ЈЕСМО ЛИ ЗАКАСНИЛИ Хоће ли неко у овој земљи нешто урадити? Потребна хитна реакција, а не политичка демагогија!

Исељавање младих, старење популације и негативни природни прираштај већ остављају негативне посљедице.

Milovan Matić / 17. јул 2019

Ипак, никоме од људи који су се прихватили најодговорнијих функција у земљи још увијек није пало на памет да нешто промијене. 

Код нас се и даље саставља власт, прича се о томе хоћемо ли у ЕУ или нећемо, свађамо се око уласка у НАТО, као да нас тамо неко зове, дијеле се фотеље у институцијама и све то док земља пропада, а народ нестаје. 


Спорадично чујемо пароле како треба провести реформе, како треба ово, како треба оно, међутим, сви они који би то морали урадити, умјесто реформи, проводе запошљавања на буджетске јасле својих подобних сљедбеника. 

Како тврди економиста Фарук Хаджић, струка која стално упозорава на такве процесе одмах буде обиљежена као "негативна", са коментарима да је то удар на патриотизам, или боље рећи “буджетски патриотизам.”

Он каже да млади то не желе више гледати. "Гледали двадесетак година своје родитеље како се боре да осигурају егзистенцију и схватили су да од оваквог вођења државе нема перспективе. Колико још треба чекати за боље сутра? Родитељи, к'о родитељи, желе најбоље својој дјеци и шаљу их вани, било за студијом, било за послом. Како год, велика већина се више неће вратити. Неки кажу да се и у ‘Југославији ишло радити у Нјемачку, па су се људи враћали назад’. Истина, само што сада наша омладина не иде вани да ради, већ да живи. То је велика разлика. Воде са собом своје породице. Дјеца им се горе рађају. Они Босну и Херцеговину можда виде пар пута годишње као туристи и кроз посјету родбини”, наводи овај економиста.

А зашто би се вратили? 


Да гледају особе које нису довољно компетентне ни да буду предсједници кућног савјета, а камоли предсједници влада, како се питају и доносе одлуке о њиховој будућности? Да стријепе од одласка доктору, јер не смију ни да претпоставе шта их чека у болницама и има ли уопште стручних људи да их лијече? Да дјецу шаљу у школе и на факултете на којима предају приучени професори? Да се боје шетње градом?

Хаджић тврди да смо са реформама које би нешто значајно промијениле увелико закаснили.


“Са реформама пуно каснимо. У пет година отишло је 150.000 особа, а само у овој години још 30.000. Ако већ хоћемо да покренемо економију, требамо унапријед размишљати. Будућност је у ИТ сектору, улагању у науку, памет, истраживање и развој, умјесто улагања у службена путовања, буджетски патриотизам, скупоцјена аута и сл. Ко ће се возити празним цестама? Ако се већ морамо задужити или покренути економију, онда боље правити технолошке паркове, који ће бити центри за стварање нових знања и иновација, који ће привлачити младе да се врате овдје или да остану”, каже он.

Зашто је табу тема да се младима дају пореске олакшице до одређене старости, или омогуће бесплатни докторски студији, боље финансирање научно-истраживачког рада, или изнајмљивање станова одређен број година, који би онда прешли у трајно власништво (бескаматно финансирање). Зашто још увијек немамо популацијску политику и доживотне пензије за родитеље са четверо и више дјеце? Прва криза ће оголити нашу реалност.”

Поред политичке ситуације, која је у БиХ несношљива, која је са собом донијела корупцију, непотизам, истурила страначке и родбинске везе у први план, промовисала нестручност умјесто знања…, људе одавде тјерају у првом реду лоши услови рада и мале плате.


Док год просјечан радник у реалном сектору буде радио за 500 или 600 КМ и то у условима који нису достојни човјека, граница према западу ће бити једини пут. 

