија Аца жену, након што је Жељко разбио представу о томе да је љубав вјечна.

Је ли стварно могуће, из перспективе овог слушатеља, уживати у пјесми каква је “Подочњаци” Жељка Шашића? Заправо јест. У њој човјек ужива као у властитој невољи. Ужива, да не полуди. Смије се након што се чекићем опалио по прсту.


Јерговиц


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.