Јово Бакић, социолог: Можда сам ја опасан човјек

Ако бих се политички ангажовао и ако бих дошао на власт, био бих врло опасан за олигархију. Нема разлога да кријем. Неке ствари се не могу безболно решавати.

Radoslav Ćebić / 08. октобар 2019

 

Однедавно ванредни професор на Филозофском факултету у Београду на одсеку социологије, Јово Бакић први је универзитетски предавач који је после дужег времена позван у полицију на информативни разговор због јавно изговорене речи. Наиме, Бакић је у интервјуу недељнику НИН рекао да је упад у зграду Радио-телевизије Србије "будаласт, осим уколико се не иде дугим цевима". У Дневнику 2 РТС-а његова изјава схваћена је као "да је требало упасти у зграду РТС са дугим цевима". То је био довољан разлог да се Министарство унутрашњих послова заинтересује да ли можда професор Бакић јавно заговара насиље. Мало касније, председник Србије Александар Вучић изјавом да презире лажну елиту којој припада професор Огњен Радоњић, обрушио се на Бакићевог колегу са Филозофског факултета јер се усудио да у емисији "Утисак недеље" говори о сиромаштву у Србији и о томе како се манипулише сиромашним становништвом. Затим су Драган Ђилас и Бошко Обрадовић јавно рекли да министар унутрашњих послова, за кога се већ годинама основано сумња да је плагирао свој докторат, није ни основне студије завршио на легалан начин. Та је кап Вучићу прелила чашу те је у "Политици" објавио ауторски текст "Елита и плебс", којим је покушао да се обрачуна са својим образованим противницима. О насиљу, мафији, елити и, наравно, Александру Вучићу са Јовом Бакићем разговарамо дан пошто се вратио са промоције своје најновије књиге "Европска крајња десница 1945–2018." у издању куће Цлио, која се одржала у Лозници.

"Представљање књиге у Лозници одржали смо у кафани, зато што тамошња културна установа не сме да нам да своју салу", прича Јово Бакић и наставља: "Прво су пристали, вероватно директорка није знала о коме је реч, па кад је сазнала, одмах је Зоран Хамовић (директор издавачке куће Цлио) добио обавештење да не може. На крају смо промоцију одржали у једној кафани. Штета што је падала киша, могли смо на отвореном где би било знатно више људи. Мој издавач масовно бива одбијан и у другим градовима, па и од вишегодишњих сарадника. То је смешна ситуација јер књига уопште није о домаћој политици у Србији, већ о политици у ЕУ и то у њеном западном делу. То је само једна илустрација стања у овој земљи, јер књига једног универзитетског наставника, у којој се чак ни не обрађују домаће теме, не може да буде представљена у јавним културним установама због политичке неподобности самог аутора. При томе, уопште нисам активан у страначкој политици. Ту и тамо се повезујем са људима који су мени слични, али мислим да шира јавност то ни не зна. Па ипак, ако буде било другог издања, у предговору ћу се захвалити председнику државе на изврсном маркетингу који је обезбедио неочекивано добру продају књиге. Човек је помогао. Кад је једна академска студија имала тако масовну публику? У Београду, Новом Саду, посећене промоције, масовна куповина књиге. То се ретко дешава. Ко је за то заслужан? Па, Александар Вучић. Дугујем му искрену благодарност."

"ВРЕМЕ": Кад помињете људе који су вама слични, мислите ли на оне окупљене у неформалној групи "Самоодбрана"?

ЈОВО БАКИЋ: Наравно, и на њих.

Има ли "Самоодбрана" неке конкретне политичке циљеве?

Ми смо дубоко забринути људи за садашњост и будућност наше републике коју је мафија отела. У овом тренутку било би неодговорно да кажем било шта друго.

Онај део јавности који вас познаје зна и да сте оштар критичар постојеће власти.