Ранка Мишић, предсједница Савеза синдиката Републике Српске, каже за БУКУ да су најпотрошеније двије ријечи на овим просторима "транзиција" и "реформе". Јер, овдје се, каже, деценијама проводе реформе и деценијама смо у транзицији, а посљедица таквих реформи и тог дугог транзицијског периода јесте одлазак квалификоване, углавном младе радне снаге у иностранство, што озбиљно огрожава будућност ове земље.


“Када говоримо о реформама, то су процеси, то траје и треба да траје. Не можемо ни рећи, када говоримо само о РС, да није било баш никаквих реформи. Само је питање колико су то квалитетне рефоме, каква су њихова пролазна времена, односно какви су резултати”, каже Мишић. 

Она наводи да су посљедице лоше рађених реформи, посебно у области рада, видљиве на сваком кораку. 

“Оно што смо лоше урадили сада нам се враћа као бумеранг. Не може се одржати свијет на плати од 200 евра и не може више проћи девиза коју су послодавци непрекидно изговарали: ‘Ко неће за 200, има ко ће и  за 150’. Сада смо таквим понашањем дошли у позицију да нам одлази радна снага”, каже она. 

Додаје да је увијек постојала економска миграција, али да је ово што се сада дешава озбиљно питање које тражи хитну реакцију. 


“Да ли су Влада, Парламент и послодавци спремни за једну обимну и озбиљну реформу система плата, за разумијевање да се не може живјети до 450 до 600 КМ и да ли су спремни послати поруку да вриједи остати овдје? Тешко! Влада је донијела низ закона који иду на руку послодавцима, али заузврат није ништа урађено за раднике. Ми сад имамо ситуацију која је прилично сложена и која тражи да се реагује одмах. А те реакције још нема”, каже Мишић.

Она наводи да су све анкете показале да су основни разлози напуштања ових простора, и то код 90 одсто људи, плата и услови рада, што послодавци не желе да схвате. 

“Бићу отворена, кад говоримо о РС, апсолуто не постоји воља код челних људи Уније удружења послодаваца. Они не играју фер. Нека министарства у Влади мазе пословну заједницу. Овдје постоје привилеговани и у тој Унији послодаваца, који раде само за себе и бенефите својих фирми, при том значајан број добрих послодаваца остаје по страни. Влада мора да пронађе инструменте који неће само ићи у правцу давања новца. Они би морали некако послодавце довести у ситуацију да иду у процес значајнијег и бржег повећања плата. Овдје треба свима повећати плате и изборити боље услове рада и то одмах. То је прва ствар!”, упозорила је Мишић.

Ипак, нису само плате и услови рада узрок одласка, већ сплет свих околности и друштвеног стања које утиче на живот човјека. А један од битних разлога због којег људи не желе више да живе у овој земљи јесте здравствени систем.


Колико смо пута само чули реченицу: “Нема више стручњака да нас лијече”, што и није далеко од истине која тјера људе што даље одавде. 

А разлог за овакво стање је вишедеценијско уништавање здравства без икакве жеље за реформама.

 

Миодраг Фемић, предсједник Струковног синдиката доктора медицине у РС, истиче да садашње стање у здравству потпуно јасно показује слику општег лошег стања у друштву. 


“Чињеница је да се област здравства поново задужује новим милионским кредитима, којима се готово стихијски граде и опремају савременом опремом бројни здравствени објекти. Са друге стране, свједоци смо и да се и даље исто тако стихијски и неконтролисано увећавају и дуговања јавних здравствених установа за њихове редовне дјелатности, тако да се њихово основно функционисање одржава углавном новим кредитним задужењима”, наводи Фемић и додаје да се најмање ради тамо гдје је то најпотребније:
“Овдје се не посвећује готово никакава пажња и не предузимају ефикасне мјере да се системски умање миграције здравствених стручњака из јавне здравствене службе. Основна примања здравствених радника су од 2009. године умањена за око 60%, а почетком године  је премијер  донио одлуку и о дугорочном замрзавању плата у здравству.  У вези оваквог стања, једино што се може предвидјети је да оно сигурно не може још дуго трајати”, каже Фемић за БУКУ.

