Danas nije moderno iskazivati emocije jer ljudi to ne umeju da cene. Tako kažu neki. A ja izgleda genetskim kodom predodređen da budem kontraš kažem da se prave emocije ne mogu prećutati. Kad su prave one trče iz nas kad drugima jer im nije mesto u tišini, več u sreći koja proizilazi iz deljenja. Samo tada, u dvojstvu, u mnoštvu, imaju svrhu, jer niko nije srećan u samoći već samo kad sebe deli sa drugima.
Ako umeš iole smisleno da vodiš rečenicu više nisi okarakterisan kao rečit, ako se ne bojiš da iskažeš svoje emocije više nisi emotivno zreo, sada se sve to podvodi pod kategoriju patetičan. Izgleda da danas jedino oni muškarci koji govore što je češće moguće „brate“, koji se poštapaju šatrovačkim i koji zveckaju ključevima od kola i zvuče prihvatljivo. Danas bi Mika Antić, Laza Kostić, Dis i Kiš bili obični patetični pičkopaćenici. Drkadžije.
Rekli bi im da su žene, plačipičke, sekaperse. Sve te atribute koji bi trebalo da budu shvaćeni kao uvrede samo zato što su ženskog roda. Valjda su svi ti koji upućuju takve reči rođeni u kupusu, ili su ih donele rode, oni nemaju majke, sestre, devojke, supruge. Valjda su zato danas i ćerke očevima „sine“. Ima čak i nekih žena koje bi rekle emotivnom muškarcu da je žena. To je izgleda neka uzvišena, meni neshvatljiva filizofija koja ne uočava logičku grešku u svemu tome. Valjda su zato danas i drugarice jedna drugoj „brate“.
Došli smo do tačke gde ako si dobar onda si budala, ako si srećan onda si trn u oku, ako si obrazovan onda si prekvalifikovan, ako pišeš onda palamudiš. Do tačke gde ako nisi bogat nisi ni uspešan, gde ako nemaš švalerke nisi frajer, gde ako nisi zgodan nisi ni lep. Do tačke apsurda gde od tolike želje za nečim prestajemo da budemo ono što jesmo a pretvaramo se u ono što mislimo da je kul da budemo, zaboravljajući da je požuda za budućnošću najveći lopov današnjice.
Ne samo da se emocije prećutkuju, ne samo da su nam modernim načinom življenja osećajnost i saosećajnost sistematski uništene do besmisla, već se pitaju šta to nije u redu sa onima koji umeju da kažu šta zaista misle i osećaju. Tom malignom zamenom teza ljudi odlučuju da ne budu osećajni, tobože da ih neko ne bi povredio ne shatajući da je cena prevelika kada krenu tim putem. Kada im koža zadeblja na emocije možda niko neće moći da ih povredi, ali tada niko neče moći ni da ih učini sretnima.
Nije popularno pokazivati emocije. Osim možda kad neko umre pa na sahranama. Tad je nekako razumljivo. I nikom nije patetično. Ali je dockan. Tad više nikoga nije briga.
Izvor: Blogdan
