Јувал Харари: Овакву епидемију нисмо видјели уназад 100 година, али смо у бољој ситуацији него икад да се носимо са њом

Професор Харари широм света држи предавања на којима представља теме из својих књига и чланака, а редовно објављује у часописима као што су Гуардиан, Финанциал Тимес, Тхе Тимес, Натуре магазине и Wалл Стреет Јоурнал.

BUKA portal / 16. март 2020

Кристијана Аманпур разговарала је за ЦНН о тренутној ситуацији у свијету са једним од најпознатијих свјетских писаца који се бави историјом човјечанства. 

“Глобалну епидемију попут ове нисмо видјели у посљедњих 100 година. Нико нема искуство овога што сада гледамо, због чега је то тако застрашујуће и узнемирујуће. Али ако погледамо ширу историјску перспективу, човјечанство се сусретало и раније са таквим епидемијама, али сада смо у бољој ситуацији него икада раније да се носимо са епидемијом захваљујући модерној медицини”, казао је Харари, одговарајући на питање о сличним епидемијама у историји човјечанства.

“Када је епидемија куге избила у 14. вијеку, раширила се од Кине до Велике Британије у року од 10 година, усмртивши између четвртине и половине популације Азије и Европе. Нико није знао шта се дешава, шта је узрок болести и како да се носе с њом. Сад су научници и љекари за само двије седмице успјели, не само да идентификују вирус иза епидемије него да открију цијели његов геном и направе тестове који нам барем могу показати ко има, а ко га нема. Још увијек нам треба времена да превазиђемо ово, али смо сада у много бољој позицији.”

Обзиром да се за свега неколико мјесеци епидемија корона вируса проширила од Азије, преко Европе, до Америке, шта вас као обичног грађанина плаши и шта највише прижељкујете да се деси да би се епидемија зауставила, питала је Аманпур.

“Најгора ствар је нејединство у свијету недостатак сарадње и координације између земаља, недостатак повјерења између држава становништва и влада. То је резултат епидемије лажних вијести протеклих година и погоршања међународних односа.” 

Ако упоредимо ову ситуацију са финансијском кризом из 2008. године, тада смо имали смо одговорне одрасле особе у свијету, које су преузеле лидерство и окупиле иза себе друге државе, спријечивши најгори сценарио, наводи Харари. 

“У посљедње четири године видимо раст неповјерења према државама које су нас предводиле у 2008. и 2014. години током епидмије еболе, а то је Америка, која сад не преузима било какву лидерску позицију. Од 2016. године америчка администрација је јасно показала да су дали оставку на своју позицију свјетског вође, да немају пријатеље на свијету, већ имају само интересе. Чак и сад када би покушали преузети вођство, нико не би ишао за вођом чији је мото 'Ја на првом мјесту'."

Оно што ме плаши је недостатак лидерства и сарадње, казао је Харари.

“Људи треба да схвате да ширење епидемије у било којој земљи, пријети цијелом свијету, због опасности да, ако га не зауставимо на вријеме, вирус ће еволуирати. То је највећи проблем - брза еволуција вируса. Видјели смо је раније, 2014. године  са еболом, да је епидемија почела једном генетском мутацијом једног вируса код једне особе у Западној Африци.  Ебола је од ријетке болести постала раширена епидемија, зато што је једна мутација повећала заразност вируса 4 пута. То се можда дешава управо сада у Ирану, Италији или било гдје друго. Гдје год да се деси, то угрожава цијели свијет. Човјечанство мора да збије редове у борби против вируса.”

Популисти и националисти широм свијета говоре да је глобализација лоша и да морамо збити редове да не бисмо добили нешто с оне стране границе, казала је Аманпур. 

“Не можете се борити против вируса изолацијом,  само информацијама. Ако желите да се изолујете да не бисте били изложени вањској епидемији, то није довољно. Ако је ваша стратегија борбе против епидемије да се изолујете, морали бисте се вратити у камено доба. Права граница коју треба пажљиво заштитити није између земаља, већ између људи и сфере вируса. Вирус угрожава цијелу људску врсту, о тој граници морамо размишљати”, упозорава Харари. 

Ако вирус који води поријекло из шишмиша успије да пређе ту границу и доспије међу људе било гдје на свијету, он се прилагођава људском тијелу и то је опасност за свакога широм свијета, објашњава.

“Илузија је мислити да се дугорочно можете заштитити од вируса само затварањем граница своје земље. Ефективнија политика је да се заштити граница између људи и вируса.” 

То можете учинити тако што ћете подржати здравствене системе широм свијета и схватити да нешто што се дешава у Африци, Кини или Ирану није пријетња само овим државама, већ цијелом свијету, наводи он.

“Потребно нам је више организација као што је Свјетска здравствена организација. Више међународне солидарности, да се помогне државама које су најтеже погођене епидемијом да се носе са кризом, тако што ћемо им слати опрему и особље и, још важније, добре научне информације или економску подршку.”

Ако држава у којој избије епидемија мисли да је препуштена сама себи, оклијеваће да предузме строге мјере карантена, јер ће се плашити да ће, ако затворе цијеле градове, економски пропасти и нико им неће помоћи, објашњава он. 