У погледу ранијих, а и недавних најава о реформама у здравству,  коментар није ни потребан, јер је за реформу прије свега потребна воља и јасна и чврста политичка одлука, а према мишљењу нашег саговорника, ње за сада нема.

“Власти у Републици Српској годинама упорно избјегавају да признају да радне миграције здравствених радника озбиљно угрожавају одрживост јавне здравствене службе, а чињеница је и да ресорно министарство и Влада Републике Српске до сада нису донијели и спровели ни једну мјеру која би могла утицати на смањење броја здравствених радника који трајно напуштају јавну здравствену службу. Ми смо као синдикат још прије четири године први почели да указујемо да ће ниска примања сигурно довести до бројних радних миграција здравствених радника и тражили повећање плата и накнада здравственим радницима, али нашем захтјеву није удовољено. Задња либерализација система радних виза у Њемачкој сигурно ће довести до повећања броја миграција здравствених радника”, каже Фемић.


Из Синдиката сматрају да одлазак здравствених радника из јавне здравствене службе није могуће потпуно спријечити, али да је могуће да се адекватном политиком повећања плата и накнада, као и бољим условима рада, може значајно смањити број одлазака. "Наши приједлози које смо доставили ресорном министарству и предсједнику Владе Републике Српске до сада нису разматрани, нити смо од њих добили било какав писмени одговор, осим штурих саопштења у медијима." 

А овакво стање директно ствара неповјерење грађана према здравственом систему и тјера их одавде.


То потврђује и наш саговорник. 


“Тачно је да грађани све више губе повјерење у постојећи здравствени систем. Потребно је анализирати да би се утврдило зашто је то тако, посебно ако се узму у обзир само чињенице колико је новца у задње вријеме уложено у изградњу или реконструкцију и опремање бројних болница и домова здравља. То указује да се ефикасан, квалитетан и сигуран здравствени систем не може изградити само лијепим и функционалним грађевинским објектима и најсавременијом и скупом медицинском опремом”, каже он и додаје:

“Основни разлог за губљење повјерења грађана у здравствени систем је тај што су у задње вријеме политичке странке и страначке политике завладале ординацијама, операционим салама и болесничким собама које као лоши домаћини управљају процесима у здравству. Други кључни разлог уско је повезан са претходним разлогом и односи се на распрострањену корупцију и непотизам у јавним здравственим установама о којем грађани свакодневно примају бројне информације из средстава јавног информисања, а које нико не демантује. Трећи озбиљан разлог су и дугогодишња изузетно ниска примања здравствених радника која угрожавају њихову социјалну сигурност и достојанство рада и продукују њихово велико незадовољство и инертност на радном мјесту, а у задње вријеме је то и узрок све бројније миграције најстручнијих здравствених радника у приватни сектор и иностранство, а што озбиљно угрожава одрживо функционисање јавне здравствене службе”, рекао је Фемић.

Поред свега наведеног, грађани веома често као разлог свог одласка наводе образовни систем. “Нећу да ми дјеца овдје одрастају. Одлазим у иностранство да бар они имају будућност и прилику да се школују”. Овако добар дио оних који су отишли или планирају да оду оправдавају своју одлуку.

 

Професор на бањалучком Универзитету Иван Шијаковић тврди да је главни разлог за овакво размишљање међу грађанима тај што смо закаснили око 15 година на свим нивоима образовања. 


“У првој деценији XXИ века све озбиљније земље у свету су почеле или наставиле са реформом образовања, како би се прилагодили новим економским, технолошким и културним променама. Код нас се једино Болоња примила, и то у најгорем смислу, јер је дошло до парцијализације предмета, изостављања важних научних области, снижавања критерија оцењивања и потискивања науке из високог образовања, посебно на факултетима у друштвеним областима. Основно и  средње образовање остало је на старим принципима од пре 40 година”, рекао је он за БУКУ. 

