Јунакиња - Татјана Брачанов, жена која је сама преходала 1300 км дугу Виа Динарицу!

Татјана Брачанов је сама, с руксаком тешким 20 килограма, преходала 1300 километара дугу стазу Виа Динарицу, која повезује Словенију, Хрватску, Црну Гору и Албанију. Ходала је 68 дана!

BUKA portal / 28. октобар 2019

Своју Ходњу посветила је свим женама и позвала нас да ходамо и уживамо у животу. 

Поводом овог изванредног потхвата вриједног искреног дивљења, разговарала сам с Татјаном о њеној Ходњи. 

tatjana bracanov

Прије свега, честитам на успјеху. Преходала си стазу Виа Динарица која је дугачка 1300 километара. Можеш ли наше читатеље упознати о каквој се стази ради и куда се простире?

Поздрав свима и хвала на честиткама и прилици да дио свог искуства подијелим и с вашим читатељима.

Виа Динарица је дугометражни пјешачки пут који се протеже кроз 7 земаља, од Словеније до Албаније, пустоловни коридор којег описују три линије, а које обухваћају најљепше и најзнаменитије од Динарида.

Виа Динарица је као идеја настала још прије 10-ак година кроз визију осмишљавања дугометражног пјешачког пута по узору на такве свјетске путове (Апалачки планинарски пут, Пут Св. Јакоба, Инца траил, Виа Алпина и сл.). Та визија је изњедрила од стране г. Гордана Папца који је и сам велики љубитељ и чест посјетитељ Динарида иако заправо већ низ година живи у Шпањолској.

Године 2011. су Виа Динарицу препознали и започели развијати Програм Уједињених народа за развој (УНДП) у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, а иницијатива је убрзо прерасла у програм за социо-економски развој динарског подручја, који дјелује кроз националне програмске и пројектне активности путем водећих Виа Динарица организација чланица у свакој од Виа Динарица земаља.

О важности Виа Динарице довољно говоре подаци из најчитанијих планинарских и оутдоор медија: 2014. Оутдоор магазине је ову стазу прогласио „најбољим новим планинарским путом на свијету“, 2016. Гео ју је уврстио у Топ 10 дестинација на свијету, а 2017. Натионал Геограпхиц Травелер у Топ 10 планинарских путова у свијету.

tatjana bracanov

Будући да се ради о изнимно напорном подухвату, што те мотивирало да кренеш на овај пут? Колико су дуго трајале припреме и како уопће изгледају припреме за један овакав напор?

Мотивација није недостајало. По природи сам активна особа, окренута природи, кретању, планини. Дуги низ година се активно бавим планинарењем, едуцирани сам планинарски водич и инструкторица за планинарске водиче при ХПС-у, ХГСС спашаватељица, те инструкторица зен yоге. Слободно вријеме проводим у кретању и боравку у природи, те мотивацији и едукацији дјеце и одраслих на који начин сигурно, квалитетно и активно вријеме провести у планинарењу или опћенито изван затворених, урбаних простора, у природи.

Виа Динарица је на неки начин сукус свега наведеног: пут, планина, кретање, равнотежа. Рекла бих стога да моје припреме трају континуирано читав мој живот, а Виа Динарица је стигла као разумљив и природан наставак онога чиме се и иначе у животу бавим, онога  што волим, што живим. Зато не бих могла изјавити да сам имала неки особит и задан режим припрема, неку 'то до траининг ' листу.

Ујутро готово свакодневно практицирам зенyогу или цхи кунг, но уколико због обвеза или околности прескочим који дан јутарњег кретања, не узбуђујем се превише око тога. Уз то у Шибенику и Книну водим сатове зенyоге и пренаталне yоге, а викенд је обично резервиран за одлазак на планину, канјон, стијену. Шпиље нажалост походим мање него што бих жељела. Ту су затим и редовне ХГСС едукације, вјежбе и терени. Тако да ми је због начина живота тешко издвојити неки особит, омеђени режим припрема, онако како то иначе раде моје колеге пред захтјевне туре.

