Књижевник Златко Топчић за БУКУ: Рат је пресудно обиљежио наше животе а умјетнике опскрбио лошим искуствима од којих треба направити неку љепоту

Данас је све ствар манипулације и медијске рецепције. Ионако, овдје неколико писаца имају свог омиљеног читаоца, па му се чуде и диве, питају се откуд неког занима нешто што сам није написао.

Kristina Ljevak / 04. децембар 2018

Foto: Milomir Kovačević Strašni

 

Некада је под псеудонимом Голд Тауцхер у упокојеној заједничкој држави писао високотиражне крими романе и приче. Осим новчаних бенефита, то искуство научило га је како за почетак прича не смије бити досадна. И уистину такве и пише. Златко Топчић, пишући нови роман „Увертира“, послужио се богатим искуством грађења крими заплета и написао, иако то експлицитно не признаје, један од највећих романа који се бави злочинима у минулом рату. Иако му је за ову мучну тему послужила кулиса у виду приче о Моцарту и његовом оцу, те о Абдулаху Веледару, оцу и сину једнаког имена и талента налик Моцартовом, написао је роман који манипулације у умјетности поистовјећује с разлогом с онима које се тичу злочина према човјеку. Вишеструко награђивани и превођени писац, сценариста и драмски аутор Златко Топчић за БУКУ, између осталог говори како нас историја „награђује“ вишком тема те како властитом кожом плаћамо сваку ријеч коју напишемо.

„Зар је могуће све ове године варати цијели свијет!” питање је које поставља један од јунака „Увертире“, по мени у кључном дијелу књиге када се појављује Ваша јунакиња баба Цлара и даје одговоре на питања која нас све, забринуте због умјетности, муче. Њен одговор на таложење великих лажи је површност. Претпостављам да је и Ваш. А мене занима како смо, од толико тога што смо могли његовати, били најпосвећенији његовању површности?

Површност је једна од одлика нашег времена. Површност у свему и свугдје, што је ваљда посљедица брзине којом живимо и броја информација којим смо изложени, без паузе у којој би с њима заправо могли заронити дубље у сваки проблем. То би могао боље објаснити неки филозоф, или интелектуалац опће праксе, а ја нисам ништа од тога, тако да...

Али сте књижевник...

Прије писац него књижевник, некако ми ово друго звучи превише патетично и званично. А ја нисам ни савјест друштва, ни инжењер људских душа, ни извјештач с лица мјеста, ни  чувар сјећања, ни чувар народног здравља, ни, поготово, клицоноша куге. Само сам терс посматрач, солист и  сумњало. То – да.

„Нигдје нема толико манипулација као у умјетности, и огледања моћи великих над малима!“, такође је дио одговора ове Ваше живописне јунакиње. Чини ми се да је „Увертира“ и настала из потребе да се покаже колико је умјетност подложна манипулацији и колико смо прије генија у стању исконструистати него препознати стварног.

Када је Бог дијелио књижевни талент, није водио рачуна о величини народа из којег човјек долази ни језика на којем пише. Имају они тамо веће, софистицираније ауте, брже компјутере и уредније клозете, то да, али у књижевности смо укорак. Па није ли Раyмонд Qуенеау написао да, рецимо Французи, осим првих љубави и студентских брига, одавно више немају о чему да пишу. Ништа им се не догађа. Воле се и мрзе, чудна ми чуда! Одавно, предуго, нигдје рата, ни честите пријетње, а знате већ ратне приче између њих и њемачких комшија! Нигдје ни концентрационих логора осим у музејским поставкама и архивским филмовима. Тамо се силовања догађају у лукама, у апартманима, повјерљиво, у четири ока, и у питању су само похота и ниске страсти! Нигдје стварног разлога, нигдје националне мисије ни вишег циља којег обљуба овдје узвишено носи, а од силоватеља прави националне заводнике и јунаке! Прежвакавају ти писци старе теме, лишени дубоког порива! Чорбине чорбе чорба! Ми смо зато, попут америчких, писци емпиријске спознаје, својом кожом плаћамо сваку ријеч коју напишемо. Нас хисторија снабдијева темама, благо нама! А заправо сви идемо упоредо на тој бескрајној стази Књижевности, само су нам гласови друкчији, путеви различити, а и препреке на њима!

