ЈУРИЦА ПАВИЧИЋ Како су Срби постали кривци за све

Захваљујући брзом и професионалном раду шибенске полиције, данас мање-више знамо што се точно догодило тог љетног четвртка на релацији између Сплита и села Уздоље недалеко од Дрниша.

Jurica Pavičić / 02. септембар 2019

cropix

 

Оно што данас знамо може се свести на ово. Скупина организираних навијача - узгред, навијача клуба који бодрим и ја - састала се те вечери негдје на ширем подручју Сплита. Према сазнањима која су изашла у јавност, било их је најмање осам, између 20 и 28 година.

Имали су маске и хладно оружје, укључујући бејзболске палице и, изгледа, једну мачету.

Оборужани навијачи сјели су у аутомобиле и у врелој се љетној ноћи повезли преко Мућа и Дрниша до села Уздоље. За пут од 73 километра требало им је, према мом искуству, више од сат и пол.

Нешто прије 11 увечер стигли су у Уздоље - од Бога заборављено, тужно село уз жељезничке трачнице које спајају Шибеник и Книн. Стигли су у село за које 99 посто људи никад није чуло, село у које не можете забасати случајно.

Упали су у кафић у којем су локални Срби гледали утакмицу Звезде. Почели су млатити госте и уништавати инвентар. Разбијали су и мрцварили присутне, међу којима је било и једно деветогодишње те једно шестогодишње дијете. Потом су сјели у аутомобиле и одјурили својим кућама, вјеројатно задовољни обављеним послом.

Памет их, међутим, очито није одвише пошкропила. Унаточ фантомкама и крабуљама, оставили су напретек трагова, па шибенској полицији није требало ни 24 сата да их - све осим једног - приведе.

Довезли су их до шибенског суда, гдје су пред објективима репортера показали мишиће и тетоваже, али су мајицама прикрили лице. Један од њих није чак ни тада могао одољети, него је новинарима подвикнуо најљућу увреду коју је смислио у својем вокабулару. Подвикнуо им је да су - пазите сад - “Срби”.

Уздољски инцидент досад је најтежи, али свакако не први инцидент који се овог љета догодио на ширем средњодалматинском простору, обично по сличном обрасцу. У правилу, ријеч је о физичким нападима на људе друге нације.

Ти се напади догађају на јавноме мјесту, организирано и групно. Починитељи тих напада су скупине тестостеронских мужјака у раним или средњим 20-им годинама. У правилу, имају неке везе с ногометном или малоногометном супкултуром.

Након што их ухите или приведу, починитељи тих изгреда не понашају се покуњено или кротко. Напротив, пуни су правдољубивог бијеса, мржње према систему и кварној елити, пуни су дилувијалне јарости и незатомљене социјалне фрустрације.

Тој фрустрацији, дакако, није се тешко чудити. Јер, премда засад не знамо точно тко су ти 20-годишњаци који су у Уздољу млатили дјевојчице, можемо с поприличном вјеројатношћу нагађати њихов социоекономски профил.

Можемо с поприличном вјеројатношћу слутити да живе неком од сплитских социјалистичких небодера, живом реликту система који мрзе, а који се једини о њиховим ближњима бринуо.

Такођер је могуће да живе у неком од источних квартова сплитске субурбије, у некој од урбаних фавела без ногоступа, семафора и канализација, у једној од оних четврти у којима се зими леди водовод, а за вјетровитих дана зрак пара смрад недалеког депонија.

Живе у граду који је једном био индустријски центар, имао и производњу и запосленост, али су ту економију похарали ХДЗ и тајкуни попут Орешара и Кутле, остављајући за собом развалине мљекара, пивовара, цементара, пластичарских, електротехничких и текстилних комбината.

Живе у граду који је творцу те економске девастације - Фрањи Туђману - захвалио брончаним кипом на риви. Живе у граду који је ХДЗ у 90-има живог уништио, а опет - и у том граду, и тој жупанији и у тој држави ХДЗ је још на власти.

Такођер, тетовирани тестостеронски дебили живе у граду који је у међувремену постао глобални хипстерски шик, којим пролазе најљепше цуре на свијету и у којем се догађају најбољи проводи Јадрана.

Али, те цуре њима су офф лимитс, а ти проводи нису за њих, јер они немају новца за хамбургере од 95 куна и црафт пива од 10 еура. У тој економији набријаног хедонизма они - ако икако - могу судјеловати само као слуге: као они који конобаре, изнајмљују кајаке и склапају лежаљке. Њихов Сплит један је паралелни Сплит, Сплит цементног сивила, квартовског локала, паркиралишта и зидића, гандже и млаке пиве.

Починитељи из Уздоља су, уједно, очито и навијачи. Навијачи су клуба који је на њихов очај био службена момчад партизанског покрета, клуба који је био на Вису с њима омраженим вампиром Титом.

Навијачи су клуба који је у периоду јединих озбиљних успјеха дично на дресу носио - што? Да, погодили сте: црвену звијезду.