Прије одласка на бијелу стазу Виа Динарице била сам на редовном послу у петак до 16:00,спакирала се и у суботу ујутро кренула за Постојну. 

С обзиром да је Пут дуг 1300 километара, идеја је била да поступно навикавам тијело на нови начин функционирања, на цјелодневно ходање са сталним теретом на леђима и да поступено повећавам дневну километражу. Но на терену такви планови обично падају у воду.

Већ први дан превалила сам 40 километара. Немогуће је предвидјети све непознанице или научити трасу напамет. Некад су временске прилике ометајући фактор, некада је то једина вода на подручју којим пролазиш, до које треба стићи до краја дана, изразито велике дневне осцилације у надморској висини, подлога по којој ходаш или тијело с којим се не можеш договорити тај дан... Километража у увјетима планинарења не говори пуно. Потребно је узети у обзир профил терена, разлику у надморској висини у успону и силаску. Планинари углавном туре изражавају у сатима. Дневно бих ходала у просјеку од осам до дванаест сати. Некад је то у километрима 15, а некад скоро 40. 

tatjana bracanov

Са собом си имала руксак тежак 20 килограма и јако велику жељу да стазу преходаш. Постоји ли икаква организирана пратња на оваквим стазама? Што би се догодило у случајевима неке озљеде?

Руксак је тежио у просјеку 20 килограма. Нисам била ни близу лигхт (Л) или ултра лигхт (УЛ) категорије тхру-хикера (ходача по дугим стазама) што се тиче опреме. Проблем је што је у Хрватској, посебице кад живиш у граду средње величине као што је Шибеник, прилично захтјевно пронаћи одговарајућу УЛ опрему. Треба негдје отпутовати, видјети, испробати, а због обвеза нисам баш имала могућност. УЛ опрема се најчешће набавља изван граница Хрватске. За свој  пут сам се користила особном опремом коју сам већ имала дома од раније, квалитетном и понешто дотрајалом, но одлучила сам да треба бити достатна.

Успоредба: мој руксак (65:85 литара) празан тежи 2,65 кг док се у УЛ верзији он тежи тек неких 1 кг! То је разлика у 1,65 кг, готово дневна тежина воде. Тежину коју ћу носити слиједећих 68 дана ментално сам посложила као тренинг тијела и ума.

Што се жеље тиче - њу је при оваквим потхватима најбоље напустити. Уколико се држиш грчевито жеље Пут ти измиче и лако је погријешити. Одлучила сам да ћу ходати дан за дан - до куда стигнем, не оптерећујући се крајњим циљем удаљеним 1300 км. То је као да се већ сад оптерећујем тренутком и начином своје смрти. Између мене и тог тренутка постоји Живот. Ту сам филозофију пренијела на ходање.

То је  модус по којем покушавам живјети, који је према закону природе „да природа увијек бира пут с најмање напора, једноставан, исправан и примјењив“. Нешто што нажалост пречесто заборављамо у свакодневном животу па читав живот живимо згрчени у жељи, у морању, у доказивању. Натјечемо се. Једни против других. Сами против себе. Доказивање је постало отров друштва.

Организирану пратњу увијек можете добити ако је платите, институција туристичког вођења и планинарског туристичког вођења није непозната. Постоје специјализиране агенције које ће вас одвести дио пута или опскрбити вас на било којој точки земаљске кугле па вјерујем да би било могуће и на дионицама Виа Динарице. Но на тхру хикинг се одлучује из неких другачијих мотива и порива. Из мотива Путовања, а не мотива туризма. Барем је тако било код мене. Ипак, сваки хикер има своју, јединствену причу, свој мотив. Но нема неке организиране логистике, опскрбе, транспорта, услуге самослања пакета или слично. Обитељ ми је дошла на хрватски дио стазе три пута с опскрбом и то је све.

tatjana vracanov

Зашто тијеком свог пута ниси користила мрежу ХГСС-а за логистику и опскрбу?

