Ко ради у свијету паразита?

Говорити о „Паразиту“ као критици капитализма, уз мало претеривања, слично је као и хвалити серију „Ало, ало“ као критику фашизма и нацизма. При том, као „Паразит“, „Ало, ало“ је занатски изврсно урађена прича за сасвим добру (иако јефтину) забаву.

Dejan Ilić / 11. фебруар 2020

 

Можда и сасвим ненамерно, мада у то треба сумњати, филм Тодда Пхиллипса „Лакрдијаш“ („Јокер“) предвидео је добитника овогодишњег Осцара за најбољи филм у прошлој години. Макар и само због тога, „Лакрдијаш“ је заслужио да добије све награде које су отишле „Паразиту“. Али, да се тако догодило, „Лакрдијаш“ тих награда парадоксално не би био вредан јер би се показало да је погрешно одсликао или представио реалност. О Пхиллипсовом филму у коме бриљира Осцаром оправдано награђени Јоаqуин Пхоениxс већ смо овде причали. Зато ћемо сад о „Паразиту“.

Треба одмах рећи, све је у „Паразиту“ филмски и жанровски гледано на месту. Рећи да је већ више пута доказани редитељ филма Бонг Јоон-хо и овај пут урадио одличан посао, делује безмало као увреда, јер ништа мање се од њега није ни очекивало. Прича је склопљена прецизно као сат: баш сваки зупчаник, и онај најмањи, непогрешиво хвата суседне и гура причу ка фаталном крају. Глумци су убедљиво разиграни у трагикомичној причи: лепршава карикатуралност њихове глуме, поготово у првом делу филма (иако, истина, утисак о карикатуралности може бити последица и културних разлика које помиње редитељ), у јаком је контрасту с мрачним садржајем другог дела.

Жанровски, филм је комбинација тврде криминалистичке приче и црне комедије. Заплет је комичан, добрим делом заснован на идентитетској игри, то јест лажном представљању (вечити замајац смешних прича). Жанру „тврде“ приче о злочину одговара суморна слика света у филму где је – дословно – човек човеку вук. Утисак је да би „Паразит“ због брзе и добро сложене приче на малом, углавном затвореном простору, добро функционисао и на позоришној сцени. Као на платну, тако и на позорници, „Паразит“ би био квалитетна вечерња забава с мало смеха, суза и цвокота. Да су похвале на рачун филма стале на томе и да му је Академија дала награду само за то, не би се имало шта приговорити.

Али, за практично све критичаре, „Паразит“ је далеко више од изузетно успеле стилске вежбе (као да је то мало). Ишчитао сам бројне приказе и критике о филму (фино их сажима правовремени јучерашњи осврт на филм са Машине): безмало се у сваком тексту понавља како је „Паразит“ критика капитализма и његових погубних последица. У чему се састоји та критика? У упечатљивом приказивању социјалних неједнакости и осујећеној мобилности дуж статусне друштвене лествице. Са које тачке се та критика упућује? То јест где стоје редитељ и гледалац када тако суде о капитализму? Хвалоспевна критика не каже.

Хајде да кратко препричамо филм и покушамо то да откријемо. Читава једна сиромашна четворочлана породица окупира кућу својих богатих суседа (у ширем, градском смислу), уклонивши немилосрдно с пута особе из редова сопствене потлачене „класе“. Немилосрдно овде треба читати дословно, ако треба, сиромашни ће и убити само да би побољшали, крајње себично, сопствену материјалну позицију. Сиромашни су представљени као врло способни, виспрени и изнимно обавештени. Они практично све знају, али као да их то свезнање ослобађа од елементарне класне свести и солидарности. А без тога нема ни класе, зар не? То је први важан увид из филма.

