КАКО СЕ У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ УКОРИЈЕНИЛА ПРЕДОДЖБА О УСТАШАМА КОЈИ НИСУ БИЛИ ЗЛОЧИНЦИ Стручњаци објашњавају у чему заправо лежи проблем

Мој је дјед био усташа, испалио је, ничим изазван, али с јасним политичким мотивом, бивши предсједник Владе и тадашњи челник СДП-а Зоран Милановић у августу 2016. године, у јеку жестоке предизборне кампање са шефом ХДЗ-а Пленковићем

Marko Špoljar / 18. јун 2019

Реално, мотив због којег је Милановић баш уочи парламентарних избора јавности први пут открио свог дједа усташу најлакше је пронаћи у покушају додворавања дијелу десног бирачког тијела.

Лијеви бирачи остали су ако не шокирани, онда барем изненађени због његова иступа. Изненадним откривањем дједа усташе изненађен је био и наш колега Роберт Бајруши, који је 2011. припремајући неауторизирану биографију шефа СДП-а, од Милановића дознао исцрпну повијест његове обитељ још од средине 19. стољећа. Каже како тада, говорећи о свом дједу, Милановић никад није споменуо његову усташку епизоду. “Описао га је у једној јединој реченици као ‘вриједног занатлију који је једно вријеме као гастарбајтер радио у Њемачкој’”, написао је Бајруши након што се Милановић усред кампање 2016. сјетио да му је дјед био усташа.

Индикативно је то што је Милановић свом дједу усташи залијепио само једну етикету - “вриједног занатлије”. Ако не почетак, онда је тај иступ бившег премијера био замах градње наратива о добром усташи у хрватском јавном простору.

Бељаково црно-бијело

Потребу да нагласи чињеницу да је његов дјед био усташа осјетио је и шеф ХСС-а Крешо Бељак у рујну 2017. “Нацисти, фашизам и усташе као дио тога били су апсолутно зло. Наравно да ствари нису биле црно-бијеле, већина усташа није имала везе с фашизмом, него су били хрватски домољуби, али је режим био злочиначки и силом наметнут”, рекао је и истакнуо да то не говори с позиције партизанског, него усташког унука, те да су његова дједа убили партизани.

Бељакова проблематична, а добрим дијелом и погрешна тврдња да већина усташа није имала везе с фашизмом него да су били хрватски домољуби, може се прочитати и као његов покушај екскулпације и одвајања свог дједа од бројних и грозних злочина који су починили људи који су носили исту униформу као његов дјед.

Уосталом, како Бељак зна да се већина усташа чистог срца и племенитих домољубних побуда придружила усташкој војсци, а не због симпатизирања саме усташке идеологије?

Поновно изабрана заступница у Еуропском парламенту Ружа Томашић недавно је рекла да се ни дан данас - дакле готово 40 година након своје филоусташке канадске фазе - “не одриче усташког покрета до 1941. и обичних усташа који нису чинили злочине”. У недавном разговору за Јутарњи лист одбила је оцјене да су њезине изјаве ревизионистичке: “НДХ се може одвајати од усташког покрета, није то ревизионизам. Као што се одваја НОБ од злочина који су почињени након рата. Не можете једне мјерити једним, а друге другим метром. Што, хоћете рећи да су сви усташе били злочинци, а да су сви партизани били антифашисти? Погледајте колико је Павелић имао генерала православаца и колико је Жидова имао... Није све црно-бијело”.

Кад људи говоре о својим дједовима који су били усташе, врло често напомињу да су они били брижни оци, вриједни занатлије или пак неписмени сељаци који нису имали појма тко је Хитлер, тко Муссолини и која је права нарав усташког режима. И док то лакирање прошлости предака у успутном разговору на обитељском ручку нема неке шире па тако ни негативне друштвене реперкусије, потпуно је друга ствар кад истакнути политичари у јавним наступима својим дједовима усташама лијепе искључиво позитивне карактерне особине.

Наравно да нема никаквог посебног разлога због чега политичари не би требали јавно говорити и о прецима који су били усташе, али је суштински проблем што они притом врло селективно говоре о томе. Јер, колико сте пута чули хрватског политичара како каже: мој дјед је био усташки дужносник, одговоран је за смрт многих цивила и то је мање-више све што требате знати о усташама.

- Може се, наравно, рећи да је ‘мој дјед био усташа’. Нема разлога да се то таји. Али уз то би се морало поновити отприлике оно што је њемачки предсједник Рицхард вон Wеизсäцкер (1920. - 2015.) рекао 1985. у њемачком парламенту у поводу 40. годишњице завршетка Другог свјетског рата (вон Wеизсäцкер је као младић и капетан њемачке војске судјеловао у првом дану ратног похода на Пољску и био је рањен за вријеме рата):

‘Из дана у дан било је све јасније да је 8. свибња Дан ослобођења. На тај дан сви смо ослобођени система који је уништавао човјека - режима националсоцијалистичке страховладе. Нитко не треба заборавити ни патње које су за многе тог дана тек почеле и потом се наставиле. Међутим, не смијемо разлог за избјеглиштво, протјеривање и сужањство тражити на крају рата. Можемо га наћи само на његову почетку, односно почетку страховладе која је и довела до самог рата.