Колегице и колеге из ХГСС-а имају нажалост, сасвим довољно посла тијеком читаве године у акцијама спашавања и потрагама, да бих то драгоцјено вријеме трошила као своју доставну службу, иако сам сигурна да би и то одрадили с једнаким ентузијазмом као најкомплексније акције спашавања.

Жељела сам проћи стазу на онај начин како је пролази тхру хикер с америчког или аустралског континента, као нетко тко је на бијелој стази први пут и користи исте сервисно информативне канале и службене трагове Виа Динарице за припрему и којег чека једнака неизвјесност терена.

Прије Ходње обавијестила сам удругу Виа Динарица Хрватска, чији сам однедавно и члан, да половицом свибња крећем ходати бијелом стазом. Тако сам дознала да сам прва Хрватица и прва жена из ЈИ Еуропе која ће стазу проходати сама. Лани су Кристијан Карлушић и Анте Ромац проходали заједно стазу, како кажу, на неки свој начин. Сваки тхру хикер бира свој начин. Ја сам одлучила држати се службене трасе бијеле стазе Виа Динарице гдје год је то физички било могуће.

Тијеком Ходње била сам у редовитом контакту са члановима своје обитељи, овисно о покривености сигналом, а Бланка је имала добар увид у моје напредовање стазом.

Као припадница ХГСС-а, познајем процедуру обавјештавања у случају незгоде на јединствени број 112, а у мом су мобилном апарату похрањени ИЦЕ контакти (*Ин Цасе оф Емергенцy). За земље које још нису умрежене на интервентни број 112 (БиХ, Црна Гора и Албанија) припремила сам њихове локалне бројеве на 'спеед диал', а као чланица ХГСС-а умрежена сам у интерни адресар чланова ХГСС. Свим будућим ходачима савјетујем да се обавезно уз основне припреме и информирање о стази не забораве овај важан детаљ: упишите у своје мобителе бројеве интервентних служби подручја којима се крећете и о својој локацији редовно обавјештавајте некога, особито ако стазом ходате сами.

Иза себе имам неколико захтјевних ХГСС течајева прве помоћи и ИТЛС-а за немедицинаре, небројено радионица и тренинга збрињавања унесрећених у контролираним увјетима, те теренских интервенција па вјерујем да бих се овим алатима као и торбицом основне прве помоћи из руксака снашла док помоћ не би пристигла, наравно овисно о врстама озљеде. Важно је у таквим ситуацијама остати сабран.

tatjana bracanov

Колико је трајало ходање и који су били највећи изазови с којима си се сусрела? Је ли било теже психички или физички издржати овај подухват?

Ходња је трајала 68 дана - десетак дана дуже него што сам очекивала. Првих тједана готово свакодневна интензивна киша ме значајно успоравала, а на извору Чабранке сам имала и ‘непланирано’ тровање изворском водом. У 68 дана проведених на стази имам укупно 11 дана без ходања за које је већином природа одлучила умјесто мене. Ово је још један разлог због којег је потребо одустати од чврстих, ригидних планова и грчевите жеље док боравиш у природи. Терен је увијек другачији од његове он деск пројекције, ма како се добро, темељито и здушно припремали.

Изазови? Тешко питање. Тежина опреме. Требало је на леђа напртити  кућу: спаваћу собу, кухињу, купатило, а требало је повести рачуна и о гардероби. :) Унаточ томе што сам опрему свела на минимум, руксак је тежио 20 килограма. Своју ситну конструкцију и скромних 56 килограма тежине требало је навикнути на нови модус живљења с теретом на леђима у непредвидљивим увјетима планине, цјелодневном ходању, промјенама подлоге. Кретала сам се кршким планинским стазама, земљаним путевима, травнатој подлози, мокром лишћу, крушљивим дионицама, сипаром, наплављеним путевима, макадамским дионицама и најтежим од свега – асфалтним цестама.

