Koronavirus (COVID 19) je globalna pandemija, koja je zahvatila skoro ceo svet, počevši od Kine, Japana i Koreje, pa preko Evrope preseljava se u SAD, Afriku i Južnu Ameriku. Veliki broj zaraženih u svetu uticao je da najveći broj država pokrene procese masovne izolacije stanovništva i zaustavljanja mnogih društvenih i ekonomskih procesa, kako bi se iskorenila ova bolest. To se desilo i sa obrazovanjem, tako da u ovom trenutku milijardu i pet stotina miliona dece i omladine ne ide u škole, koledže i univerzitete, koji su zatvoreni zbog mogućnosti širenja zaraze.
Prazne učionice zlokobno opominju nastavnike, roditelje i političare da nešto mora da se menja u sistemu obrazovanja, kako bi ovakve pandemije (za koje stručnjaci kažu da će ih biti) što spremnije dočekali. Kada se pojavila ova pandemija i državni organi naredili da se zatvore škole, mnoga rukovodstva istih su na brzinu prebacivale nastavu na online učenje (još se naziva i e-učenje ili učenje na daljinu) i mnoge roditelje pretvorile u nastavnike. Online učenje u velikoj meri danas se posmatra kao nužno zlo, koje pomaže da se ne izgubi godina i da se angažuju učenici dok su kod kuće. Ovaj sistem se ne posmatra kao samostalan sistem, koji već ima svoje rezultate u visokom obrazovanju, već samo kao pomoćno sredstvo. Mislim da je tu jedan od naših problema, koje je otkrila kriza izazvana opasnošću od širenja koronavirusa i istovremeno pokazala da mi još uvek ne verujemo da nam tehnologije mogu uspešno pomoći da nešto naučimo. Jednostavno, ova kriza je pokazala našu odsutnost u odnosu na ono što se događa u visoko razvijenim zemljama, gde se ovaj sistem postepeno uvodi, kao novi globalni pristup obrazovanju. Generalno, „korona kriza“ je pokazala koliko su važni globalni principi na čemu su eksperti Svetskog ekonomskog foruma već ranije insistirali (sada u vreme ove krize - još više potencirali):
1) COVID-19 pandemija je ilustrovala globalnu povezanost u okviru obrazovnih sistema (što je izvanredno prikazala i Waleri Strauss u Vašington postu od 29.03. 2020. kada je prikazala da svi od Afrike do SAD, Skandinavije i Singapura, reagujemo isto)
2) Preoblikovanje uloge vaspitača koji više nije nosilac znanja, već moderator razvoja mladih ljudi, uz pomoć modernih tehnologija.
3) Potrebno je obrazovanje mladih za stalno promenljivo globalno okruženje (obrazovanje životnih veština za budućnost), odnosno - ljudima su potrebne otpornost i prilagodljivost, što je očito, u doba sadašnje pandemije najpotrebnije (ali i uz razvoj bitnih veština kao što su kreativnost, komunikacija i saradnja).
4) Drugačiji pristup novim tehnologijama, s tim da nastavnici imaju sada nove mogućnosti za rad sa mladima; novi paketi za učenje moraju imati takve sadržaje koji će motivisati učenike, ali i koji će omogućiti učenje od kuće, kakvo je danas u vreme pandemije.
Ova duga blokada škola nateraće i uprave, državne organe kod nas, ali i u svetu da promene svoje strateške planove i da počnu sasvim drugačije da posmatraju školu u ovom i u budućem vremenu. Škole se, naravno, neće zatvoriti, zato što imamo nove tehnologije, ili zato što se pojavila ova pandemija. Baš suprotno, škole i nastavnici će sada dobiti nove sadržaje, ali i na važnosti u državnim planovima. Države će morati da se pozabave kako da osiguraju sigurnost, zdravlje i nadzor nad mladom populacijom, upravo zbog budućeg razvoja.
Zato će škole unutar svojih sistema doživeti mnoge promene. Neke će već od jeseni biti vidljive, a druge će se postepeno uvoditi. U principu, odnosiće se na sledeće:
1.Temeljni principi dezinfekcije škola – škole će morati da urade planove i sisteme temeljnih oblika dezinfekcije u toku nastavnog perioda, ali u vreme raspusta i praznika. Ujedno moraće da se napravi sistem dezinfekcije objekata (učionica, hodnika, toaleta, dvorišta, ograde, laboratorija, biblioteka, kuhinja, sportskih sala i svlačionica).
2. Biće potrebno povećati osoblje koje će raditi na čišćenju i dezinfekciji objekata - i to ono koje će znati da rukuje opemom i sredstvima koji su im na raspolaganju. Moraće da se nabavi i posebna oprema za dezinfekciju, a lokalne zajednice će morati da naprave posebne inspekcijske organe koji će pratiti ovaj proces. Ujedno, škole će morati da imaju rezervnu opremu rukavica, maski, mantila i drugih zaštitnih sredstava. To će zahtevati i preraspodelu sredstava na lokalnom nivou kada je u pitanju održavanje škola.