Богати су, пак, у филму наивни, лаковерни, не превише информисани и образовани, помодарски настројени и од реалног света миљама удаљени. Они су заиста бића са друге планете – као пали с Марса. Апсолутно је нејасно како су они уопште богати. Изгледа да им се богатство напросто догодило: то што изнимно удобно, дакле раскалашно живе није их учинило ништа паметнијим или више злим. Они једноставно нису свесни ни својих привилегија ни неједнакости којима су окружени. Са Марса се ништа од тога не види. Дакле, као што немамо класу потлачених, немамо ни класу богатих. Све су то индивидуални такмичари у дарвинистичкој трци за стицање добара.

У реду, то већ личи на неку критику капитализма. Капитализам (у неким својим радикалним облицима) разбија заједницу, кида везе између људи и од свакога чини предатора. Само што у овом филму предатори нису богати него управо сиромашни. При том, и то је важно уочити, сиромашни или потлачени нису радници у оном смислу у ком се појам радника (пролетера) формирао у 19. веку у развијеним марксистичким анализама капитализма. У „Паразиту“ нема ни оног правог („знојавог“) рада ни радника (тако гледано, наслов јесте добро одабран – сви актери приче су у неком смислу паразити, и богати и сиромашни подједнако, само што сиромашни другачије миришу, што је ваљда неки далеки одјек „знојавости“).

Из тога следи нови увид – филм не приказује како се ствара богатство и прерасподељује се од сиромашних (радника) ка богатима. Да поновимо, не види се тешки, израбљивачки рад на чији рачун се ствара, прелива и гомила огромно богатство. Слике социјалне неједнакости нису исто што и слике израбљивачког рада. Заправо, актери у филму су сви приватни предузетници. Само што су једни (богати) успели, а други (сиромашни) нису. Али, потоњи не губе наду: спремни су да се упусте у нови подухват богаћења чим им се за то укаже шанса, ослобођени од морала и стрепње од погубних последица тог предузећа.

Нешто слободније, као симбол капитализма у филму стоји камен који свом власнику гарантује добар материјални статус. За тренутак, пошто су постали власници камена, чини се да се сиромасима срећа осмехнула. На крају, пак, уместо богатства камен ће им донети страдање и (једнима безмало, а другима дословно) смрт. Али, не само њима, него и стварно богатима у филму. Порука је у најмању руку забавна, да не кажемо подла – богатство подједнако шкоди и богатима и сиромашнима, када се подвуче црта и једни и други пате и страдају. Ако и јесте критика, а мени се чини да није, онда филм критикује апстрактно схваћени капитализам.

Зашто је то проблем? Зато што све актере у филму, а то је порука и гледаоцима, лишава могућности свесне промене. Ухваћени у капиталистичку трку ка врху, људи се претварају у крволочне животиње (рецимо, поменуте вукове), изгубивши све одлике људскости. У реду, нека буде да управо то капитализам ради људима. Али, овај извод има и свој ефекат бумеранга. Ако људи томе нису у стању да се одупру, него их капиталистичка структура меље до непрепознатљивости, да све људско у њима буде смрвљено, какав то простор оставља за критику? Другим речима, шта то редитеља и гледаоце чини бољим од јунака филма, пошто смо сви уроњени у капитализам?

Ако јесу бољи, онда је слика капитализма из филма погрешна. А то што редитељ и гледаоци за себе присвајају позицију људскости и са ње морално суде актерима филма, или капитализму лично, није никаква критика него чиста уображеност. А опет, ако су они исти као и јунаци филма, где је проблем? Уместо као критику капитализма, филм би пре ваљало читати као резигнирано мирење са поретком (капиталистичким) ствари. Филм каже да је статус qуо морално неприхватљив, али да је исто тако и непроменљив. Зато главни јунак на крају понавља – бићу и ја једном богат. То није критика, то је мирење са лошом стварношћу. Крајњи извод из филма би могао да гласи: нико не постаје енормно богат по својој заслузи. Људи су мање-више једнаки по својим способностима. Али, на свету нема довољно добара да свима буде добро. Због тога, мимо моралних узуса, свако граби за себе колико год може. Јер, такви су људи.

