Јерговићев обитељски роман је књижевни догађај

Обимни роман 'Род' Миљеника Јерговића у луксузном издању Фрактуре, неупитно је један од књижевних догађаја 2013. године, уједно и ауторово најамибициозније дјело у којему приповиједа повијест властите обитељи, од прадједа Карла Стублера па до сувременог Загреба

Gordan Duhaček / 26. мај 2014

Излазак новог романа Миљенка Јерговића на хрватској је књижевној сцени - хтјели то неки, па и он сам, или не - релевантан догађај, што се с 'Родом' итекако потврђује, па чак и на оној површинској разини луксузног издања тврдих корица, с отиснутим сликама Златана Вехабовића на насловници. 'Род' изгледа луксузно и елегантно, по највишим стандардима Сеида Сердаревића, те је књига која визуално плијени пажњу и чије је прво представљање на Интерлиберу било једно од најочекиванијих догађаја сајма књига. Но, 'Род' је и књижевни догађај јер је ријеч о, без конкуренције, најамбициознијем роману Миљенка Јерговића, апотеози његових тематских опсесија и стилских маниризама, тексту који на тисућу страница укључује најбоље од аутора, као и оно проблематично. Ипак, иако Јерговић зна имати вулканску инвенцију приповиједања у којој се сударају догађаји, коначни дојам који 'Род' оставља јест да се на тисућу страница понекад исцрпио те да је објава сваке више израз креативне тврдоглавости коју треба поштовати, но не и хладнокрвне процјене што јест врхунски ниво, а што није. Проблеми у 'Роду' не сметају у читатељском ужитку који овај текст дефинитивно нуди, јер је ријеч о очекиваним јеткостима, повременом самосажаљењу и промашеном политизирању. Ликови које Јерговић ствара су фасцинантно комплексни, а и обични људи, оживљени кроз његове акутне описе и знаковито истакнуте детаље, па се стрепи над судбином сваког од њих, често и оправдано јер у повијести ових простора у протеклих 150 година било је много убијања. 'Род' је тако прича и о свим ратовима у којима је данас тзв. регија, некад Југославија, некад Аустро-Угарска судјеловала, спуштајући их на људску разину трагедија родитеља који - у најбољој намјери - пошаљу властитог сина у смрт. С великим суосјећањем Јерговић описује агонију која слиједи, изостанак помирења с властитом одговорношћу која изнутра разара до краја живота. Једнако је фантастичан аутофикцијски дио о смрти Јерговићеве мајке, који је толико саморазоткривајући да га је на почетку помало неугодно читати. Јерговић доиста нуди фасцинантан поглед у однос родитеља и дјеце, јер без обзира на специфичности и аутобиографске моменте, ту је и разматрање утјецаја родитеља на своје потомке, понекад пут у пакао поплочан најбољим намјерама. Успутна запажања о Сарајеву, ауторову родном граду у којему се осјећа као странац, посве су погођена и брутално искрена, што се сигурно неће свидјети оном дијелу сарајевске раје који живи илузију мултикултуралног града из осамдесетих година. Ништа мање нису отровне ни промашене стрелице које Јерговић испали у правцу Загреба и аграмерског менталитета, а страшно је забавна и освјежавајуће индискретна анегдота из Пуле, у којој се описује инцидент с једним хрватским министром културе. У стилском смислу се Јерговић у 'Роду' држи епског приповиједања, какво му и најбоље лежи, но дијелови знају бити пренапрегнути или распршени. Такав стил писања, а и нуђења информација читатељу са свезнајуће позиције - коју Јерговић додуше релативизира позивајући се понекад на недостатак докумената или писама - са собом носи опасност претјераног објашњавања, којег у 'Роду' на тренутке има. С друге стране, тешко је навести једну памтљиву дијалошку сцену, јер аутор већином бира сам рећи што су његови ликови рекли, него им омогућити да сами то изговоре. 'Род' је уједно и повремени метароман о писању романа, у којему Јерговић пише, примјерице, о томе што чита док пише роман, које је годишње доба и слично, но свој љубавни живот држи изван нарације, што и сам духовито и самозадовољно констатира у тексту. У бити патријархалан роман, 'Род' је фасциниран обитељском повијешћу и окружењем као кључним фактором људског живота, а слиједом тога је и зачуђујуће асексуалан текст, у којему нема сцена сексуалне страсти или љубавне жудње. Иако је на моменте врло директан око сексуалних тема попут искустава властите мајке, приступ је дистанциран и клинички, без еротике у писању. Тога, на срећу, има у већини овог обимног романа, богатог и слојевиог штива које садржи најбоље од Јерговићевих списатељских могућности. 'Род' је дјело писца у напону снаге и најбољим годинама, аутентичног приповједача који је повијест властите обитељи опјевао као, мора се рећи, добар син - с поштовањем, разумијевањем и суосјећањем.

 

Текст је преузет са Т портала

 

 

 

 

 

 


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.