Физички се тијело мијењало тијеком Ходње и то ми је као учитељици yоге било занимљиво пратити. Нелагоде које су сваки дан биле различите и другачије, почевши од стопала па краљежничним ступом према горе до тјемена. Стопала су поднијела највећи напор. С упалама мишића и жуљевима нисам имала проблема.

На 500. километру, према успону на Црнопац, натекло ми је подручје изнад десног кољена и сваки је корак био болан. То је уједно било први и једини пут када  сам се упитала хоће ли тијело моћи издржати ходање до краја, до тог далеког 1300. километра. Но, зацијелило је. Ваљда се брзо обнављам. Како је Индијац Х.Р. Манек рекао: „Кад ум прихвати, прихватит ће тијело. Кад прихвати тијело, прихватит ће ум.“

Ментално ми је била тешка прича о мигрантском коридору. Људи које сам повремено сретала на свом напредовању до Вратника су ме упозоравали на мигранте и врло често ме одговарали од наставка пута. Тако да сам до Вратника носила у свијести и додатно „мигрантско бреме“. Жељела бих се захвалити специјалној полицијској постројби Приморско-горанске жупаније, тзв. ајкулама које сам упознала у ПД Рисњак, посебно Дражену, који су се ипак некако хтјели побринути за мене. Тако да сам се обвезала да ћу им се до Вратника редовито смс поруком јављати сваку вечер. Но нисам имала никаквих неугодности.

Изазов је био сваки дан. Не знаш што те чека. У природи си. Она је главна. Неизвјесност. Пустиш да те Дан изненади. Препустиш се. И онда се почињу догађати чуда. Сваки дан је био нови изазов. Сваки дан – ново чудо.

tatjana bracanov

Будући да се ради о екстремном напору, што си јела на својем путовању? Можеш ли нам навести један примјер дана тијеком ходања, што си јела по оброцима?

Драго ми је да си ми поставила ово питање. Вегетаријанка сам (лакто-ово) задњих десет година и прехрана на стази је била додатни изазов. У свакодневним „контролираним“ увјетима живота трудим се хранити здраво колико год то урбано сучеље дозвољава и куповати намирнице од локалних, малих произвођача. На стази то није било могуће. Тек ту и тамо би стаза пресјекла неки од љетних пастирских, чудом још увијек живих „станова“ којих готово у Хрватској више нема, у БиХ само што не одумру, а у Црној Гори и Албанији још некако ту и тамо одолијевају времену. Но, тијело је требало нахранити сваки дан. Па је требало пристати и на компромисе.

У руксаку сам увијек имала: пшеничну крупицу (гриз), паленту, зобене пахуљице (кашу), мјешавину сухог воћа, датуље, мјешавину орашарица, мјешавину сјеменки (сезам, лан, цхиа), некакву житарицу, просо или цоус цоус, незаобилазни чоколино, кикирики маслац и путне врећице меда. Од зачина у праху: цимет, куркуму, ђумбир и стевију. Уз мед то су били моји лијекови, моја превентива. Незаобилазне јухе из врећице. Кад би се ограничене залихе истрошиле, надопуњавала  сам их избором из доступних локалних трговина. 

Умјесто круха користила сам унаточ незграпности за похрањивање, крекере од риже или других житарица. Тек од Калиновика у Црној Гори то више није било могуће. Тамо су ми у трговини отворено рекли: немамо вам ми ништа од те „здраве“ хране. Тако да сам се задњих 300 километара морала повремено пребацити на крушарице.

tatjana bracanov

Доручак ми је најважнији оброк у дану. Прије било какве каве.

