Јоди Деан: Или комунизам или неофеудализам!

С америчком филозофкињом Јоди Деан разговарали смо након њезиног излагања на загребачком Субверсиве Фестивалу.

BUKA portal / 08. јул 2019

 

Откуда вам идеја о опозицији између комунизма и неофеудализма?

Разлог за ову опозицију је тај што мислим како је социјализам у дефензиви постао успоредив с неком врстом капиталистичког друштва. Поражени социјалистички пројект чинио је превише уступака капиталистичком тржишту. Зато мислим да социјализам више није хоризонт једне еманципаторне будућности, већ је име тог хоризонта комунизам. То је став непомирљивости с било којом верзијом капитализма. С друге стране, неофеудализам је друга страна барбаризма. Тако да је моја паралела између комунизма и неофеудализма варијација на поклич Росе Луxембург ‘Социјализам или барбарство!’ На мјесто барбаризма ставила сам неофеудализам зато што је капитализам по себи одувијек барбарски, а сада се ради о специфичној форми коју карактеризирају екстремна хијерархичност, парцијализација суверености, раздвојеност између градова и провинције. Неофеудализам видим као структуру тог барбаризма који сада живимо.

Појаснимо ова четири основна момента: парцијализација суверености, хијерархија и експропријација с новим господарима и слугама, провинција која пропада и привилегирани градови, те осјећај несигурности, исцрпљености и с тиме повезан катастрофизам.

Почнимо с првим. Парцијализација суверености је израз који познају хисторичари средњег вијека. Специфичност феудализма је истовремено постојање различитих правних система, различитих правди. Није постојала једна наткриљујућа сувереност, већ само оне фрагментиране, фрагментиране ситуације права и правде: једна правда за богате, друга за сиромашне. Црте политичког раздвајања биле су особне. Умјесто апстрактног система грађанског права, гдје би све требало бити неутрално, једнако и неподијељено, некога сте познавали и направили сте му услугу. Линија легалног и илегалног је замућена. То нарочито вриједи за богате, док сиромашни могу настрадати и завршити у затвору због сваке ситнице. Имамо ситуацију у којој нема униформног система правде. Она је парцијализирана, фрагментирана.

Тако данас супербогаташи живе у свом одвојеном, приватном свијету?

Апсолутно и не морају имати ништа заједничко с нама осталима. Имају приватне авионе, приватне школе, ограђене квартове града. Чак имају и своје приватне заштитаре, тјелесне чуваре, па нису у истом положају ни спрам полиције.

Екстремне хијерархије

Друго својство неофеудализма назвали сте односом нових господара и слугу?

Можемо рећи да су на дјелу екстремне хијерархије. Неки људи живе изнад нас осталих. То се врло јасно показује на разним медијским платформама. Глобалне медијске платформе као Гоогле, Амазон, Microsoft или Аппле сакупљају наше податке, ми их производимо за њих и онда када то нећемо. А о њима овисимо у својој свакодневној комуникацији. У ситуацији смо која сличи на ону у којој су живјели сељаци у средњем вијеку. Нисмо везани уз земљу, али ради се о нашој животној инфраструктури, наши међусобни односи данас овисе о подацима. Те компаније су ново племство. Интересантно је да је тецх гуру из Силиконске долине Јарон Ланиер говорио о господарима и слугама интернета још у својој књизи ‘Yоу Аре Нот а Гадгет’ из 2010. године. Препознао је како корпорације и умрежено друштво производе класу господара и третирају све нас остале као слуге.

Када говоримо о хисторијским социјализмима, обично мислимо на по један покушај и неуспјех и након тога на одбацивање социјализма као повијести. Као да се покушаји не могу увијек изнова обнављати?

Прије свега требамо покушавати, а не резигнирати у спознаји како ће бити све горе. Друга ствар је да су постојале стварне побједе хисторијских социјализама. Описмењавање – велика ствар! Електрификација – велико постигнуће! Свемирски програм у Совјетском Савезу такођер. Чињеница да радници могу управљати творницама у којима раде – попут покушаја социјалистичког самоуправљања у Југославији – све су то велика постигнућа. Правити се како је сво то наслијеђе негативно десничарски је покушај да се капитализам прикаже као друштво без алтернативе. Морамо славити побједе прошлости и учити из њих.