Дан 8. свибња 1945. не смије се раздвајати од 30. сијечња 1933. (дана кад је Хитлер постао канцелар). Данас се с тугом присјећамо свих жртава рата и нацистичке страховладе’. Усташки покрет био је злочиначки. Но, он у хрватском народу није представљао већину, а нису ни сви усташе судјеловали у злочиначким акцијама. Па ипак, били су дио тог строја и у томе лежи њихова одговорност. Усташе су, генерално гледајући, били злочиначка банда. Ријечима да ‘не треба заборавити ни патње које су 1945. за многе тек почеле и потом се наставиле’, вон Wеизсäцкер се, међу осталим, реферирао на изгон 13 милијуна етничких Нијемаца из многих земаља источне и југоисточне Еуропе.

У хрватској варијанти поратне приче, ријеч је о трагедији Блеибурга и Крижнога пута (јер мобилизирани младићи рођени 1927. и 1928. нису били низашто криви, баш као ни голема већина домобрана). Требамо је комеморирати, али у габаритима које је поставио вон Wеизсäцкер. А и усташе треба ставити на своје мјесто, баш као што је и вон Wеизсäцкер ставио нацисте, који су га повели у рат - каже у разговору за Магазин истакнути повјесничар Иво Голдстеин.

О градњи приче о добром усташи, о томе како наши политичари кад се реферирају на Други свјетски рат воле уносити особне моменте, приче о својим прецима, разговарали смо са социологом Свеном Марцелићем. Питали смо га јесу ли политичари који успутно и некритички говоре о својим дједовим усташама - без обзира је ли или није точно да нису починили ниједан злочин - свјесни да ће њихове ријечи бити перципиране у јавности, коме се таквих дискурсом они обраћају и шаљу ли тиме кодиране поруке?

Инверзна логика

- Проблем је у томе што се ту цијела ствар спушта на особну разину. А цијели проблем с усташким покретом, наравно, није особне разине. Идеологија покрета је нешто што је проблематично. Кад политичари иду на варијанту ‘било је неких добрих усташа’, они заправо покушавају неком инверзном логиком, индукцијом (‘било је ту и добрих елемента’) негирати оно што је сасвим јасно: да је то покрет који је у старту имао свој програм, своје циљеве и идеологију. Тако да је прича о добром човјеку који се нашао усред свега тога - промашен.

Због саме масовности усташког покрета јасно је да није сватко био злочинац, али логика цијелог тог покрета била је злочиначка. Та идеја да би се одоздо, неком индукцијом, стварала прича да је ипак у свему томе било и доброга и добрих људи, потпуно је промашена јер се зна што је извориште тог покрета, која је била његова идеологија те што су биле коначне посљедице - рекао је Свен Марцелић, а потом сецирао изјаве Зорана Милановића, Креше Бељака и Руже Томашић с почетка текста.

- Милановић се настојао пред изборе приближити десници, али притом је јасно да је ријеч о чистом подцјењивању интелигенције бирача с тог дијела политичког спектра, а истовремено је одбио гласаче с љевице. Ријеч је била о промашеном покушају да на ‘механички’ начин привуче десне бираче на брзину склепаним игроказом, као да они нису имали прилике евалуирати Милановићев рад цијело једно десетљеће, као предсједника СДП-а и премијера. За Бељака ми је тешко рећи (што је хтио поручити изјавом да му је дјед био усташа и да већина усташа није имала везе с фашизмом него су били хрватски домољуби) јер је ХСС у тренутку кад је НДХ створена, била најјача странка у Хрватској која је одбила судјеловати у власти. Тај његов момент не могу интерпретирати, осим ако се желио приближити некој одређеној групи бирача.

У принципу покушавам схватити да Бељак жели истакнути да је режим био злочиначки унаточ томе што је његов дјед био усташа. Међутим, то је посве различито од мотива Руже Томашић која има сасвим другу агенду. То су два одвојена дискурса. Томашић је конзистентна у својој реторици која, треба рећи, прије десет година није била маинстреам реторика. Код ње тај наратив о добром усташи служи томе да се усташки поредак покушава легитимирати... Проблем је то што данашња десница - не само у Хрватској, него и у неким другим еуропским земљама - има идеју да треба креативно заборавити те неке подјеле, а онда кад смо их већ заборавили, можемо лакше релативизирати и нацизам и фашизам и усташтво.

То је та стратегија деснице у којој с једне стране неке подјеле треба заборавити, а успут у јавни простор увести причу о добром дједу усташи. Значи, наратив се мијења у смислу да је подјела усташе/партизани лоша за Хрватску, али успут ћемо мало афирмирати своје претке усташе који су, барем тако тврде, били добри људи који нису чинили злочине. Мислим да се у том наративном смислу десница стратешки позиционира. То се догађа и другдје, само што се код нас у задње вријеме то ради отворено - закључио је социолог Свен Марцелић.

Саборски заступник Златко Хасанбеговић који је у студентским данима сурађивао с часописом НДХ, који је издавао зет усташког поглавника Анте Павелића, у разговору за Магазин каже да се никад у политичком дискурсу не би позивао на претке.