Јутро бих започињала обилном рехидрацијом водом. Носила сам са собом мало плинско кухало с картушом па бих за доручак кухала зобене пахуљице у које бих додала мјешавину сухог воћа, орашарица и сјеменки, цимет, ђумбир и мед или бих справила омиљени чоколино. Кад бих имала срећу да наиђем на цивилизацију и локалну трговину, јутро бих започињала гозбом од свјеже насјецканог воћа преливеног јогуртом или врхњем. Ријетки божанствени воћни тренутци.

На крају доручка, прије поласка додатна рехидрација с пола литре цедевите. Кава - понекад. Њу сам највише конзумирала од уласка у БиХ. Тамо је она дио традиције и пије се у свако доба дана и ноћи:  'Wхен ин Роме, до ас Романс до', а у БиХ ћефиш кахву и то ти је сасвим природно стање.

Преко дана сам јела мање ситне оброке „с ногу“, енергетске плочице и крекере с кикирики маслацем или ако бих „уловила“ какву банану. 

Вечера је била резервирана за нешто „са жлицом“. Кухала сам вегетаријанске јухе из врећице које бих обогатила зобеним пахуљицама, пшеничном крупицом или палентом. Кад бих се нашла на мјесту гдје је било могуће нешто локално појести, најчешће код пастира, јела бих њихово домаће врхње, сир, млијеко или јаја. Након вечере поново слиједи обилна рехидрација водом. Било ми је важно дан завршити на мјесту гдје се могу обилно опскрбити водом.

Готово читаву другу половину Ходње јела сам уз пут убране шумске јагоде. Свјеже воће и поврће је оно што ми је највише недостајало.

Тијеком дана носила сам собом најмање 2 литре воде и пола литре отопљеног магнезија.

Нисам имала неких угљикохидратних криза. Ваљда ми је прехрана ипак била добро избалансирана унаточ екстремним дневним напорима и ограниченим могућностима прехране. Ту и тамо сам појела неки сладолед, чоколаду или колач, али могу их побројати на прсте једне руке.

tatjana bracanov

Тијеком пута сусретала си се с многим људима, какве су њихове реакције кад би чули на каквом си ти путу? Је ли било икаквих негативних искустава?

Људи су били јако мотивирани да чују моје приче. А ја сам жељела ступати у интеракцију с локалним становништвом. За мене ово није било пуко преваљивање километара или биљежење некаквог рекорда.  Локалцима није било необично видјети особу која планинари, но било им је необично видјети жену и то саму и која уз то још прича језиком регије. Горштаци уз локалне викенд планинаре најчешће на Виа Динарици срећу странце и баријера у језику им није дозвољавала утажити знатижељу до краја. Неки од њих су по први пут чули причу о Виа Динарици, куда се пружа, њеној филозофији повезивања, оживљавања, те тко су и зашто ти „странци“ ходају њиховим крајем. 

Реакције су биле разнолике: од  чуђења, изненађења, разних забринутости, упозорења, негирања, невјерице, дивљења, честитки, одобравања, разумијевања. Људи су углавном позитивно реагирали. Људи Планине још увијек разумију Путника. И спремни су му помоћи. Угостити га. Посебна је то веза с прецима коју носе у себи уписану. Веза у којој се архаизам и добродошлица Госту још увијек држе руку под руку.

tatjana bracanov

Будући да си припадница ХГСС станице Шибеник и знаш све о сигурности, колико мислиш да ти је то помогло на путу? Коме би препоручила да крене на овакав пут, а коме би рекла да то никако није пут за њега?

Нитко не зна све, но захтјевне едукације ХГСС и едукације за планинарско вођење дале су ми добру подлогу за одлуке и свијест о потенцијалним опасностима на које могу наићи.  Најчешћа опасност је ипак она субјективна, која овиси о човјеку самом, о његовим особним одлукама: крива процјена, умор, дехидрација. Потребно је познавати и признати своја ограничења, знати када треба застати, одморити се или одустати и изабрати алтернативу, наћи неко друго рјешење.