3. Ponovno uvođenje radnih uniformi za učenike – s tim da će se te radne uniforme koristiti samo u školama, ostajati u njima i posle nastave se dezinfikovati.
4. Smanjiti odeljenja na 16 učenika – s tim da će svaki učenik sam sedeti u klupi, s druge strane; to je broj koji online putem nastavnik može da lako vodi, kada je u kriznim situacijama to potrebno uraditi.
5. Posebna opema za rad u laboratorijama – svaki učenik će morati imati opremu za loboratoriju koja će biti dezinfikovana i sigurna za rukovanje.
6. Priprema i obuka nastavnika za korišćenje novih tehnologija – sve škole će morati da urade seminare za online nastavu i da naprave programe za izvođenje ove nastave. Sve će to zahtevati da se poveća broj nastavnika i da se preraspodeli budžet za obrazovanje. Sadašnja situacija je povoljna da se u Srbiji nastavnici posebno spreme za rad na daljinu i da sami, uz pomoć informatičkih stručnjaka, pripreme materijale za ovaj vid rada.
7. Formiranje centara za online nastavu – u školama nastavnici informatike sa svojim kolegama napraviće posebne jedinice - centre za nastavu na daljinu koji će u kriznim situacijama brzo reagovati i po zatvaranju škole, preuzimati nastavnici proces. (Odličan je primer Centar za e-učenje i kompetencije Univerziteta primenjenih nauka u Osnabriku, koji je to na početku ove krize odlično odradio).
8. Jednakost u pristupu opremi za učenje – države i lokalne zajednice će morati da u naredne dve godine pokrenu nabavku računara za siromašnije učenike, kako bi svi bili u mogućnosti da prate nastavu na daljinu. Ujedno, i škole će morati da vode računa o jednakosti i učenika, i nastavnika u nastavnom procesu, i da zajedno sa lokalnim zajednicama reše ove probleme.
9. Jačanje programa nastave u prirodi – pored dezinfekcije prostorija, nastavnicima se moraju odobriti sredstva za veći rad izvan učionica, koji će biti vrlo jasno postavljen u cilju izgradnje znanja, ali i fizičke otpornosti učenika.
10. Kuhinje u školama sa zdravom hranom – Pasi Salberg (jedan od najvećih finskih reformatora) insistira da učenici dobijaju zdravu hranu u školama: time će se učenici učiti šta je dobro da jedu, ali i kako da se ponašaju u situacijama, kada se zajednički jede i boravi restoranima i sličnim objektima (naročito pitanja higijene). Zbog toga, verovatno će lokalne zajednice morati da posvete pažnju angažovanju nutricioniste uz tradicionalne školske lekare.
Ovih deset zahteva sigurno će uticati da se povećaju budžeti za obrazovanje, ali je ova pandemija pokazala da je mnogo veća šteta kad zanemarimo sve ove činjenice. Za ovo je potrebno mnogo manje para nego što će se dati sada za borbu protiv koronavirusa i rešavanje, na brzinu, mnogih problema. Ono što će se sigurno dogoditi je da će države u svim segmentima društva voditi više računa o socijalnoj distanci i dezinfekciji, nego ikad do sada. A i mi ćemo morati da se naviknemo na to. Ujedno - i da shvatimo da je ovo globalni problem i da ćemo, ono što budu radile škole u velikim zemljama, uskoro raditi i mi.
O autoru: Prof. dr Refik Šećibović, rođen je 1957. godine u Požarevcu. Osnovne studije završio je 1982. godine na PMF u Beogradu, Odsek za Geografiju. Na istom fakultetu je 1985. godine magistrirao, a 1992. godine odbranio doktorsku disertaciju i stekao zvanje doktora nauka.
Bogatu akademsku karijeru započeo je 1986. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, na kome predaje sve do 2006. godine. Godine 1993. osniva Beogradsku otvorenu školu sa grupom saradnika. U Beogradskoj otvorenoj školi je vodio Centar za razvoj obrazovanja. Godine 2001. stupa na mesto pomoćnika ministra za srednje obrazovanje u Vladi dr Zorana Đinđića. Kao pomoćnik ministra kreirao je reformu stručnog obrazovanja u Srbiji koja do danas ima svoj tok bez obzira na promene vlada i promene ministara obrazovanja. Otvorio je socijalni dijalog između sektora rada i sektora obrazovanja i postavio nove osnove planiranja upisne politike u Srbiji. Od 2006. godine, zaposlen je na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), Univerziteta Singidunum u Beogradu.
Projekat osnivanja Visoke škole za turizam i menadžment Konjic u Konjicu pokrenuo je 2011. godine, a Konjic postaje središte razvoja turizma u čitavoj BiH, jer je VSTIM Konjic jedina specijalizovana škola za turizam u BiH. Pokreće smer Geoturizam, jedinstven u Jugoistočnoj Evropi i time potpuno otvara mogućnost mladima ne samo za zaposlenje u BiH, već i širom Evrope i sveta.
Autor je 14 knjiga, brojnih radova objavljenih u eminentnim naučnim časopisima. Govori ruski, poljski i engleski jezik.
Izvor: krug.rs