И то је, очигледно, за власт сасвим довољно, што говори о ненормалности ситуације, јер бар у овом тренутку нисам конкурент за освајање власти. Ако као председник државе нападате некога ко није такмац у политичкој утакмици, то значи да, у најмању руку, живимо у једној држави у којој председник апсолутно није свестан својих уставних овлашћења, односно ограничења. Јер Устав је устава власти. Потпуно је ненормално када човек који треба да представља све грађане напада неког од њих, а да тај чак и није вођ неке странке. Ненормално је да са председничке функције напада и потенцијалне такмаце пошто би требало да се не меша у страначку политику јер представља све грађане. Он представља и Драгана Ђиласа и Сергеја Трифуновића, као што представља и вас и мене. Е, то је трагедија што он одбија своја уставна овлашћења и ограничења. Он делује као необуздани вођ навијача који је истовремено и вођ странке, а није председник државе.

Притом се Александар Вучић бави и државним пословима који су у искључивој надлежности Владе.

Он је све – и председник Владе и председник Скупштине и председник Врховног суда. Дакле, свуда где су људи – част изузецима – који немају своје ја, него их представља он. Он је тај који, кад треба, прозове тужилаштво што не ради свој посао, судије када тврди да су их "наместили жути лопови". То је нешто што председник државе не би смео да ради. Да смо ми правна држава, Уставни суд би га позвао на одговорност, јер је то дужност Уставног суда када неки орган извршне или законодавне власти крши своја овлашћења. Тај суд одређује када је неки орган власти прекршио Устав. Међутим, код нас су ствари поремећене. Ми немамо институције које делају, већ имамо једног човека који их је узурпирао и ради уместо њих. Наравно, кад год један човек узурпира више институција – довољно је једну, а камоли више – ви имате апсолутни хаос у земљи.

У нашој земљи ствари су поремећене веома дуго, више од 70 година. Имали смо, можда, један краћи период од 2000. до доласка Александра Вучића на власт који је био колико-толико нормалан. Има ли та историја утицаја на овакво Вучићево понашање?

Мислим да су последње три деценије велики назадак у односу на социјалистичку Југославију. Живео сам и у социјалистичком добу, тада је неколико битних друштвених служби било у значајно бољем стању него што су данас. Рецимо, образовање и здравство били су неупоредиво бољи.

Чак и правосуђе.

Чак и правосуђе, иако су ту постојали велики проблеми. Чим имате једностраначки систем, нема независности судства. Али, чак и то је деловало боље него данас. А у привреди наш БДП још увек није достигао 1989. Добро, био је рат, катастрофа, санкције, бомбардовање, све је то тачно, али ми још увек нисмо достигли ‘89. То говори о једном ужасном назадовању у последње три деценије. Било је и непотизма и тога да политички функционери завршавају студије у Приштини или Скопљу, баш као што ови данас "зарађују" дипломе на Мегатренду. Дакле, било је сличних појава, али ово сад је епидемија потпуно ненормалног понашања где имате министра унутрашњих послова коме се јасно каже: "Човече, покажи своју диплому." Који је проблем да то уради? Или његов докторат који је плагиран. На страну то што су углавном коришћене две књиге да би се написао докторат. То су зборници радова, па онда испадне да је цитирано доста аутора. Докторат Небојше Стефановића је бесмислен са становишта научног доприноса, нема никакав научни значај. Онда имате министра финансија и његов докторат за који наша академска заједница, на своју огромну срамоту, још увек не може да утврди да ли је плагиран. Формира се комисија која се страшно искомпромитује. Јер, ако ви кажете да је неко користио као основу за докторат рад једног колеге из Еритреје, а да тај рад уопште није наведен, онда морате да утврдите да је реч о плагијату. Прича о плагираном проценту рада је онда сасвим беспредметна. На страну то што професор Карапанджа износи веома убедљиве доказе да није реч само о близу седам процената плагираног садржаја.

Зашто неко уопште има потребу да поседује докторску титулу?

Па, треба засенити простоту. Кад неко има "др" испред имена, мора да је много паметан. Не мора да значи, има доктора магараца колико желите.

Али правих доктора.