Тврди да политичари који лијепим ријечима говоре о својим прецима усташама то раде због скупљања политичких поена, али и да је то врло неодговорно због, као каже, дубоких идеолошких и политичких подјела везаних уз Други свјетски рат.

- Постоји трансгенерацијска траума везана уз политичке и идеолошке подјеле у хрватском народу. И заправо се никад консензус о прошлости неће постићи. Јер имамо врло различита обитељска искуства. Стога је једини државнички став не потенцирати те идеолошке подјеле уношењем улоге својих предака у Другом свјетском рату у јавни простор. Осим тога, такво спомињање предака је и знак слабости политичара. Ако сам не можеш конципирати мишљење, онда немој тражити свједоке у мртвима прецима - тврди Хасанбеговић.

Психологиња Мирјана Кризманић каже да у посљедњих 10 до 15 година примјећује велику промјену у друштву око односа не само политичара, него и многих грађана према својим усташким прецима о којима се, каже, сада пуно чешће и хвалисаво говори.

- Одједанпут сви имају претке за које никад прије нисмо чули. Данас је шик имати усташу у обитељи. Некад је то био ужас. Можда ће у будућности опет бити ужас, надам се да ће бити тако. Највећи проблем је како данас ти људи одгајају своју дјецу. Када видимо да у јавности говоре (афирмативно) о својим прецима усташама, то значи да у својој кући још чешће говоре о томе. Дакле, дјеца одрастају с искривљеним вриједностима, а кад то чују и од политичара, онда то наравно додатно погоршава цијелу ствар. Проблематично је кад политичари о прецима усташама говоре без критичког одмака - каже за Магазин Мирјана Кризманић.

Повјесничар Иво Голдстеин у разговору за Магазин осликао је и нарав усташког покрета.

“Тко су заправо били усташе?”

- Одговорити на питање јесу ли сви усташе били злочинци, није лако. Постављам га самом себи врло често, не само због тога што се професионално бавим том темом, него и стога што се у јавности свакодневно расправља о томе. Тко су заправо били усташе? Павелић је већ 1932. констатирао да ‘усташе не носе бодеж ради накита’, па у тексту под насловом ‘Треба клати’ објашњава да ‘оно што пије крв хрватског народа треба поклати да се више никада то зло у хрватској средини не појави’.

Већ су 1932. припадници усташке организације подметали бомбе (у Осијеку, Копривници, Голи) којима су убијане жене и дјеца. Свих тих година они нису одустајали од навијештања насиља. Зар је итко здраве памети мислио да све то може завршити на добро? Колико је то било различито од миротворних ријечи Стјепана Радића.

Тко је у то вријеме оптирао за усташе? Један сурадник Глаисе вон Хорстенауа је тада изјавио, свједочећи организирању првих усташких одреда: ‘Сваки ушљиви младић, али такођер свака криминално евидентирана особа, може у тој усташкој држави постати усташа и посједовати оружја колико жели’. Добрим дијелом били су то уистину ‘сеоски гоље’, углавном људи с друштвених маргина (друга је ствар тко их је водио).

Кад је кренуо усташки терор, нитко не може рећи да ‘није знао’ или ‘није видио’, јер су се прогласи о исељавању Срба и Жидова из читавих градских четврти нашироко разглашавали, јер су се обавијести о стријељањима невиних талаца, Срба и комуниста, бабица које су направиле абортус и многих других лијепили по телеграфским ступовима и фасадама. Треба ли понављати ријечи надбискупа Степинца који је у писму Павелићу у свибњу 1941. сазнавши ‘да су усташе у Глини постријељали без суда и истраге 260 Срба’, устврдио да на тај начин ‘не можемо рачунати на благослов неба, без којега морамо пропасти’?

У магазине у којима се скупљала реквирирана роба из станова прогнаних и депортираних ‘сваки су дан долазили усташки официри и изабирали ћилиме за своје собе, а свилене чарапе и хаљине за своје љубавнице и курве’. Већ 1942. било је јасно да је процес ‘преузимања’ некадашње жидовске и српске имовине био попраћен низом малверзација, јер су добар дио приграбиле особе по разним протекционашким критеријима. Сам Павелић је у једном говору студентима рекао да ‘они нису тражили да се њихов патриотизам плати жидовским трговинама и перзијским ћилимима’. Колико је било усташа који у овим злочинима нису судјеловали?

Колико их је било који се овим привилегијама нису окористили? Бојим се прилично мало, јер се у чланство усташког покрета улазило мање из идеала, а више из користи (немојмо се правити будале). А колико усташа о свим овим свињаријама, корупцији, злочинима, није баш ништа знало? Колико је усташа уживало у зајебантским колумнама у усташком тиску у којима се Јасеновац описивао као ‘савјесна гимнастичка школа, која бесплатно подучава и његује све људе мало већег обујма и ствара ‘шланг-линије’… ‘Обука је стручна и бесплатна, а траје неодређено вријеме...’? - тврди Голдстеин.

 

текст преузет из Јутарњег листа


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.