Претпостављам да је бављење културним менаджментом, дало обиље инспирације за „Увертиру“. Јесам ли у праву?

Да, данас је све ствар манипулације и медијске рецепције. Ионако, овдје неколико писаца имају свог омиљеног читаоца, па му се чуде и диве, питају се откуд неког занима нешто што сам није написао. Једино се овдје хвале како су написали мало, па само зато мисле да је то мало што су написали - добро! Само се овдје чуде ако писац пише, умјесто да, забринут над стањем нације, медитира и од туге лоче. „Увертира“ се заправо заснива на здравој људској потреби да доведе у питање све чврсто етаблиране вриједности. Сумња је здрава. Ово је роман о подозрењу али и о очинској љубави – друкчијој од мајчинске! – роман о  Леополду Моцарту и његовој босанској реинкарнацији која, са задршком од двјесто година, настоји да исправи старе неправде јер је Лео као музички стручњак и композитор очигледно помагао сину Wолфију у компонирању, све до коауторства, настојећи, из сасвим профаних разлога, чудо од дјетета учинити још већим, а већ је био довољно велико чудо од дјетета и гениј да је сувишан сваки додатни украс. Говорим управо о тој претјераности, о одсуству осјећаја за мјеру, истина на примјеру једног генија, па је ствар манипулације мање болна, али је принцип уочљивији. Покушајте, рецимо, прочитати нешто од књига са листе бестселера коју препоручују критичари Неw Yорк Тимеса па ћете видјети како се добар занат представља као врхунска умјетност чији је главни аргумент милионски тираж. Опрах или Др. Оз као препорука?! Ту долазимо до ароганције великих култура и великих језика, јер индустрија намеће своје вриједности као опће, науштрб правих. Велики се повремено смилују па из мале средине узму једног, не нужно најбољег него најближег, и још прије, најгласнијег, па га својима представе као егзотичну биљку из друге баште. Као хоће да, након Андрића, упознају босанску књижевност.

 

 

Претпостављам да имате и неке конкретне примјере...

Сјећам се ратне '94 када нам је у Дом писаца дошла делегација норвешких колега и представила свој хуманитарни допринос превођењем и штампањем књиге пјесама аутора којег су представили као „највећег живог босанског пјесника“. Ко ли је тај којег су они изабрали и почастили библиофилским издањем на масном папиру? Загледају се и Сидран и Сарајлић и Кордић и Ибришимовић... Споменуше гости и високи тираж и велики интерес норвешке читалачке публике за књижевност оних који нестају у ливе тв преносу. Никада нећу заборавити те зачуђене и збуњене изразе лица, наше, па онда њихове, када су схватили да их је намаграчио неки избјеглица стихоклепац који им се тако представио а писао је текстове за народњаке... Ова Босна и овај језик, нека га свако зове у складу са својом традицијом, дао је свијету много великана чија слава није свјетска само због тог проклетства малог језика и зато није праведно да се о нама ствара крива слика као о барбарским племенима без културе. У какофонији је тешко чути аутентичан глас.
Или, тзв. концептуална умјетност, ма шта то значило, ваљда нигдје нема толико простора за медиокритетство као ту. Досјетка није умјетност, сто флаша јестивог уља умотаног у целофан није умјетност нити су умјетност јабуке закуцане о зид, па макар биле делишес, јоноглод или ледерице.

Чините ми се помало конзервативним?

Јесам. Велики Сафет Зец је о томе говорио а њему се компетенције не могу одрећи. Умјетност је елитистичка по дефиницији, јер ако смо сви умјетници, није нико!