Чак и код оних који нису плагирали, али због мањкавости образовног система њихови докторати су врло проблематични. Шта су они ново дали науци? Кад би се то испитало, видело би се да је – сад говорим одокативно јер нисам то истраживао – макар шестина доктората, и то пре ове поплаве и овог лудила од докторских титула, веома спорна са становишта научног доприноса. Рецимо, докторат Мире Марковић "Социолошки аспекти образовања за самоуправљање". Она ту није цитирала ни једну једину библиографску јединицу са страног језика. А о самоуправљању су левичарски научници писали веома много по читавој Европи. Чак и у Сједињеним Државама. Она није нашла за сходно ниједан једини страни рад да прочита. У том смислу, наш образовни систем пати од великих недостатака. Кад политичари украду интелектуалну својину, то није ништа друго до крађа. Да ли су вама из джепа извукли новчаник или су некоме украли 20 или 30 страна његовог рада, етички гледано то је потпуно исто. У том смислу, онај ко је спреман за академску крађу, спреман је и за ову другу. И није случајно што је Синиша Мали уплетен у различите афере – 24 стана у Бугарској, па разне компаније, све је то врло, врло спорно. Једног дана ће за то морати да одговара.

И сад, кад ова власт Синишу Малог постави на чело тела за спречавање прања новца, шта су нам тиме поручили?

Поручили су нам да нас сматрају идиотима. И има основа за то. Јер ако ми прелазимо преко тога, а знамо под каквом је сумњом Синиша Мали, то значи да нас они сматрају идиотима и да се ми у складу с тим понашамо. Ми морамо да се бунимо јер то је ненормално стање. Са социолошког становишта, елита су они који имају више моћи, богатства и виши друштвени углед од осталих. Када су у питању богатство и моћ, онда су "напредњаци" елита, иако више волим да о њима говорим као о делу политичке олигархије. Они нису лажна, они су права елита моћи. Знате, немају универзитетски наставници колекцију скупоцених вина, него председник државе у свом винском подруму у Јајинцима.

Председник државе је недавно у свом ауторском тексту објављеном у "Политици" под називом "Елита и плебс" користио и неке формулације за које бисмо слободно могли да кажемо да сте их и ви изрекли, само упућене баш њему. Вучић, рецимо пише о "свеприсутној кампањи омаловажавања свих који мисле другачије" или о онима "који би да управљају нашим животима само зато што они мисле да то тако треба".

Александар Вучић је демагог, и то врло даровит. Он демагогију спроводи на један вешт начин и отуд и јесте на власти. Чим имате опште бирачко право, онај који вештије заводи шире друштвене слојеве, има више услова да победи на изборима. То није карактеристика политичког живота само у Србији, већ и у свим државама у којима постоји опште бирачко право. У Србији је интересантно лицемерје онога који то говори. Он је човек који омаловажава свакога који другачије мисли, који се буквално смеје у лице том истом народу на којег се позива. Он се свима нама подсмева. Синиша Мали у борби против прања новца!? Смеју нам се свима у лице и кажу: "Погледајте какви сте магарци! Видите како вас стално магарчим. А то могу јер пролази." Он обезбеђује послушност свог кадра тако што их стално држи у в.д. стању. Ја сам вршилац дужности нечега. А онда, после две године, пребаце ме на неку другу такву позицију и опет сам у в.д. стању, а на моје место дође други такође као в.д. Ако би они били стално на неком месту, имали би и могућност да самостално делају. Овако то није могуће. Тако се, с једне стране, дисциплинује страначки кадар, а с друге стране, погледајте Комуналну милицију. Сад тамо постоји могућност неограниченог запошљавања. Учланите се у Српску напредну странку и идете у Комуналну милицију, можете да радите у цивилу, можда добијете и униформу, ето вам посла. На тај начин се купују људи, а истовремено долази до милитаризације друштва што је један врло негативан и потенцијално опасан тренд.

Зар та милитаризација није већ спроведена? Овако је само нађен правни оквир како те људе формално запослити. Имате на локалу људе који, у ствари, и нису добили неки конкретан посао, али су добили својеврсну малу локалну моћ. Они имају одређени ауторитет и њих се страшно плаше особе које су ниже од њих у хијерархији као што се и они сами плаше оних изнад себе. Сад их треба само легализовати, као што је Јединица за специјалне операције направљена после ратова у Босни и Хрватској да би се учесници рата у разним специјалним и мање специјалним јединицама од Арканових Тигрова до Шкорпиона званично запослили у мирнодопско време.

