Књига ће изазвати провокације и на једној и на другој страни, јер се тиче тамних страна оних других

Књига “Живот у лимбу – књига ожиљака”, аутора Игора Чока и Славена Рашковића бави се Книном, градом који је данас у Хрватској сведен на мит, док је истина о његовој недавној прошлости увелико потиснута или табуизирана.

Vanja Šunjić / 08. јануар 2021

На нивоу друштва, Книн је град трауматско средиште сукоба деведесетих. Книн је симбол српске побуне и сецесије, а потом симбол апсолутне хрватске побједе, при чему су оба догађаја попраћена масовним злочинима, убиствима и прогонима “оних других”. С друге стране, на нивоу свакодневнице, наћи ћемо не само безбројне приватне трауме старосједилаца, повратника и досељеника прогнаних из других дјелова бивше Југославије, него и економску и друштвену пустош, трауму чињенице да је хрватска држава већ четврт вијека трагично неспособна да створи услове за иоле одржив, а камоли перспективан живот у крајевима за које се борила. Аутори, Чоко и Рашковић су рођени Книњани, који су се у августу 1995. године, попут хиљада суграђана, нашлих у избјегличким колонама. Њихова монографија – попраћена бројним туробним црно-бијелим фотографијама – храбро и поштено засијеца у митове, доносећи причу о Книну и његовим становницима током посљедњих тридесет година.

Игор Чоко рођен је у Книну  1975 године. Дипломирао је Етнологију и  антропологију на Филозофском факултету у Београду. По професији документарни фотограф који из перпективе визуелног антрополога документује живот, естетику улице и проблематику маргиналних група. Аутор је четири књиге фотографија и преко четрдесет ауторских изложби и предавања у земљи и свијету. Његове књиге фотографија, дио су колекције библиотеке Фондације Хасселблад у Гетеборгу. Уредник је и оснивач фотографског портала www.граин.рс који се бави ангажованом уличном и документарном фотографијом. Од 1995. живи и ради у Београду.

Славен Рашковић рођен је у Книну 1984 године. Дипломирао је социологију и информацијске знаности на Филозофском Факултету у Загребу, гдје и живи од 2002. године. Задњих десетак година активно укључен у разне процесе суочавања с прошлошћу у земљама бивше Југославије. У свом дугогодишњем раду на документирању најтежих кршења људских права у ратовима 90их обишао неколико стотина мјеста у Хрватској и регији те интервјуирао преко 1.200 директних свједока и чланова обитељи које су неког изгубиле у рату. Задњих годину дана ради у њемачкој невладиној организацији Форум Зивилер Фриеденсдиенст у Београду.

Како је дошло до сарадње између вас двојице, будући да сте Книњани са некнинским адресама тренутно?

Чоко: Кренуо сам да фотографишем Книн спонтано од 2013. године и у магли се градила прича која није имала јасну димензију. Није то могла бити само стреет фотографија, каква је до тада доминирала у мом раду. То је био период рада на Карабурми и Субверзивној естетици улице. Тражио сам могућност како у малом граду радити стреет, а Книн се показао идеалан у том смислу. Како сам градио причу, ширила се перцепција. Чешћи одласци доље су тражили од приче да се разрађује, али и даље је све било у магли и недефинисано. Онда је дошао Славен и тек тада је књига добила свој облик и смисао. Стреет фотографија је добила фантастичну наративну подлогу, односно дескрипцију онога што тамо јесте. Заједничким радом, апсолутним разумијевањем и феноменалном сарадњом смо дошли до крајњег резултата који је спојио наочиглед неспојиво. Из једне перспективе, заједничка, шира слика се ставља на једно мјесто и покушавају се објаснити узроци и посљедице. То је уједно и одговор на питање зашто су моје фотографије тако мрачне и зашто су Славенови текстови тако сурови. Кад је Олуја у питању, ми имамо два одвојена наратива, хрватски побједнички и српски, о облику парастоса и обиљежавања пораза. То су двије паралелне стварности, које траже миссинг линк. Мислим да је ова књига управо нешто што ће спојити та два наратива у један и кроз ово визуално-антрополошко-социолошко штиво макар на симболичан начин покушати објаснити шта се све ту догађало. Олуја се није десила сама од себе, нити су људи сами од себе кренули у колоне. Морало се нешто догодити прије тога. Книн има симболику у хрватској повијести као град у којем је кроз балон револуцију и побуну Срба започео рат у Хрватској, а  Олујом се рат и завршио.