И још ћу само мало о баби Цлари, кад већ тако мудро збори, која говорећи о породици каже: „То нам је породична традиција, само је још то остало од нас Цонеглианових... да памтимо само себе, а све друге заборављамо, пљуцкамо и бришемо“, рече баба Цлара. „Тако се бранимо од туђег пљуцкања. То нам је у крви“. Описује ли то она можда нас? Понекад ми се чини да је овакав однос према стваралаштву других босанскохерцеговачки изум или је то можда усуд свих малих народа којима је доминантна карактеристика ускогрудост?

Ниподаштавање туђих постигнућа је наша менталитетска црта. Доказ како смо заправо провинцијални. Пљуцкање других је наш национални спорт с дугом традицијом. Па се још и хвалимо како ником свом не дамо испред! Ако си за коњски нокат изнад, одмах ће да те за толико скрате. Када су негдје у туђини, безбједно далеко, још ће и добити покоју похвалну ријеч, али чим приђу, смањиће се за онолико колико нам буду ближи! То смо ми, нема ту разлике међу конфесијама, и то је дио нашег заједничког идентитета, иако има бољих ствари које нас повезују.

У „Увертири“ на одређен начин постављате и питање смисла писања. Можемо само претпоставити колико је шуме посјечено да би се штампало оно што ће евентуално прочитати тек ближи сродници аутора/ице. И колико је тешко у тој шуми књига пронаћи пут до правих избора и изборити се за адекватну позицију књига које то заслужују. Је ли вјера у суд времена нешто што Вас не демотивише у озбиљном односу према књижевности и стварању?

У роману „Дагмар“, који је управо објављен и на чешком, у Прагу, мој јунак каже како „дише још само зато да би то могао описивати.“ Наравно, ту је идеја доведена до пароксизма, али, уистину, писање је потреба попут хране, зрака, љубави. Благословени су и проклети они који пишу. Кристина, када си прошле године представљала у „Буyбооку“ моју дуологију заврсна.ријец@дагмар, открила си публици да су моји књижевни почеци везани су за писање крими романа и прича објављиваних широм бивше државе под псеудонимом Голд Тауцхер.

Да, и мене је изненадио тај податак, јер писци обично почињу с поезијом...

И с поезијом завршавају. Да, то је необично али с радошћу се сјећам тих астрономских тиража, па и хонорара, од којих је младац као студент купио стојадина, хеј, у оно доба (смијех). Али у књижевном смислу сам запамтио само једно, суштинско, да прича не смије бити досадна. Вјерујем у радост читања, али и у радост писања. На неком нивоу читања, „Увертира“ је мој повратак на „мјесто злочина“, повратак трилеру. Читалац има довољно елемената да „Увертиру“ чита као криминалистички трилер и неће погријешити ако иде кроз роман тим путем, водиће га тачно дискретни знакови према свим заплетима и расплетима, али ће на исти начин бити у праву онај читалац који „Увертиру“ чита као пикарски роман у којем отац и син Веладар, босанске реинкарнације Леополда и Wолфганга Амадеуса Моцарта, лутају по Босни и Србији изводећи чудесне перформансе и представљајући „чудо од дјетета“. Имаће једнако снажне аргументе они који Веладара оца виде као романтичног занесењака који, заклет истини, исправља старе неправде и доводи у питање каноне, колико и они који га виде као књижевног медиокритета, шарлатана и сјецикесу, или можда ипак као оца који је, скрхан болом, полудио након што је у рату изгубио малољетног сина. Или можда као дилера дроге, или чак као джанкија... Сва су та читања легитимна и сва имају упоришта у једном нивоу текста, па нека читалац, ако га буде, а никог не вучем за рукав, бира, тим избором говорећи о себи. Наизглед апсурдно, али „Увертиру“ жанровски одређује више читалац него писац.

Добро, нећете ми ваљда рећи да су вам тиражи неважни и да пишете само за себе, ви кога су многи читали а да ни не знају за вас...