То је наслеђе деведесетих двадесетог века. Врло тешко смо се с тим борили јер је са најзначајнијим делом тих снага постигнут договор. Зоран Ђинђић је то урадио. На тај начин је спасено доста живота јер да су послушали наредбу Слободана Милошевића, било би много мртвих. С друге стране, постигнут је договор с ђаволом. Последица тога је да је сам премијер Ђинђић платио животом кад је схватио да ће или да има правну државу или ће да има мафију; не може и једно и друго. Предухитрили су га. Ми смо у сталном стању борбе за слободу републике од разних мафијашких заробљавања. У овом тренутку наша држава је заробљенија него икад. Наша република не постоји, она је отета. Грађани немају своју републику. Мафија има своју државу. Држава има своју мафију. На тај начин се одвија друштвени живот у Србији. Осим тога, постоје мафијашке структуре које надилазе ниво Србије. Ако у Котору, једној малој вароши, постоје два клана која се боре за превласт на тржишту дроге на читавом Балканском полуострву, па и шире, онда је то знак да је потребна сарадња на много вишем међународном нивоу за борбу против мафије. А врло често из политичких разлога ви немате ту спремност. Нико не може да ме убеди да Сједињене Државе и Европска унија не могу Милу Ђукановићу да кажу: "Чекај, човече, имаш два клана на сопственој територији који тргују дрогом на читавом Балкану и шире, реши то одмах!" Немогуће је да се то не може решити, али због тога што је Мило Ђукановић, противно вољи народа, увео Црну Гору у НАТО и тиме спречио утицај Русије на Балкану, он има царте бланцхе за мафијашко делање. То је један од главних мафијаша на Балкану. Он је, изгледа, близак Шкаљарском клану, а овај овде је близак Кавачком, бар по ономе што се може прозрети.

Који? Наш председник?

Јесте. И сад пазите, имате председнике који су блиски клановима у једној малој вароши у Боки Которској. То није нормална ситуација. Јер убиство Салета Мутавог изазива министра унутрашњих послова да објави рат мафији. У ствари, он је објавио рат једном мафијашком клану који је убио припадника другог мафијашког клана. Убијен је припадник Кавачког клана, а он је, у ствари, објавио рат Шкаљарском клану. На тај начин је јасно показано да је држава Србија, заправо, у власти једног мафијашког клана који има седиште ван републике. У Котору. Видите сву трагедију. У каквој држави ми живимо? То није држава, то је разбојничка дружина. Заправо, разбојничка дружина је отела државу. Од кога је отела? Па, од нас, грађана ове републике. Да ли смо ми тога свесни и да ли знамо последице тога? То је основно питање. Када један представник опозиције каже: "Да, да, то је мафијашка држава и да, да, ми треба да имамо дијалог са влашћу." Па, то не иде једно са другим. Са мафијом нема разговора. Ни о чему. Јер оног тренутка кад разговарате, пристајете на њихове услове.

Притом власти имају подршку западних сила.

Наравно. Јер се још увек очекује да ће ова гарнитура нешто урадити у вези са Косовом.

У свом недавном интервјуу НИН-у ви сте елаборирали како би борба против ове власти могла да изгледа. Све се своди на то да једини начин на који ви видите како то може да се изведе јесте оружаном силом.

Тако је. Кључно је питање да буде што мање крви и треба размишљати на који начин то остварити. Јер ова власт сигурно добровољно отићи неће. Она може изгубити на изборима, али неће то признати. Као ни што Милошевићева власт није признала да је изгубила изборе. Морала је да се употреби сила. А пазите, да је генерал Павковић послушао наредбу и извео тенкове, да је Легија послушао наредбу и отворио ватру на демонстранте, било би на стотине мртвих.

Али тада не би било ни Павковића ни Легије.

