Како трауме наших родитеља постају дио нашег генетског кода

Шта се догађа након што један војник доживи трауму? Или након што жена преживи силовање? Гдје се "архивирају" све трауме наших предака и да ли икада нестају из нашег генетског кода?

BUKA portal / 04. октобар 2019

 

Маx-Планцк Институт за психијатрију у Минхену већ годинама истражује "епигенетско насљеђивање", односно начин на који акумулирана искуства током живота родитеља утичу на гене њиховог потомства и какву улогу то може да има у развоју дјеце.

Појам епигенетика састоји се од ријечи генетика и епигенеза, односно развој живог бића. Као својеврсна веза између утицаја околине и гена, епигенетика истражује под којим околностима који ген постаје активан или неактиван. То се назива регулација гена.

Како настају трауме и које болести код будућих генерација могу тиме бити узроковане у разговору за ДW објашњава професор Алон Цхен, директор и научни сарадник Института за психијатрију Маx Планцк.

ДW: Која је разлика између стреса и трауме?

Алон Цхен: Постоји много различитих врста стреса. Постоји лагано оптерећење које може постати хронично. На примјер ако смо узнемирени на послу или смо заглављени у промету сваки дан. Такви фактори, који у коначници изазивају стрес, могу повећати подложност депресији. Али то не ствара трауму која би покренула посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). За то морају постојати снажне и акутне трауме. То је случај, на примјер, са силовањима, несрећама или ратовима. Од тога се пацијенти углавном опорављају након неколико седмица и могу се вратити у нормалан живот. Но ако се симптоми појаве и након мјесец дана, говоримо о ПТСП-у. Неки људе имају исте симптоме чак и након 40 година. 

Какви су то симптоми?

Типични симптоми су проблеми са спавањем и ноћне море. Пацијенти пате од анксиозности и често имају проблема са концентрацијом. Осим тога, плашљиви су. На примјер, брзо се трзну или поскоче када чују гласан звук. Особе које пате од ПТСП-а често имају проблема с процјеном ризика. Генерално, ти људи нису у могућности правилно функционисати у свакодневном животу.

У својој актуелној студији открили сте да траума може довести до епигенетских промјена. Како уопште функционише епигенетика?

То је релативно ново подручје. Када говоримо о епигенетским промјенама, не мислимо да се слова ДНК, односно њихов слијед, мијења. Јер, епигенетика надилази генетику. Ради се о хемијским промјенама које утичу на оно на што се ДНК у коначници преводи. Кроз тај процес настају протеини у нашем тијелу, укључујући и они у нашем мозгу. Протеини су функционалне јединице које у бити обављају прави посао. На примјер, они одређују које су нервне ћелије мање или више активне, а то у коначници утиче на наше понашање.

Како генетски преносимо искуство на наше потомство?

Баш као и ДНК, такозвани "епигенетски потпис" преноси се на сљедеће генерације. Тренутно се тај "епигенетски потпис" може пратити до треће генерације. На примјер, када погледамо трећу генерацију преживјелих холокауста или унуке војника Другог свјетског рата, још увијек видимо епигенетске трагове трауме. То на крају доводи до тога да су ти људи анксиознији или склонији болестима које су повезане са стресом.

Још увијек није јасно како се тачно епигенетске промјене насљеђују, јер улогу играју многи фактори. Уколико је на примјер мајка изложена великом стресу или је наслиједила епигенетски потпис својих родитеља, то мијења начин на који се бави својом дјецом. Поред тога, фактори из околине играју једнако важну улогу у развоју дјетета као и насљедство. Због тога и јесте тако тешко разумјети све механизме.

Како се пацијенти с ПТСП-ом могу лијечити?

Особе које пате од ПТСП-а данас могу узимати лијекове или тражити психотерапију. Међутим, обје су методе само дјеломично ефикасне у лијечењу те болести. А потреба је огромна. Да бисмо развили нове врсте третмана, морамо првенствено разумјети механизме. Морамо схватити шта се тачно догађа у мозгу, који су тачно гени укључени и које епигенетске модификације доводе људе до већег ризика од болести. Тек тада можемо развити методе лијечења или методе које ће спријечити да они који су погођени развију пост-трауму. Тада бисмо могли и довољно рано видјети је ли особа посебно рањива за развијање ПТСП-а и рећи, на примјер, да је не треба слати у Афганистан у војску.

Да ли епигенетске промјене нестају након успјешног лијечења?

За сада не знамо да ли се епигенетске карактеристике мијењају након опоравка. Или евентуално уколико их нешто блокира, и да ли се опет активирају уколико особа доживи другу трауму. 

Чак и кад је ембрион у мајчиној утроби изложен стресу, то мијења његове епигенетске особине.Та особа и даље може нормално одрасти и то не примјећује, али у тренутку када је изложена трауми, епигенетски потпис постаје пресудан.

 

ДW


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.