Како је почињао Осми март у мојој кући

Мама би нам, уочи Осмог марта, наглас, намјерно да је отац чује, казала: 'Сутра вам је тати празник'.

Snježana Mulić-Softić / 08. март 2014

 Данас радим и то дуплу шихту. И сутра исто тако. Тако ме сљедује сваког четвртог викенда. Да ме је ко јучер питао шта је данас, ја бих из топа рекла – радни викенд.

 

Тек ме је колега Младен напоменуо да је данас, заправо, Дан жена и џентлименски понудио да с колегама разговара да одмијене нашу малу женску екипу.

 

Немало се изненадио, када смо све три, без имало размишљања, одбациле понуду.

 

Мада, морам признати, да ме је та геста дирнула.

 

И подсјетила ме на осме мартове из дана социјализма и дјетињства, али искључиво као празника који је умјесто маме, славио мој тата, и који је већини мушкараца и жена који су ме у то доба окруживали, био углавном -терет.

 

***

 

Осми март је у мојој кући, обично  почињао седмог марта и то секирацијом и ронцањем.

 

Прво би мама послије посла отишла у куповину и враћала се са нарамком поклона и букета каранфила за наше три разреднице, након чега би се сатима жалила како није фер да она новац који је тешком муком зарадила,  умјесто на своју дјецу и на себе, троши за тамо неке госпође које јој нису ни род ни помозбог. А онда би нам, пред само спавање, наглас, намјерно да је отац чује, казала „Сутра вам је тати празник“.

 

И то је била жива истина. Истина која није имала другу страну, истина у коју се није могло сумњати и која је из године у годину само била јача и постојанија.

 

Неки други мушкарци, као мој тата, славили су Осми март са женама које нису њихове, и неке друге жене, које нису као моја мајка, добивале су поклоне од новца узетог испред дјеце која нису њихова,

 

Дакле, пошто би ујутро обукао чисто одијело и кошуљу, и заклео се мами да ће тај дан све бити другачије, да ће то, ипак, бити њен празник, отишао на посао, а с посла, са буљуком колега и колегица, што су за ту пригоду имале врхунски натапиране и налакиране фризуре, завршио у неком ресторану гдје би јели, пили и пјевали до у глуха доба.

 

А мама је, сваки пут, иако је до у бобу знала како ће све и на шта изаћи, ипак ишла код фризера да јој направи буби-копф фризуру, облачила најљепшу хаљину и и иза уха стављала капљицу-двије мириса. И онда би, тако нариктана, негдје око поноћи отворила врата оцу, који би јој, обавезно не примјетивши ни фризуре, ни хаљине, дао букет увелих каранфила. Она би га с гађењем бацила у смеће; он би отишао у кревет; она би пустила коју сузу, испушила коју цигару и уто би свануо девети март.

 

***

 

Што се тиче Осмог марта ван моје куће, ни ту није било ништа боље. И неки други мушкарци, попут мог тате, славили су Осми март са женама које нису њихове, и неке друге жене, које нису биле моја мајка, добивале су поклоне од новца узетог испред дјеце која нису њихова, и још неке друге жене тихо су патиле у кућама чекајући свог мушкараца и свој букет каранфила, и још нека друга дјеца су своје мајке тјешила поклонима које су им купили умјесто очева...

 

Сјећам се комшије који је имао супругу, пуницу и три свастике, мајку и двије сестре и сваки Осми март доживљавао као „црни четвртак“ из доба „велике депресије“ и као да му, након што потроши новац за букете каранфила (а тада су се поклањали само каранфили) неће преостати ништа друго него да се баци са неког небодера.

 

Мајка би, тако нариктана, негдје око поноћи отворила врата оцу, који би јој, обавезно не примјетивши ни фризуре, ни хаљине, дао букет увелих каранфила.

 

Али њега сам још и могла схватити. Бар се секирао. Бар је имао образа и тражио рјешење. Али нисам могла схватити оне мушкарце, а сјећам их се јако пуно, који су прекидали везе са дјевојкама пред сами Осми март, само због тога што су били неспособни да зараде или уштеде нешто новца и  купе им  букет каранфила.

 

Сјећам се како сам се ужасавала тих њихових љубави и молила Бога да ми се никад не деси да ме момак остави због једног јадног букета каранфила. И како ми је увијек, кад сам била у вези у то доба, било незгодно, како сам нариктавала да тај дан некако прескочим, да слажем како имам неку неодложиву обавезу или бар високу температуру.

 

Сјећам се бракова који су се распали баш због тог Осмог марта, мушкараца који су се на тај дан, сасвим непотребно, осрамотили, жена које су које су на тај празник, исто сасвим непотребно, патиле, дјевојака које су од тог празника, опет сасвим непотребно, превише очекивале.

 

Дана жена након социјализма  једно вријеме скоро да није ни било. А онда је враћен на велика врата. Само ја ни на та врата нисам ушла. Јер ни овог пута, као ни онда у социјализму, тај празник није био за жене. Већ против њих. Против њиховог природног права да буду једнаке са мушкарцима све дане у години а не само један, против њиховог права да буду вољене и цијењене свих 365, а не само један дан у години и,  на крају крајева, против њиховог права да имају право да бирају саме када ће с мужевима или младићима изаћи у ресторан, а да за то постоји законом установљен датум.

 

***

 

Осми март је стога, што се мене тиче, само осми дан у мјесецу марту, који понекад зна пасти на викенд и тад ме баш потрефит дежура.

 

Да је жив мој тата, данас би био још један његов празник.

 

Извор: Ал Јазеера

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.