У чему је корист идеје говорења о неофеудализму?

Она нам омогућује да видимо што је улог у данашњем неограниченом капиталистичком развоју. То нема везе с профињеношћу, иновацијом, производњом све више добара, подизањем нивоа живота. Умјесто тога, свједоци смо заокрета у себи, креирања нечега што све више сличи на феудализам из којега је капитализам и поникао. А то се постиже производњом ове екстремне неједнакости, која одваја богаташку касту од нас осталих. То је производ неспутаног тржишта. Не само тржишни монополизам, него и монополизам моћи: политички, друштвено и културно. Зато га се требамо ријешити.

Кажете да постојање неофеудализма не смијемо схватити као пуку паралелу, већ као дескрипцију постојећих тенденција. Па ипак, ми још увијек живимо у капитализму?

И да и не; хоћу и свој колач и појести га. На срећу, марксистичка традиција даје нам рјечник за то. Можемо препознати комбиниран и неједнак развој, истовремено постојање различитих политичких и економских облика. Капитализам се ослања на ресурсе и односе стране производњи вишка вриједности – најочитији примјери су обитељи и државе. Питање је можемо ли комбинацију властитих тенденција према монополу и ослањања на екстракцију и силу мислити као некапиталистички облик и што такво мишљење може допринијети нашем разумијевању политике. Моја теза је да нам, ако сувременост видимо као неофеудализам, то отвара очи за изазове организирања великог дијела становништва као кметова, сервисера, слугу. Терцијарни сектор показује се око интернационалне доминације преоптерећених платформи у контексту подијељене суверености.

Сувремени капитализам треба преткапиталистичке друштвене моделе у многим сферама живота. Но то није једноставан повратак традицији, ретрадиционализација друштва о којој се понекад говори. То су нови облици поробљавања?

Наравно, још је Роса Луxембург говорила о томе како се капитализам ослања на преткапиталистичке односе. Но сада сам капитализам у себи производи односе који нису стриктно капиталистички, попут неких нових облика приморавања. Али ако сте приморани на аутомобилску услугу, то није проблем само капитализма, већ и државне моћи и експропријације. Све више могућности прогона даје се капиталистичким подузетницима у капиталистичким земљама. Ако вас банка гони јер сте криво исписали чек, ако вас нека особа може новчано казнити јер нисте дошли на састанак или вас компанија ваше кредитне картице може казнити ако нисте платили кредитни рачун, а моје осигуравајуће друштво може ми поништити осигурање и када платим дуг – што све то значи? Некапиталистички односи произведени су помоћу капитализма, за капитализам и његове могућности експропријације.

Агенцијско изнајмљивање радника примјер је када они нису на тржишту радне снаге, већ их се ‘купопродаје’ у цјелини, као особе?

Мислите на ‘секундарна’ и ‘терцијарна’ тржишта? Као и сељаци у феудализму који обрађују господареву земљу и они морају користити властита средстава. Примјерице, возачи Убера користе властита возила како би помогли Уберу да заради. Они уствари посједују властита средства за производњу, али су иначе експлоатирани. То је другачији облик експлоатације од уобичајене класне експлоатације. Она је капиталистичка, производе је капиталисти, али је и неофеудална.

Тако различите земље попут Кине, Египта, Украјине и САД-а имају нешто заједничко у свом односу између градова и провинције?

Све су то мјеста с очајно запуштеним дијеловима и преоптерећеним градовима на рубовима. Књига Пхила А. Неела Хинтерланд одлично говори о томе. Он скицира истовремену тенденцију урбанизације и урбаног пропадања, заборављених крајева, еколошки жртвованих зона и размрвљених предграђа, која постају једнообразним насељима и стамбеним навикама диљем планета.

Комплексне мреже – дигиталне, комуникацијске и информацијске – примјер су модерне капиталистичке концентрације, монопола и финанцијске олигархије?