Уздољски батинаши навијачи су, уједно, клуба 15 година није био првак. Навијачи су клуба који је већ добра три десетљећа у хрватском ногомету шиканиран и дискриминиран, чије су управе плаћале рекет за “поштено суђење”.

Навијачи су клуба који је у дубокој сјени властитог повијесног ривала, ривала који је уједно - а то је сада судски приснажено - био епицентар организиране криминалне операције. Навијачи су клуба који је десетљећима у дубоко подређеном положају, јер су и ногометни савез, и лигу, и репрезентацију десетљећима надзирали пипци ногометног капа Здравка Мамића.

Фрустрирани су јер с тим истим ногометним капом актуална хрватска предсједница славила рођендане. Фрустрирани, јер је тој истој предсједници садашњи сплитски градоначелник тада био савјетник. Фрустрирани су већ пуних тридесет година јер се још од 1990. њихов клуб свео на мало већу спортску жупанијску испоставу.

А свео се не случајно, него зато што је та спортска хијерархија била уграђена у визију националистичке идеологије. Јер је била уграђена у визију човјека који је креирао ту идеологију. Човјека којем у овом тренутку у њихову граду на Риви стоји брончани споменик. Тај се човјек, наравно, зове Фрањо Туђман.

Имају, укратко, стотину разлога да буду фрустрирани ти тестостеронски идиоти. Имају разлога бити фрустрирани својим клубом, својим ногометом, својим градом, својим економским положајем, својом будућношћу. А кад се на концу све те фрустрације сложе и притисну у претис-лонац - кога ће 20-годишњи ретарди са зидића ићи тући?

Погодили сте. Наравно, Србе.

Лапани с тетоважом на наткољеници неће гњев искалити на Светини, Мамићу, Шукеру и Кулушићу.

Неће се побунити против ХДЗ-ове предсједнице, на ХДЗ-ова жупана и ХДЗ-ова градоначелника. Неће се отрести на Кутлу или Орешара, или оне који су ту двојицу припустили у Сплит 90-их.

Неће им пасти на памет да оду на Риву и отресу се на кип највећег Динамова навијача. Не. За све невоље њихове земље, регије, града и клуба нису криви ни Мамић, ни Туђман, ни Кутле, ни Орешар, ни Мамићева пријатељица Колинда Грабар. Ма какви. За све су те невоље криви они. Срби. Из некаквог села код Дрниша.

То је та паралелна збиља у којој живе торцидаши из уздољске приче. Јер, само извјежбано око види оно што ми видимо. Кад бисмо ми дошли у Уздоље, видјели бисмо оно што виде сви. Јадно полузапуштено село које је некад имало 700 становника, а сада их је остало 200.

Видјели би полусрушене и запуштене куће, школу с које отпадају шкуре, цестовну расвјету без жаруља, прометне знакове који труну у хрђи. Видјели би од бога заборављено мјесто зарасло у драче на које се зими за бурних дана хватају подеране кесе.

И - усред свега тога - видјели би кафић Петко, отужни бифе с фрижидером и апаратом за пикадо, једини симулакрум друштвеног живота у тој жалосној забити.

Али то само неизвјежбано око види. Не, међутим, проницљиво око тетовираних торцидаша. Јер, знају они боље.

Знају они да је кафић Петко кринка, као цвјећарница у Алан Форду. Иза те кринке, знају они, крије се трајни отровни гремиј, скривени политбиро свих опачина и недаћа.

Да је сатрт тај кафић Петко и те преостале уздољске звездаше, све би процвало, потоци би потекли, творнице би прорадиле, печене би коке падале с неба, пива у Фацторy Пубу била би 12 куна, данске би бекпекерице дале пичке, а Хајдук би био првак. Све би то тако било, ето, да је уклонити тај злослутни четнички пункт.

Тако изгледа политички свемир уздољских ноћних нападача. Тај је козмос дивно, безазлено једноставан.

За све невоље - скупоћу и незапосленост, туризам и Мамића, несаграђену канализацију и непостојећи ногоступ, за глобално загријавање и пораз од Гзире Унитеда - за све постоји један једини, подесни кривац: Срби.

Зар није предивно живјети у тако блесаво једноставном свијету?

Али, прије него што се почнемо ругати том једноставном свијету који су домислили торцидашки ганглији, ајмо на тренутак застати. Ајмо начас размислити и запитати се - је ли тај једноставни интерпретативни модел баш тако ексклузивна умотворина тетовираних брава са стадионске окуке?

Јер, хајдемо бити поштени. У овој је земљи пуно оних који вјерују у тај једноставни свемир.

Има их напретек који мисле да би сви проблеми нестали кад не би било тих посљедњих српских мохиканаца те шаке баба у селима без струје и тог њихова Пуповца. А они који у то вјерују нису само ретарди с основном школом и тетовираном поткољеницом.

Има, богме, међу онима који у то вјерују и новинара и политичара, и академика и повјесничара, и бискупа и математичара, и кипара и професора уставног права.

Они - дакле, учена и поткожена елита - створили су и проширили ту слику свијета. На тетовираним је будалама да је кротко проведу. Па то и раде. Као, рецимо, тог четвртка у Уздољу.

 

Јутарњи.хр


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.