Када падну маске – којег ће рода бити будућност?

Колико су крхке биле изборене битке прије ЦОВИД-19, и да ли и даље можемо очекивати да је будућност ‘женског рода’?

Lejla Gačanica / 13. април 2020

Foto: Ilustracija

 

Док читамо извјештаје и препоруке о томе како криза изазвана ЦОВИД-19 утиче на жене, у нади да ће се тим поводом (или прецизније: поводима, имајући у виду на колико начина и у којим све облицима погађа жене) нешто подузети, измиче нам, под немогућношћу генералног предвиђања о завршетку кризе, процијенити, предвидјети и превенирати посљедице које ће ова криза оставити управо на жене. Када дође вријеме за скидање заштитних маски, како ће изгледати будућност жена? Колико су крхке биле изборене битке прије ЦОВИД-19, и да ли и даље можемо очекивати да је будућност ‘женског рода’?

У сваком облику кризе, конфликта, ванредних ситуација у којој су људска права била суспендована, ограничена или кршена, учешће жена је било невидљиво. У пост-периоду, обнова друштва и државе је укључивала, ослањала се на женске доприносе (физичке, мировне, радне, репродуктивне) а процјена штете коју је исто то ванредно стање оставило на жене је рађена готово у правилу и након кризних периода и након обнове. Јер хијерархија приоритета се зна и она одговара општој хијерархији приоритета – у којој родна равноправност не котира баш високо. Ова криза је нешто другачија: процјена утицаја кризе са родног аспекта се прилично брзо почела дешавати и има видљивост на нивоима препорука, анализа, података (који обично стижу из цивилног или међународног сектора), постављају се конкретни захтјеви и питања. Разлика је и у томе што су у овој кризи управо жене те које носе велики терет на првим линијама: здравство, трговинска дјелатност, неплаћени кућански рад, образовање, медији.

Ако погледамо податке о броју особа које су изгубиле радна мјеста због ЦОВИД-19 кризе – поново су у питању дјелатности у којима су жене биле најзаступљеније (угоститељство, трговина, производња). О бројевима који су свакако ‘сиви’, не можемо ни процијенити обим посљедица у непријављеној економији. Родно-засновано насиље у породици се повећава, статус сигурних кућа је неопрезно запуштен, а изолација погодује тек затварању круга насиља. Многе од жена сада су заробљене у кући са својим злостављачима, без приступа заштити и подршци. Сав терет кућанског рада је сада, уз плаћени рад од куће, на женама. Уз бригу о образовању дјеце која је од куће и онлине. Да ли, дакле, тренутна криза погађа жене другачије у односу на мушкарце? Недвојбено да.

ЦОВИД-19 криза такођер је заоштрила постојеће класне разлике у БиХ. Опоравак ће бити тежак, и утицати врло другачије на различите економске, социјалне и друштвене групе грађана и грађанки БиХ, а повратак у ‘нормално’ стање ће врло вјероватно задржати и одређене сигурносне мјере чије дискриминаторске посљедице осјећамо већ сада. Посљедице се, наиме, могу превенирати и предвидјети – али оне, једнако као и мјере, морају узети у обзир и родну димензију ове кризе.

Заштитне мјере, ‘цорона’ закон и амандмани, различите иницијативе не показују да се о томе води рачуна. Демократија и равноправност не морају бити ‘на чекању’ док се боримо против, како се сензационалстички наводи, ‘невидљивог непријатеља’. Ако и јесте невидљив, лице борбе има род – и то женски. Тако неки од приједлога који стижу из (приватног) привредног дијела апелирају на разумијевање да доприноси иду из джепа власника капитала – доприносе, подсјетимо, такођер зараде радници. У приватном сектору, који у области трговине још увијек ради и то на плећима већином жена, у ‘нормалном’ стању за жене значи чешће уговоре на одређено вријеме, отпуштања због трудноће, ниже плате, немогућност напредовања, добну и многе друге дискриминације. Дакле, како нам је сада и чему се то враћамо када говоримо о ‘нормалном’?

Будућност може бити женског рода, али пандемија је патријархална. Вирус здравствено ставља у ризик и мушкарце и жене. Друштво, политике, партијархат и неједнакост пак у сваки други ризик унутар нашег ванредног стања стављају жене. И то је дио ове кризе коју морамо превазилазити и о чијим посљедицама требамо бринути на дуге стазе. Не можемо сувише утицати на развој вируса (а врло смо дисциплиновани када се ради о заштити здравља!) али можемо искористити моментум за промјену друштвених норми о родним улогама. А то је могуће само и онолико колико смо спремни освијестити њихово штетно дејство. Овдје, као и у свим другим областима, у свим нашим ‘нормалним’ околностима и темама, мора се одупријети наративу да је род споредно питање, односно скретање пажње од стварне кризе. Стварна криза је здравствена, економска и друштвена. Ми се још увијек бавимо само једва једним њеним сегментом. При томе – јако лоше и дискриминаторно.

Да ли је важно којег рода је будућност, која не изгледа блиставо за БиХ? Није, ако сте дио корпуса под којим се женски род подразумијева. Међутим, посљедице које ће трпити жене ће се неминовно рефлектовати на друштво. Ми можемо бити сиромашнији, насилнији, патријархалнији него што то већ јесмо. Питање је – хоћемо ли то спријечити или слиједити устаљени ток? Ово није метафоричко питање и не укључује одговорност само жена, активиста и активисткиња, цивилног друштва, већ врло активну улогу институција и политика. Јесу ли сигурносне, превентивне, заштитне, излазне мјере родно-одговорне? Јесу ли буджети родно-одговорни? Мјере за заштиту и потицање економије морају бити инклузивне за жене. Кад жене имају мању моћ доношења одлука од мушкараца, било у домаћинствима или у влади, тада је мање вјероватно да ће потребе жена бити задовољене током епидемије. У епидемији и изолацији, неопходна нам је друштвена солидарност.

Осим оних заштитних (ах, замислите – шиваних масовно и у кућној радиности) од ЦОВИД-19, све друге маске су у БиХ одавно пале.

За Иницијативу Грађанке за уставне промјене написала Лејла Гачаница


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.