Наравно да нећу! Познат ми је осјећај комуницирања с бројном читалачком публиком, и њена важност, али, заправо, писац своја писма у боци шаље себи. Пишем књиге какве волим да читам, поуздајући се да сличан књижевни укус има још понеко. Утолико боље, али не пресудно. Наши тиражи су мали, и наше тржиште је мало, ако га уопће има, зато су преводи од пресудне важности. Преведен сам на дванаест језика и сваки од тих превода је мало чудо, а путеви до њих волшебни и и често непознати, неријетко без уговора и плаћених ауторских права, само однекуд добијете неколико примјерака књиге и таштина зачас надвлада похлепу. Ипак, добијете из бијелог свијета комплименте какве никада нисте овдје чули, као за „Ле мот де ла фин“ /“Завршну ријеч“ на француском, али уистину је лијеп осјећај када видите да се ваша књига успјешно огледа у великим језицима и културама, и да је језик умјетности и битак човјеков свугдје мање-више исти.

Је ли роман „Увертира“ истовремено и Ваше тумачење увода у катастрофу коју смо преживјели (ми који смо имали среће) и посљедица катастрофе које данас живимо и да ли је оправдан мој доживљај поистовјећивања злочина против човјечности који је донекле сличан злочину или кривотворењу у умјетности?

Волио бих да је у питању тумачење увода у катастрофу коју смо преживјели, него најава нове... Ако су онаква звјерства могли починити Титови пионири, васпитани на „братству и јединству“, шта тек очекивати од нових генерација које немају тако интензивно искуство заједничког живота, које одрастају на „слози“ и националним митовима?! Страх ме је и помислити, иако се бојим да нисмо извукли поуке из грешака деведесетих. Живот је тако кратак и штета је да га проведемо у мржњи и међусобном загорчавању! Ово је лијепа земља, довољна свима! Такмичимо се у добру! Сви имамо неки разлог да њом нисмо задовољни, али мислим да своје слабости пројицирамо на њу. Лакше нам је њу оптужити, него признати да не радимо довољно и да не радимо добро. Не заносимо се, на сваком другом мјесту има неко ко је дошао прије и којем смо туђи!

Епизода са Вашим Веледарима и Мрчајевцима, некако подсјећа на све наше приче о „добрим комшијама“ који су се преко ноћи претворили у злочинце. Је ли у темељу свега, па и тог „добросусједства“ била лаж, као и у музичком успјеху Веледара?

Није лаж, упркос свему и након свега. Не пристајем, иако ме је лако демантирати. Нажалост, пуно је више лоших примјера, јер у великодржавне пројекте је, у почетку невољко, а онда логиком технологије зла, постепено умијешан велики број људи који више не могу назад, руке су до лаката крваве, образ упрљан, а нико неће признати да је курвино копиле, него релативизирањем чињеница умирује савјест и увјерава се, без пуно двојби, да је ипак био на правој страни. Знате, многи су у почетку мислили слично, али када вам обуку различите униформе, када онај, до јуче ваш, пуца на вас, а ви, до јуче његов, пуцате на њега, и падне крв, ваша или његова, или, још прије, и ваша и његова, све се помути и забораве се разлози, узроци и поводи, напад или одбрана постају неважни, све се ускомеша и људи се спремно сврстају у врсту и број с много нула којем само онај први даје смисао. Најлакше је баратати предрасудама, стереотипима, духовна лијеност и морална запуштеност највише воле те категорије, јер када кажете „сви су они исти“ вама је лако објаснити све што се догађа. А ништа није исто, ни слично. Има добрих примјера, али се о њима не прича, власти не воле такве примјере јер им руше концепт... На сарајевским Бјелавама, у ратно вријеме када се вода плаћала животом, постојала је у махали једна чатрња у дворишту која је шкрто давала воду, једва за домаћина, Бошњака, а једина породица која је имала привилегију редовног снабдијевања била је, зачудо без гунђања, једна српска породица из комшилука. Није то тако мало како нам се сада чини, као што није мало, него је пуно, када вам на Грбавици комшија Србин кришом донесе хљеб јер ви немате право на њега, ни на себе. Читав концепт завађања народа заснива се на бестијалним злочинима у име и у корист колективитета, па на њиховим оспоравањима, како би се згадила свака могућност комшилука. Али, комшилук је двосмјерна улица, као и љубав, треба је његовати, давати па очекивати да се узврати.

