Како зауставити популисте

Изазов пред нама је очигледан: суочавамо се са глобализацијом анти-глобализације, са широким фронтом популиста, са националистичком интернационалом. „Данас Сједињене Државе, сутра Француска“, твитовао је Јеан-Марие Ле Пен. Предстоји нам дуга и тешка борба до победе. Можда ћемо успут морати да пронађемо новог „лидера слободног света“. Али на крају ћемо победити.

The Guardian / 15. новембар 2016

Русија Владимира Путина није далеко од фашизма. Турска Рецепа Таипа Ердоğана све је ближе преласку линије која дели не-либералну демократију од фашизма, а у Мађарској Виктора Орбáна већ влада не-либерална демократија. У Пољској, Француској, Холандији, Британији, а сада и САД, треба одбранити линију разграничења између либералне и не-либералне демократије.

 

У Британији то значи одбранити независност судства, сувереност парламента и слободу медија. У САД ћемо присуствовати најтежем испиту једног од најснажнијих и најстаријих либерално-демократских система и његових механизама узајамне контроле. Републиканци имају већину у Конгресу, а Доналд Трумп ће изгледа добити прилику да изврши политички важна именовања више судија Врховног суда. Ипак, то још не значи да ће све бити онако како он жели.

 

У свим облицима националистичког популизма уочљива је идеологија која тврди да је директно изражена воља „народа“ највиши извор ауторитета. Популистички лидери као што је Марине Ле Пен представљају се као једини глас народа. Трумпов слоган „Ја сам ваш глас“ препознатљиво је популистичке природе. Таква је и насловна страна дневника Дејли мејл на којој су тројица судија који су донели одлуку да се о бреиту ипак мора питати и британски парламент проглашени за „народне непријатеље“. Исто важи за турског премијера, који на тврдње из ЕУ да је бруталном репресијом медија прешао границу прихватљивог одговара да „једино народ може одређивати границе прихватљивости.“

 

После пажљивијег испитивања показује се да је „народ“ – можда би реч Волк овде била примеренија – заправо само један његов део. Трумп је одлично илустровао како тај популистички трик функционише успутним коментаром на једном од скупова током кампање. „Најважније је уједињење нашег народа“, рекао је, „други нам ништа не значе“. Као што видите, народ никада нису други: Курди, муслимани, Јевреји, избеглице, имигранти, црни људи, елите, експерти, хомосексуалци, Роми, космполите, метрополитанци, геј судије који воле Европу. Нигел Фараге из Укипа објавио је да је бреит био победа обичних, пристојних, стварних људи – чиме је преосталих 48% гласача који су такође изашли и гласали прогласио за људе који нису ни обични, ни пристојни, ни стварни.

 

Шта нас историја учи о феноменима који се крећу као таласи и јављају се у исто време на више места у локално специфичним националним и регионалним облицима, али увек имају одређене заједничке карактеристике? Националистички популизам данас, глобализовани либерализам (или неолиберализам) 90-их година 20. века, фашизам и комунизам 30-их и 40-их, империјализам у 19. веку. Одатле можемо извући две лекције: прво, овакве појаве се споро троше; друго, за њихово преокретање (ако је талас такав да желимо да га преокренемо) потребно је показати храброст, одлучност и доследност, потребно је развити нов политички језик и нова решења за стварне проблеме.

 

Добар пример је паралелни развој тржишне економије и државе благостања после 1945. За такав модел, који је окончао таласе комунизма и фашизма, били су потребни интелектуални гениј људи као што је Јохн Манард Кенес, управљачке вештине једног иллиама Беверидгеа и политички таленти Цлемента Аттлееија. Кажем „људи као“, јер се у другим верзијама исте приче, у другим западноевропским земљама, помињу нека друга имена. Колико велики је био океан крви, зноја и суза који смо прешли да стигнемо до те тачке.

 

Зато се морамо припремити за дугу борбу која може потрајати и читаву једну генерацију. Ово још није „пост-либерални свет“, али би то могао постати. Силе које стоје иза популистичког фронта су све снажније, традиционалне партије су све слабије, а овакви таласи се не могу зауставити преко ноћи.

 

За почетак, морамо одбранити плурализам. Такође морамо разумети економске, друштвене и културне узроке окретања популизму. Не само либерали, већ и левица и умерени конзевативци треба да пронађу нови језик којим ће емоционално и суштински ангажовати онај део популистичког изборног тела који није неповратно потонуо у ксенофобију, расизам и мизогинију. (За почетак бисмо могли да их не описујемо као „несрећнике достојне презира“.) Али сама реторика очигледно неће бити довољна. Какве политике су нам потребне? Да ли радна места заиста угрожавају споразуми о слободној трговини и имиграција или је то пре свега технологија? Ако је ово друго, шта смо спремни да предузмемо?

 

Изван Британије, први изазов је да спречимо ерозију постојећих елемената либералног светског поретка – споразуме о климатским променама, на пример, и постојеће споразуме о слободној трговини. С филозофске тачке гледишта, могуће је да ће председник Кине Си Ђинпинг поздравити освит новог Трумповог света снажних, националистички настројених суверених држава, али обојица лидера вероватно схватају да би повратак на економски национализам из 30-их година и царинске тарифе за робу из Кине од 45 одсто, као што је Трумп обећавао у кампањи, био катастрофалан за обе стране. Добра вест је да је националистичка интернационала унутрашње противречна.

 

Надајмо се и да ће озбиљни и искусни Американци наставити да долазе на посао и обликују спољну и економску политику нове администрације, колико год им Трумп био неприхватљив. Дошло је време да запушимо нос и усвојимо еберову „етику одговорности“. Али чак и тако, ово ће бити нестабилан и непредвидив председнички мандат. Утолико је већи терет на другим водећим демократијама: у Европи, али и у Канади, Аустралији, Јапану и Индији. Ако ми у Европи сматрамо да је суштински важно да се балтичке земље заштите од могуће агресије Путинове Русије, треба да то осигурамо кроз НАТО и ЕУ. Не можемо се ослонити на добре односе између Путина и Трумпа.

 

Ако ми Европљани сматрамо да је важно одржати у животу независну украјинску демократију, морамо се сами побринути за њу. Пошто се Британија повукла на маргину захваљујући сопственој верзији националистичког популизма, посебна одговорност је на француским и немачким гласачима. Ако до краје године за председника у Француској буде изабран Алаин Јуппé и ако Ангела Меркел буде поново изабрана у Немачкој, Европа би могла да се одупре.

 

Најдостојанственији коментар на Трумпову победу који сам чуо био је онај Ангеле Меркел. „Немачку и Америку“, рекла је, „повезују вредности демократије, слободе и поштовања закона и људског достојанства, без обзира на порекло, боју коже, вероисповест, сексуалну оријентацију или политичке ставове. Доналду Трумпу, следећем председнику САД, нудим блиску сарадњу утемељену на таквим вредностима“. Беспрекорно. Фраза „лидер слободног света“ обично је резервисана за преседника САД и често се користи са дозом ироније. У искушењу сам да објавим да је од данас нови лидер слободног света Ангела Меркел.

 

Тхе Гуардиан

 

Превео Ђорђе Томић

 

Пешчаник.нет,


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.