Кокан Младеновић, редитељ за БУКУ: Неће бити младости за нове ратове

Kristina Ljevak / 26. јануар 2019

На сцени сарајевског Камерног театра 55 премијерно ће 15. марта бити изведена представа „Сјећаш ли се Доллy Белл“ према роману Абдулаха Сидрана по којем је Емир Кустурица 1981. снимио један од најзначајнијих филмова бивше Југославије. Ријеч је о првом театарском упризорењу култног Сидрановог дјела и представи коју ће режирати Кокан Младеновић. О дјечаку који ће током једног љета спознати два велика феномена, комунизам и љубав, Младеновић ће режирати представу с позиције накнадног искуства које подразумијева и чињеницу да комунизам није стигао до двијехиљадите како је вјеровао Махо Зољ. О представи и времену које су уништили најгори међу нама, сну који се претворио у ноћну мору, о класи понижених, о једном свијету који се распада и умјесто којег нам се нуди виртуелни са свим његовим вулгарностима у интервјуу за БУКУ говорио је један од најзначајнијих редитеља наших простора након прве сарајевске читаће пробе.

Догађаји у роману и филму „Сјећаш ли се Доллy Белл“ везани су за шездесете. Сам филм настао је почетком осамдесетих. Представа се поставља након више од тридесет година касније када се урушио свијет какав смо познавали. Да ли ћете та три различита времена и искуства у представи повезати?

Из нашег накнадног искуства, све што се десило Дини 1963. године кад је пунио 17 година делује као нека заједничка боља прошлост. Али то што Дино треба да спозна током јединог лета, онако како јунак спознаје у Феллинијевом „Амарцорду“ рецимо, овде је то комунизам и љубав, два велика феномена која обилежавају Динин живот у Сарајеву. И нажалост ће тог лета знати да је сва та прича о комунизму једна велика лаж, да та романтична љубав пред његовим очима постаје Доллy Белл, проститутка коју неко искоришћава. И комунизам и љубав се претварају у сопствене антиподе. Како год то време деловало романтично, како год било  срећно и колико год смо ми мислили да је то најсрећнија земља на свету, то времене у себи мора да носи клицу будућег пада, и то је нама важно из овог постјугословенског искуства из ког тумачимо представу. Та велика радост се завршила масакром. И зрнце тог пада мора да постоји већ у шездесетим. Тај свет ће се срушити на главу следећој генерацији али је он очигледно почео да пада већ тада. Уосталом, ’63. година када се комад званично дешава је формално најсрећнија година Југославије. Те године су остварени сви правни услови да се заврши постратни период и тим Уставом из ’63. године ФНРЈ постаје Социјалистичка федеративна република Југославија у којој смо ми рођени и одрастали, а тај Устав стручњаци зову повеља самоуправљања. Практично је он омогућио радничкој класи све оно за шта се икада борила. Потпуну равноправност, управљање државом... То би требао да буде један манифест среће. Испоставило се наравно да је то само увод у велику катастрофу. Не бих да лажно романтизујемо један период јер је он само био први чин будуће катастрофе.

На пресс конференцији поводом почетка рада на представи „Сјећаш ли се Доллy Белл“ рекли сте да желите да са смрћу оца умре и једна идеологија. Мислите на комунизам?

И у роману и у филму је оно што отац Махо Зољ изговара остављено двосмислено. Не знамо да ли је то политичка фразеологија епохе па је марксистичко-социјалистички речник свакодневица... У нашој представи је то један уистину верујући отац, један отац који мисли да ће комунизам стварно спасити свет и он каже да је сигуран да ће комунизам доћи до двехиљадите године. Ми знамо шта је дошло до двехиљадите. Управо зато што је тај отац тако верујући и тако одан комунизму, у представи ће бити јако понижен од истог тог система. У нашој представи не постоји болест оца, постоји одлука оца да умре након што му се срушио свет у који је веровао. Комунизам се рађао у људима али и умире у једном човеку, а онда умире у свим другима. Мислим да ако се добро направи та смрт идеологије у једном човеку који је тако веровао, онда је она уствари само метафора укупне смрти те идеологије на овом простору, велеиздаја једне велике теме од стране свих нас.