Текст из књиге настао је тако што је Славен интервјуисао Књињане о периоду 91-96, а фотографије су почеле настајати 2013., а највише их је из 2019. и 2020. године. Како комуницирају ове двије форме заједно, будући да је толики временски јаз између њих?  Могу ли садржаји попут ове књиге бити почетак релаксације односа са људске разине, кроз меморију и интимне исповијести?

Рашковић: Ране у граду су видљиве на сваком кораку и ако се жели гледати у њих, може их се видјети. Та врста бизарног стајања у времену помаже у томе да фотографије настајале данас, потпуно функционирају са текстовима од прије и показују да вријеме уопће није излијечило ране. Ово је књига којој се треба враћати, како би се откриле све нијансе и дубине. Једно је читање текста, али фотографије га јачају. 

Рекао бих да је наша књига у великој мјери политична, али на начин који није доминантно присутан не само у Хрватској него на комплетном постјугославенском простору. Политичке елите користе културу сјећања и меморијализацију како би перпетуирали ствари из деведесетих. Будући да се данас немају чиме похвалити, користе ствари из деведесетих за даљњу манипулацију и раздвајање људи. То је најлакши начин да остану на власти и да мобилизирају гласаче.

Ми смо покушали разбит искључиву културу сјећања, која дијели на два дијела ,јер сматрамо да је најважнија и највјернија меморијализација оно што долази одоздо, из трауме коју су људи преживјели, а која спаја, без обзира на идентитетске одреднице. Иако је књига фокусирана на причу Книна, мислим да ће се много градова моћи препознати у причи, јер је симболика универзална за читав простор. 


Иако је књига првобитно требала бити промовисана у Книну, свјетло дана је угледана у Шибенику на Фестивалу Фалиш. Да ли је имала своју книнску промоцију?

Рашковић: Догодила се и промоција у Книну. Мање-више, сами смо је организирали, уз подршки Книнског музеја Книн. Разговор који смо водили био је најбољи и најотворенији од свих промоција. Реакције су биле одличне, али се видјело да код људи постоји одређена разина страха да отворено причају о тим стварима. Књига је посљедња три мјесеца најчитанија у книнској књижници, али много људи није хтјело да буде виђено на догађају. 

Симболична је била и локација промоције, на тврђави, јер кнински Хрвати су ту били заробљени у барутани, двадесетак метара од мјеста гдје је промоција уприличена. На том мјесту је и Туђман након Олује подигао заставу, а сада ту два Србина причају шта се догодило Хрватима у Книну, за вријеме рата. 

Када ће наши простори бити спремни на деконструкцију митова и нови приступ меморијализацији и култури сјећања и зашто свима одговара свођење тих простора на општа мјеста и митоманију?

Чоко: Књига ће изазвати провокације и на једној и на другој страни, јер се тиче тамних страна оних других, а које су биле врло присутне. Нико ту није чисти и без путера на глави. Ми смо управо тако, без пардона пришли тој причи. Као етничка племена, склони смо митологизацији и то нас покреће, на ком год дијелу Балкана били. Кад су у питању Срби из Хрватске, данас имате у Србији страховиту културолошку и социолошку дезинтеграцију. То су били људи који су живјели у рубним, пасивним крајевима Хрватске, били су упућени на своју традицију, племенску свијест, савјест и обичаје. Чак ни Други свјетски рат није успио да их избаци из тог контекста, но посљедњи рат их је из Хрватске премјестио у замишљену отаджбину. Такав наратив је грађен почетком деведесетих, а онда је сва различитост досељеника и домицилног становништва дошла до изражаја. Они етнички јесу исти, али културолошки су потпуно другачији и некомпатибилни, несвјесни и неспособни да се интегришу на начин како је то представљено у замисли. 

Постоји ли разлика у интеграцији Срба из Хрватске који су у рату дошли у Србију и Хрвата који су се из Босне селили у Хрватску?

Рашковић: Хрвати из Босне који су долазили у Војводину и Книн су дошли на позив врха хрватске владе и много ствари је направљено да им се олакша ако не интеграција, онда егзистенција, јер им је ријешено стамбено питање итд. То Срби који су дошли у Србију нису имали, нису били пожељни. Милошевић их је хтио населити на Косово и врло брзо се емпатија претворила у конфликт и непожељност коју су досељени Срби осјећали у Србији. 

 

 

 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.