Порука сиромашнима је онда – потрудите се више, будите још бескрупулознији, као што то јесу јунаци паразитске приче. Порука богатима – тако је, нема ниједног разлога да ви уживате привилегије док остали пате. Али, не заслужују их ни други. Да су на вашем месту, ти други би се понашали према вама као што се ви понашате према њима. Зато, одлучно и бескрупулозно браните своје позиције, не зато што сте оправдано на њима, него зато што сте за разлику од других ви имали више среће. За ту поруку, „Паразит“ је од „паразита“ (у свету филма ионако нема других до „паразита“) добио Осцара. Због тога га „паразитска“ критика на сва уста неодмерено хвали.

Говорити о „Паразиту“ као критици капитализма, уз мало претеривања, слично је као и хвалити серију „Ало, ало“ као критику фашизма и нацизма. При том, као „Паразит“, „Ало, ало“ је занатски изврсно урађена прича за сасвим добру (иако јефтину) забаву.

Не морамо се овде превише бавити осталим аспектима филма. Тек као илустрацију, можемо питати коме се својом фином естетиком „Паразит“ заиста обраћа. Кога циља филм, ко су адресати његове поруке: богати? Сиромашни? Сви? Или само они повлашћени, упућени у прецизно одабране и изврсно реализоване жанровске конвенције? Или, како критика из „Паразита“ стоји када се тај филм одмери са два најновија филма „И, Даниел Блаке“ и „Соррy Wе Миссед Yоу“ Кена Лоацха? По свим мерилима по којима је „Паразит“ критика капитализма, Лоацхови филмови би испали бледе приче о маргиналцима.

Лоацх не контрастира слике богатства и сиромаштва. Он оправдано верује да је довољно показати беду недостојну живљења. Та беда није ништа упечатљивија ако наспрам ње ставимо сјај луксузног живота. Она је сама по себи неприхватљива, без икаквог поређења. Када у „Ја, Даниел Блаке“, Лоацх своју главну јунакињу доводи у „банку хране“ и када она избезумљена од глади отвара конзерву и из ње халапљиво рукама почне да вади и једе пасуљ док је деца згрануто гледају, то је слика обезљуђеног капитализма. Никаква додатна поређења и коментари нису потребни. Никаква стилизација и префињеност. Критика је директна, јасна, потресна и за све читљива.

За разлику од корејског редитеља који је бескрајно умио свој филм (изузев упечатљивих сцена изливања воде), чак и када приказује бубу која гамиже преко стола по коме су расути остаци оскудне хране (пословичне корице хлеба), Лоацх сцену у „банци хране“ снима као документарац. Запослене жене у „банци хране“ нису знале шта ће се догодити, њихове реакције су спонтане и потресно људске у најузвишенијем смислу те речи. Глумица Хаyлеy Сqуирес заиста није јела данима пре снимања те сцене, како би доживела стање у ком се налази јунакиња која је у причи такође данима без хране. У улози главног јунака, иначе комичар, Даве Јохнс ситним, дирљивим гестовима и шапатом слика трагедију те сцене.

Иако је као и „Паразит“ 2019, „Ја, Даниел Блаке“ освојио Златну палму 2016, Осцар га је (очекивано) заобишао. Чиме се потврдила теза о индустрији забаве и медијима из „Лакрдијаша“. Филлипсов лакрдијаш експлицитно каже да га политика не занима. Он не размишља о неправди и социјалним неједнакостима, његов бес је лични и крајње субјективан, он не може бити мера ни за какву колективну акцију. Али, индустрија забаве у самом свету филму ипак од њега прави симбол побуне; разуме се, погрешно. Један део критике одмах је повикао да лакрдијаш не може бити отеловљење колективне акције, али тај поклич није стигао до адресата којима је био упућен. Па смо тако добили Осцара за „Паразита“.

Пешчаник.нет, 11.02.2020.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.