Оне слиједе логику моћи, а то значи да побједник добива готово све, а губитници скоро ништа. Губитници су ‘дуги реп’ дистрибуцијске кривуље. Точније, комплексне мреже карактеризирају слобода избора, раст и преференцијално додавање; људи воле ствари које други људи воле. Добар примјер је Тwиттер: најпопуларнији пар људи на Тwиттеру има преко сто тисућа сљедбеника, док просјечан корисник има око двије стотине. Или филмови: тисуће их се прави сваке године широм свијета, али само два-три постају глобалним феноменима. Већину ће и даље видјети тек неколицина људи. Ова дистрибуција логике моћи резултира из слободних избора и раста. Хијерархије настају ‘природно’. То нам говори о стању умреженог друштва: не митско поравнато, хоризонтално, егалитарно друштво које нам се обећава, већ његова застрашујућа, неофеудална супротност.

Нове могућности борбе

Под неофеудализмом цивилно друштво директно се политизира? И либертаријанци воле говорити о економском феудализму?

Друштвени покрети дуго су наглашавали политизацију цивилног друштва. Феминистице су нпр. истакнуле слоган да је особно политичко. А ту су и критике расних и родних аспеката буржоаских правних субјеката. Сада је јасно да либерални правни субјект никада није био неутралан, каквим га се приказивало. Субјект права уствари је разликовни. У САД-у право другачије функционира нпр. за црне и бијеле људе, богате и сиромашне, мушкарце и жене итд. Идеја о посебном неутралном оквиру права и дужности, коју је заступало буржоаско право, сада је нашироко одбачена. Тако смо скончали у ситуацији у којој доминирају двије институције које је Хегел повезао с цивилним друштвом – корпорације и полиција. У либертаријанском имагинарију пак феудализам заузима мјесто непријатеља, које је прије било резервирано за комунизам. Опасност централизације – монопола и јаке државе – опасност је за приватно власништво и ту идеолошки елементи остају непромијењенима.

Како се комунизам, као активни покрет, може супротставити оваквим тенденцијама?

У терминима моје анализе видимо парцијализацију као слабљење националне државе, што је нужно и за комунистички универзализам. Умјесто да је разумијемо само као фрагментацију и сепарацију, парцијализацију можемо схватити као канал према новом интернационализму. Транснационалне организације – од финанцијских институција, корпорација, платформи друштвених медија, до странака, алијанси и политичких формација – сугерирају могућност заједничких структура диљем и онкрај националних држава. Једини је проблем што оне тренутно служе капиталистичким, а не комунистичким циљевима. Но није их тешко замислити с промијењеним сврхама, као компоненте разноликог комунистичког еко-система, посвећеног не капиталистичкој акумулацији и заштити привилегија милијунера, већ еманципаторном егалитарном процвату већине.

Комунистички начин препознаје подјеле у друштву као класни конфликт, у којему судјелује и заузима страну сељака и оних пролетаризираних. Такав пријелаз већ постоји нпр. у сеоским организацијама окупљенима у покрет Виа Цампесина, да споменемо само један примјер. Елиминирајући господаре, одбацујемо приватно власништво, а средства комуникације, производње и транспорта стављамо у службу људских потреба. Није тешко раздијелити милијуне долара фикционалног капитала – капиталистички систем то редовно чини. Ми ћемо то учинити намјенски. Докрајчивање економије капиталистичке акумулације чини могућим и разрјешење подјеле на рурално и урбано, па и саме подјеле рада која је покреће. Помоћу визије комунизма која има на памети провинцију отварамо нове могућности организиране борбе, а на основу већ постојећих тенденција – сјетимо се маоистичке стратегије окружења градова. Интензивирање политике око проблема миграција и избјеглица, класна борба у својим различитим појавним облицима на рубовима градова, растуће незадовољство развлаштених у провинцији, што живо видимо у Француској и у изборној политици која је направила помак удесно у САД-у, Мађарској, Пољској, Канади и другдје – све је то оквир стварних борби које још нису одлучене. Нема ничега неизбјежног у помаку удесно. То је питање организирања, нуђења политике која говори широким просторима људских потреба и брига, која пружа могућност процвата. Умјесто да се препустимо несигурности и атмосфери апокалипсе, можемо и морамо култивирати комунистичке врлине солидарности, храбрости, дисциплине и повјерења. Врлине које настају из другарства и потичу га. Све друго осуђује нас на неофеудализам.


Портал Новости


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.