Сватко тко поштује те постулате, тко си је дао прилику да упозна себе и своја ограничења и не води га пука и најчешће слијепа жеља за доказивањем, освајањем која је нажалост свеприсутна - тај није за ову Ходњу. Потребно је прво спознати себе, појаснити си мотивацију и рашчистити могућност да циљ не буде остварен. Никад не знаш како ћеш реагирати у неком тренутку који не можеш контролирати. А природу не можеш контролирати.

Прије тога свакако је потребно проћи неко искуство боравка у природи. Тамо гдје је Природа главни владар. Планинарити неко вријеме. Научити ходати. Ноћити. Навикнути се неке друге звукове. Научити се на тишину.

Потребна су нека практична знања: опреме, основе оријентације, метеорологије, прве помоћи. Знати одредити своју локацију, позвати помоћ ако је потребно, моћи помоћи и себи и другима. Или барем не одмоћи. „Ходај, прикладно опремљен, читај карту/траг, напуни батерије, имај воду, обавијести редовито гдје си.“ - Таква знања и вјештине дају ти добру подлогу за исправне одлуке

Потребно се едуцирати. Ради на себи. Ходај. Не освајај. Већ дозволити бити освојен. Од Природе. Тренутка. Живота. И онда ту заразу пренеси на друге. 

tatjana bracanov

Након што си преходала ову стазу, колико дуго ти је требало да се опоравиш? Имаш ли већ смишљен сљедећи сличан план?

Тијело је очекивано тражило одмор након доласка дома. Привикавање на редовни урбани ритам је трајало тек тједан дана након чега сам се вратила редовним обвезама као и прије Виа Динарице.

Стопала су поднијела највећи терет и њима је требало мало дуже да се врате у фит форму. Још одбијају затворене ципеле, тако да сам углавном босонога, што ми као дугогодишњем практиканту босоногог ходања (*еартхнинг) није страно. Но, то је било очекивано.

Планова је увијек и одувијек. Неки отпадају сами, неке одбацујем временом. Свакако ћу наставити радити на промоцији стаза Виа Динарице због њихове хумане и социо-демографско-економске приче која је у то уткана и њене важности за Хрватску. Важно је нагласити и поновити да се 550 км бијеле стазе Виа Динарице протеже управо Хрватском и то њеним најљепшим планинским динаридским дијеловима: Великом Капелом, Велебитом и Динаром. Готово половица бијеле стазе Виа Динарице пружа се управо Хрватском! Планинарење настављам живјети активно као и до сада, а о будућим плановима - кад дође вријеме. :) 

tatjana bracanov

Коме си посветила своју Ходњу?

Своју сам Ходњу посветила Женама. О својем путу Виа Динарицом пишем на порталу Оне наступају, који окупља жене изнад 50 година и на својој Фацебоок страници Гемма Делматица. Пишем непретенциозне, сверазумљиве Причице о ономе што ми се догађало на стази, мјестима кроз које сам прошла, људима које сам путем срела, онако као сам их тада и у том тренутку доживјела и осјетила.

За жене сам ходала. Жељела сам том ходњом педесетогодишњакиње, мајке и баке некако потакнути жене да заљуљају, распламсају ону своју, јединствену тињајућу, аутентичну жељу коју у себи носе.

Увијек је нешто важније и испред те Жеље: обитељ, посао, заједница. Треба задовољити форму, поштовати рокове. И тако се згоди да оставимо то Оно нешто само наше по страни. За неко касније вријеме. Неко друго доба. И онда се заборавиш. Заборавиш ту жену у теби.

А не треба бити тако. Нитко се не треба осјећати закинут због нашег властитог Живота. Због наше аутентичности и самореализације. Напротив. 

Желим да се упиташ: гдје живи та Жена у мени? Што Она жели? Куда Она жели поћи? Куда жели ходати? Који је њен Пут?

Зато Ходајте Жене. Ходајте Путем свог властитог јединственог Живота.

tatjana bracanov

Објављено 20.08.2019.

Преузето са хттпс://www.фитнесс.цом.хр


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.