Кафка: Мост

Био сам укочен и хладан, био сам мост, разапет над провалијом. С једне стране сам се укопао врховима пета, са друге стране шакама, зубе сам чврсто забио у иловачу што се мрвила.

BUKA portal / 10. децембар 2019

 

Скутови капута лепршали су ми око бокова. У дубини је хучао ледени поток пун пастрмки. Ниједан турист није забасавао до ове беспутне висије, мост још није био уцртан у карте. – Тако сам лежао и чекао; морао сам да чекам. Док се не сруши, ниједан подигнути мост не може престати да буде мост.

Једном, спуштало се вече – не знам да ли је то било прво или хиљадито – моје мисли су се кретале непрестано у збрци и непрестано у круг. Пред вече, у лето, поток је тамније жуборио, кад зачух нечије мушке кораке! Ка мени, ка мени. – Опружи се, мосте, добро се опри, гредо без приручја, одржи онога ко ти је поверен. Неприметно уравнотежавај непоузданост његовог корака, али ако посрне, откриј своје лице и попут планинског бога завитлај га на обалу.

Дошао је, гвожђем окованим шиљком штапа покуцао је по мени, онда ми је њиме задигао скутове капута и сложио их преко мене. Зарио је шиљак у пласт моје косе и дуго га онде задржао, вероватно дивље стрељајући очима на све стране. Али тада ми је – управо сам га сањарски пратио преко брда и долина – обема ногама скочио посред тела. Стресох се од необуздана бола, ништа не схватајући. Ко је то био? Дете? Сан? Друмски разбојник? Самоубица? Искушач? Уништитељ? И ја се обртох да га видим. – Мост се обрће? Још се нисам до краја обрнуо кад се почех рушити, стропоштах се и зачас се распадох и набодох на шиљато камење које ме је дотле увек тако мирно нетремице гледало из бучне воде.

Франц Кафка

Превод: Бранимир Живојиновић


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.