 

 

Знајући за ваше ратне трауме, питам како немати мржњу и реваншизам након проживљеног и колико је лична ратна драма утицала на настанак „Увертире“?

Рат је пресудно обиљежио наше животе а умјетнике опскрбио лошим искуствима од којих треба направити неку љепоту.
Нисам сигуран да је осјећај мржње подложан рационалном утјецају и може ли њено одсуство бити резултат наше свјесне одлуке да не мрзимо, а имали бисмо за мржњу сто добрих разлога, иако видимо како мрзе баш они који немају ниједан. Људи често мрзе из чисте обијести и доконости, из фрустрације и властите неостварености, по инерцији, диктату већине или из помодарства. Зар не препознајете те фолклорне, пригодничарске националисте који од мржње праве свој бренд а први збришу у невољи?! Иако, нипошто не спорим да постоје људи који су духовни инвалиди па његују свој хендикеп као патриотски чин и јер мржња према другима је једино што могу понудити као доказ љубави према својима. Добро је интелектуално захтјевније па се људима учини досадним, а Зло је пуно виталније, динамичније и приступачније јер свака будала може бити зла и сваки глупан зна срушити кућу.  
Мржња контаминира простор, загађује човјекову околину, она је попут радиаоактивног отпада који трује читава покољења дубоко и дуго, док се честице мржње не распадну кроз вријеме у свом бесмислу. Отуд, моја одлука да не мрзим, ако је има и ако је могућа, врло је себична и врло је опрезна. Ја сам ирационалну мржњу осјетио физички, како ми се слијева низ лице као крв, као зној, чак од људи којима не само да нисам учинио ништа нажао, него сам им чинио добро у претходном животу, па како онда да их тако банално мрзим када ми је на располагању пуно рафиниранији осјећај презира!

„И мијешат ће се њихове кости с костима њихових очева, и очевих очева из Другог свјетског рата, који на истом мјесту скончаше на навлас исти начин, од очева ових истих који их затраше деведесетих, и очева њихових очева, у муку и тишини, с кажипрстом на уснама, без помена и сузе“, дио је из „Увертире“ а могао би стајати као универзални епитаф након геноцида и страдања. Како Вам је пошло за руком да пишући наизглед роман о Моцарту и његовом оцу, те Абдулаху Веледару, оцу и сину истог имена, напишете по мени један од највећих романа о геноциду у бх. књижевности?

Лијепо је то чути, драга Кристина, годи сујети, али мислим да напросто не постоје романи о геноциду у бх. књижевности, или барем ја не правим такву подјелу. Постоје књиге које говоре о протеклом рату, добре и лоше, писане испод свјетлости свијећа која их није учинила ни бољим ни горим, постоје мање или више поуздани свједоци неизрецивог, постоје сличице о људским судбинама у рату, о његовом бесмислу, о тзв. малом човјеку преко чијих леђа тзв. великани исписују хисторију, али нема романа о геноциду, уколико ипак свака од тих сличица не чини један велики мозаик. И треба примијетити још нешто важно, како ту нема мржње, ни позива на освету, него понајприје нека горчина преварених, изневјерених, наивних... У хисторији књижевности нема примјера такве злоупотребе једног великог дјела, политичким инструментализирањем фикције као практичног упутства за употребу, погрешним, идеолошким читањем, као што је случај с Андрићем и цитат се односи на то. Написао сам, због цјелине слике која је разливена попут акварела, својеврсни непретенциозни апендикс великом Андрићевом роману, једно поглавље „Увертире“ говори о чувеном вишеградском мосту и злочину који се на њему '92. поновио након педесет година... Објавили су га неки сајтови, попут www.јерговић.цом или www.балкан-сехара.цом, а преузели бројни часописи. „Ћуприја на Дрини, апендикс“, дакле!

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.