 

Основни проблем је што се реформе код нас раде кроз поступак политичке демагогије, јер школе и факултети немају никакву аутономију у предлагању идеја и иновација, већ то потиче од политичких партија и њихових активиста који онда формирају "своје" тимове за израду "стратегија" о реформи образовања, каже наш саговорник.

 

“Те ‘стратегије’ се, обично, касније ставе у ладице у Министарству образовања и све остаје ‘по старом’. Други проблем је што се доносе закони о нивоима образовања онако како то одговара партијама и њиховим активистима, а не према потребама ђака и студената. Трећи проблем је што реформа образовања мора да се ради стално, континуирано, сваке године да се уводе неке иновације, док је код нас то случај сваке 10-те године. Тренутно стање, посебно у основном образовању најбоље описује један пример из праксе: у једној основној школи у Бањој Луци има нешто више од 1000 ђака, а 6 компјутера и 1 пројектор. О каквом савременом образовању ту може да се говори?”

Шијаковић наводи да ће до промјена доћи када се реформе почну проводити у правом смислу те ријече и када се стручни људи прихвате тог посла.
Опремање школа савременим научним средствима и училима, посебно основних и средњих школа. Паметне табле умјесто "кредоманских" табли. Таблети и компјутери за сваког ђака у учионици. Тек тада се може направити програм образовања који може да слиједи савремене свјетске образовне токове, прича наш саговорник.

 

“Најбоље је ‘преписати’ основношколски модел образовања који се примењује у Финској. Што више часова информатике, роботике, програмирања и web дизајнирања. Кључна реформа треба да уследи у средњем образовању. Средње образовање треба да траје 6 година. Тако што ће се садашњи 8. и 9. разред основне школе претворити у 1. и 2. разред средње школе и додати му се садашња "класична" 4 разреда средње школе. У прва два разреда би се учили општи предмети, док би се у преостала 4 разреда учили само они предмети који дају стручна знања. Ако је у питању економска школа, онда само економски предмети. Ако је реч о машинским и техничким школама, онда само технички и математички предмети, без историје, географије, матерњег језика и слично. Исто се може применити и на гимназије. Прва два разреда, сви општи предмети, у преостала четири разреда, за гимназије математичког и природног смера, само ти предмети, без друштвених предмета, док за гимназије друштвеног смера, 4 преостала разреда без математике, физике, биологије, хемије итд. Све ово би пратили бројни часови практичне и лабораторијске наставе. Тако би се образовали и оспособили ђаци који би одмах после завршетка средње школе могли да се запосле на конкретним пословима, док би на факултете ишли само они који желе да се даље усавршавају или се баве научним радом. Тако бисмо избегли садашњу ситуацију да друштвене факултете уписују ђаци који су завршили неку техничку школу са добрим и довољним успехом и нису могли да упишу неки технички или факултет природних наука”, каже Шијаковић и додаје да би реформа високог образовања подразумијевала ослобађање од мноштва илузија и слабости које је донијела "Болоња", али то тек треба да услиједи послије озбиљне реформе средњег образовања.

Занимљиво је да су сви наши саговорници као главног узрочника проблема у својим областима, али и кочничара у рјешавању тренутне ситуације издвојили “политику”. Они тврде да све почиње и завршава са политиком или боље рећи политиканством, које је довело до ситуације у којој образовањем руководе политички демагози, у којој су политичке странке и страначке политике завладале ординацијама и гдје политика одржава робовласнички систем на штету радника. 


Једноставно, бахатост политичара и њихова жеља да се укључе у све поре живота, без покушаја да нешто добро ураде за друштво, већ само ради личне користи, довела нас је у позицију да сваким даном губимо све више наших пријатеља, рођака, познаника, који се никад неће вратити. 

 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.