Највероватније. То би била огромна цена. Људски животи су најдрагоценији и зато треба све учинити, али не по цену склапања договора са мафијом. Јер ако смо склопили договор с мафијом, а изгледа да је један део опозиције на то спреман, онда смо джаба кречили. Онда је то само замена ауторитарне олигархије једном чистом олигархијом која ће, такође, имати везе с мафијом.

Међутим, када хоћете да смените режим, ви морате неке људе из тог режима, па чак и неке који су врло високо у њему, превести на своју страну. Другачије се таква власт не може сменити.

Неке од њих да, али мафијаше сигурно не. Мафијаши се морају гонити, гонити и гонити док не буду тамо где заслужују. Људи из ове власти ће из страха од откривања мафијашке активности правити све веће и веће грешке. Једини је проблем што цена која се на крају буде платила може бити висока. И све треба учинити да она буде што нижа.

По цену да ТВ Пинк још једном преживи?

То никако. Својевремено је професор Чедомир Чупић казао да Пинк треба сравнити са земљом. Можда не бих био тако радикалан, али власник Пинка мора да одговара за све што свих ових деценија чини. Требало је да одговара и 2000. па није. Није одговарао пошто су неки свирали клавир на Пинку.

Ко би сада могао да засвира клавир на Пинку?

Не знам. Не бих тек тако да унапред осуђујем било кога. Али, знамо шта се десило 2000. и то је било катастрофално за културу у земљи. А знате, кад су Чедомир Чупић и Жељко Митровић размењивали тешке речи, покојни Зоран Ђинђић је рекао да су то врапци који се у прашини боре. У том смислу никоме, без обзира на одређене заслуге, које су несумњиве, не смемо заборавити шта је радио, рачунајући ту и онога који с вама сада разговара. Свако мора да има свест о одговорности. Петог октобра је пропуштена велика шанса. Онда, видите, ко је увео те ужасне ријалити програме који трују дух народа? Па, Драган Ђилас. Његова агенција је увела ријалитије на телевизије са националном покривеношћу. И сада ми сви треба да кажемо: "Браво, мајсторе, бићеш супер када дођеш на власт." Пошто си већ претходно показао колико ти је стало до медијских слобода са препродајом минута на РТС-у. Неке ствари морају да нам буду јасне јер ако нису, онда ћемо понављати грешке.

Кад би ријалити био проблем број један у Србији, нама би сви други проблеми изгледали лако решиви.

То јесте један од битних проблема. Немате цивилизовану земљу у којој се ријалити пушта на телевизији са националном покривеношћу, нарочито не пре поноћи. Зато што су то програми равни порнографији. Ако бисте имали порнографију која се пушта преко целог дана, онда је нормално да имате и ријалити. У добро уређеним медијским просторима најчешће се такви програми пуштају на кабловским каналима и додатно се наплаћују, као што се и за порнографију додатно плаћа. Зато би чланови Савета РЕМ-а требало да врате сав новац који су до сада зарадили јер нису радили посао за који су плаћени. Њихов је посао био да кажу Митровићу, Пецонију и коме већ треба да не смеју да емитују такав програм или да га емитују само после поноћи.

Зар мислите да се тај проблем може решити забраном?

Свакако. Неке ствари се могу забранити. Постоји револуционарна правда. Револуција би тако нешто могла да уради – суспендује се постојеће право, које свакако није засновано на правди, а није ни примењивано, и уводи се ново, на правди засновано, право. То револуције раде. То јесте опасно, али је много боље него ова катастрофа у којој живимо.

Чекајте, да ли сте ви онда опасан човек?

Можда јесам, нарочито за неке. За олигархију бих волео да будем веома опасан ако бих дошао на власт. И то одмах јавно кажем и обећавам: ако бих се политички ангажовао и ако бих дошао на власт, био бих врло опасан за олигархију. Нема разлога да кријем. Неке ствари се не могу безболно решавати. Негде мора хируршки нож да се употреби. Кад је болест узнапредовала, користи се хируршки нож. Лекови не помажу. Ово је тумор. Велико је питање да ли је метастазирао јер ако јесте, нама нема спаса. Ми врло вероватно каснимо, али још увек постоји нада. А да би се нада остварила, потребан је хируршки нож како би се тумор одстранио.

Извор: Време


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.