Језиве слике из мигрантског кампа у Кладуши и Бихаћу: Уморни, болесни, претучени, очајни, гладни... Завладала је шуга

Сви су они, из ко зна које земље, одавно кренули бјежати од рата и несигурности, од насиља и сукоба, ка бољем животу. Запели су овдје, на граници свјетова, истока и запада, у Босни која се још итекако сјећа ових призора из прошлог рата. Запели јер их Хрватска не пушта даље

100posto.hr / 08. август 2018

Сунце је неиздрживо пекло када смо, око поднева, ушли у избјеглички камп у Великој Кладуши. Призор који нас је дочекао није лако описати. На врућини и жеги, под црним, пластичним церадама што глуме 'зидове' шатора, натискало се стотине избјеглица из Сирије, Пакистана, Афганистана, Ирана и бројних других земаља. Уморни, дехидрирани, исцрпљени, многи од њих у тешком здравственом стању, лежали су на клупама или на поду, покушавајући доћи до даха на несносној жеги.

У прљавој, подрапаној одјећи играју се дјечица од тек неколико година, док родитељи испијених лица, мршави и забринути, сумњичаво гледају тко смо. Неки од њих тек су дошли након вишедневног пјешачења из Србије или Црне Горе, други су ту већ тједнима. На лицима им се јасно оцртавају умор и очај. Међу прашином и на жеги играју се дјечица, а она сретнија на путовању су успјела задржати неког прастарог, прљавог и распареног меду или зеку.

Бијесни су на Хрвате и хрватску полицију

Кампом се брзо прочуло да су дошли новинари из Хрватске. Настаје комешање. Дио избјеглица зове нас да сједнемо с њима у шаторе, други гласно негодују.

Бити хрватски новинар овдје није угодно. Бијесни су на нас и нашу полицију која их, кажу, туче, те им краде новце и мобилне уређаје ако покушају пријећи у Хрватску. Нисмо се ни снашли, а већ нам прилази жена, Валерие јој је име. На први поглед нитко јој не би рекао да је избјеглица. Изгледом помало одудара. Бијеле пути, плаве косе, каже да се из Афганистана упутила прије пола године. Чим нам долази, бризне у сузе, па показује завоје на ногама и големе, тамне модрице на надлактици.

- Ја сам жена. Жена! А ваши су ме полицајци тукли. Зашто то радите? Јесте ли ви луди? - јеца жена гледајући ме очима из којих допире само једно питање: „Чиме сам то заслужила“.

С њом је син од неких десетак година. Уплашено проматра мајку која је, види се, на рубу слома. Каже да је прије неколико дана покушала из Босне и Херцеговине пријећи у Хрватску.

- Сусрела сам вашу полицију у шуми. Викала сам да желим азил у Хрватској. Али они се нису држали закона, нису ме привели, него су ме гурнули у ријеку. Лице ми је било у води, а онда су ме почели ударати. Узели су ми мобител и свих 400 еура које сам имала уз себе. Луди, луди, луди! - виче жена, показујући модрице.

Син ју нијемо проматра, види се да је у шоку. Све ово догодило се само неколико дана прије нашег доласка. Валерие нам га показује.

Долазе нам, један по један, показују маснице од пендрека или разбијене мобителе

- Ја сам сама с њим. Кренула сам на пут ради њега, да му спасим живот. Прошли смо Турску, Албанију, Црну Гору, Босну. Нитко нас није тукао, помагали су нам, а ви сте нас тукли. Нјега су ударили. Па јесте ли ви нормални. Дијете су ми тукли! - говори нам. Устаје, не може више, емоције су прејаке.

- Не жели разговарати с вама јер сте из Хрватске. Знам ја да нисте ви криви, али пробајте ју схватити - говори нам млади Пакистанац, који нам помаже око пријевода.

 

migranti-kamp-bihac-2

Око нас се окупља десетак мушкараца. Сватко има своју причу, проблем је само на којем је језику испричати. Неки знају енглески, други покушавају на француском, трећи на фарсију, арапском, тко зна чему.

У сатима које ћемо провести у Кладуши, примијетит ћемо да су приче углавном сличне. Сви су они, из тко зна које земље, одавно кренули бјежати од рата и несигурности, од насиља и сукоба, ка бољем животу. Запели су овдје, на граници свјетова, истока и запада, у Босни која се још итекако сјећа ових призора из прошлог рата.

Запели јер их Хрватска не пушта даље. Многи су покушавали илегално, кроз шуме, али власти су биле неумољиве. Долазе нам, један по један, показују маснице од пендрека или разбијене мобителе.

- Драже ми је да ме убију. Нека пуцају по нама, само да нас овако не малтретирају. Ако ми не вјерујете, идемо вечерас заједно, видјет ћете какви су - говори нам један.

Каже да им полиција разбија мобителе како не би имали ГПС навигацију на путу према Еуропи. Ипак, вели, небројено је случајева да мобители мало бољих марки, или новијих модела, заврше у џеповима полицајаца, баш као и новац који им је пријеко потребан за наставак путовања.

Фотографије из мигрантских кампова у Великој Кладуши и Бихаћу, као и наставак текста погледајте ОВДЈЕ.

 

100посто.хр

 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.