“Рећи ће ‘хајде да сачекамо да видимо да ли је то опасно’, а онда је већ касно. Да је Италија знала да ће, ако уведе карантен, добити помоћ других земаља, прије би предузела ове драстичне мјере и то би било добро за све људе. Сваки еуро који Њемачка или Француска пружи Италији као помоћ, њима ће уштедјети стотину еура, јер се неће морати касније у својим градовима борити против епидмије, каже Харари. 

“Ово је тест за Европску унију, која је изгубили доста подршке протеклих година. Ово је шанса за ЕУ да докаже своју вриједност. Ово је вријеме за друге чланице ЕУ да пруже подршку Италији, јер ако то ураде, не само да ће заштитити своје грађане, већ ће показати вриједност система као што је ЕУ. Ако не ураде то, вирус ће уништити Унију, не само појединачне људске животе.”

На питање како ће епидемија утицати на друштво, обзиром да се људи морају самоизоловати, што није у људској природи, Харари одговара:

“Кључно је питање повјерења у владе, у оно што људи чују у медијима. Да бисте имали ефективан карантин, морате имати сарадњу становиштва. То је проблематично због тога што је то питање повјерења, које је посљедњих година јако ослабило.

Друго дугорочно питање јесте питање надзора. Једна опасност је да ова епидемија оправда екстремне мјере надзора, нарочито биометријско надгледање,  које ће се правдати ванредном ситуацијом, али које би могло да остане и касније када прође ова ситуација.”

Суочавамо се са великим питањем приватности и надзора, упозорава Харари.

“Видјећемо велику битку између приватности и здравља. Здравље ће побиједити. Људи ће остати без приватности да би се заштитили од зараза. Технологија коју имамо је веома ефикасна и може се користити да пратимо цијело становништво и откријемо нову болест у зечетку и да онда пратимо обољеле и њихове контакте. Али се овај систем може користити и да прати многе друге ствари, шта људи мисле и осјећају. Ова епидемија може дати оправдање за убрзан развој тоталитарних режима.”

Људима није у природи да се изолују, то узрокује усамљеност, депресију.

“Људи су нарочито подложни епидемији, јер смо друштвене животиње. Тако се шире епидемије. Вируси често експлоатишу оно најбоље у људској природи против нас самих. Користе не само то што волимо да се дружимо, већ што помажемо једни другима. Када је неко болестан, природно је, нарочито ако је то пријатељ или члан породице, да га подржавамо, да му дајемо емотивну подршку, да се бринемо за њих, да их додирнемо, загрлимо, и тако се шири вирус. Вирус користи оно најбоље у нама против нас.”

Постоје два начина како се можемо борити против вируса социјалним дистанцирањем, каже Харари.

“Један је да дамо информације људима. Ако људи вјерују у ове информације које добију, могу промијенити понашање барем док не прође епидемија. Други је тоталитарни начин који је данас могуће провести. Можемо све да надзиремо да бисмо идентификовали почетне сигнале болести, имамо технологију да из даљине знамо да ли је повишена температуре тијела и можемо да знамо све људе са којима сте били у контакту. Можемо да пратимо ко је прекршио инструкције владе да се не грлите, не љубите. Ако људи не вјерују у информације и не раде то због повјерења, могу бити присиљени, а то је опасан правац и надам се да нећемо отићи тим путем. 

 

Јувал Ноа Харари рођен је у Хаифи у Израелу 1976. године, а дипломирао је на Универзитету у Оксфорду 2002. године. Професор Харари је сручњак за историју свијета, средњовијековну и војну историју. Тренутно је усмјерен ка истраживању сљедећих макро-историјских питања: Који је однос између историје и биологије? Каква је суштинска разлика између Хомо сапијенса и животиња? Постоји ли правда у историји? Има ли историја свој правац? Да ли људи постају срећнији током историје? Које и какве етичке дилеме пред нас поставља успон технологије у 21. веку.

Добитник је многих међународних награда, а постао је познат широм свијета након што је објавио књигу Сапијенс: Кратка историја човечанста, која је преведена на више од 50 језика. Двије године касније, објавио је и књигу Хомо деус: Кратка историја сутрашњице, која је продата у више од 4.000.000 примјерака и такође преведена на више од 50 језика. Његова књига 21 Лекција за 21. вијек се послије погледа у прошлост у Сапијенсу и загледаности у будућност у Хомо деусу зауставља у садашњем тренутку и даје одговоре на кључна питања: Шта нам се сад управо догађа? Који су данашњи највећи изазови и избори? На шта би требало да обратимо посебну пажњу?

Професор Харари широм свијета држи предавања на којима представља теме из својих књига и чланака, а редовно објављује у часописима као што су Гуардиан, Финанциал Тимес, Тхе Тимес, Натуре магазине и Wалл Стреет Јоурнал.

Често волонтира за многе хуманитарне организације и обраћа се публици на отвореним предавањима којима сви могу да присуствују.

 

За Бука магазин превела и приредила Милица Плавшић


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.