Претпостављам да постоји одређена врста одговорности пред почетак рада на нечему што је толико познато свима уз чињеницу да никада раније Абдулах Сидран никоме није дао права за позоришну адаптацију романа „Сјећаш ли се Доллy Белл“.

Ја сам свакако почаствован тиме што смо добили права да урадимо тај мајсторски роман. Сидран је написао оно што јесте „Амарцорд“ бивше Југославије и нешто свевремено, без обзира на идеолошки оквир који се нас још увијек тиче. Неке нове генерације неће знати да препознају идеолошки образац али ће умети да препознају, што би рекли писци, „слатку птицу младости“. То јесте једно бескрајно занимљиво лето, јесте сазревање једног главног јунака. Да ли је то Селлингеров „Ловац у ражи“ или Дино у „Сјећаш ли се Доллy Белл“, али то јесу јунаци који сазревају. И верујем да је тај Дино, што се тиче будућих генерација, свевремен. Јесте да изузетно поштујем филм „Сјећаш ли се Доллy Белл“. То јесте мајсторско писмо Емира Кустурице и готово свих учесника у филму, али се толико тога много променило за тих 40 година од кад је филм почео да се припрема, и 38 од кад је била премијера, тако да не постоји никакав начин да ми сад дамо сценску адаптацију или сценску интерпретацију филмског дела. Ми просто морамо да видимо зашто то радимо данас  и да не заборавимо референцу да се ради о мртвима. И у буквалном смислу су ти људи одавно мртви а мртва је земља у којој се прича догађа. И мртав је град који на тај начин више не постоји. Уосталом, причајући приче о детињству или о раној младости и заљубљивањима, ми се увек враћамо на измишљена места. Чак и кад та места постоје и кад апсолутно нису еволуирала у односу на период кад смо ми волели и ми били деца. Она су онаква каквима их ми замишљамо у сећању. Сећање је бескрајно субјективна призма. Друкчије изгледају људи, реченице, читава места... Повратак старог Дине из шездесетих у Сарајево је бескрајно потентна сценска могућност која нас кроз језик метафора, кроз поетски реализам уствари враћа у неко време. Али само то избегавање реалистичког поступка је нешто што ће донети много тога доброг представи.

Већи дио опуса Абдулаха Сидрана посвећен је индивидуалним судбинама у доба социјализма који се чинио као период колективног благостања. Из данашње позиције, оптерећени болним искуствима постсоцијализма, додатно смо склони тај период романтизирати. Је ли важно о том времену говорити управо због тога што нисмо адекватно процесуирали претходно искуство?

Неко је паметно рекао да су Југославију правили најбољи међу нама, а уништили најгори међу нама. Али тај државни систем и та земља јесу били остварење једне утопије, вишевековне утопије јужнословенских народа која се распала због нас самих, због наших менталитетских девијација, због тога што ми реално нисмо били спремни да направимо пред собом искорак у неки суштински бољи свет. Много је потресније кад то говори Сидран него ја, који је имао својих интимних патњи у време Југославије, али кад Абдулах Сидран каже да је Југославија била много поштенија и срећнија земља од свих ових земаља у којима данас живимо, онда то има много већу тежину него када ја то кажем. Та земља је још увек имала свест о колективном добру, о томе да је грађење наше личне среће неодвојиво од грађења колективне среће. Уосталом, у тој земљи се на пиједестал државе издигао пролетаријат који има своја синдикална права за која се изборио, пролетаријата који има своје привилегије, у тој земљи сигурног посла, радничких одмаралишта, годишњих одмора, фића, стојадина, нечега што радничку класу претвара у прилично ситуирану средњу класу. Кад компарирамо то време пролетаријата са овим временом прекаријата, где неки робови неолибералног фашизма раде несигурне повремене послове мизерно плаћени у условима који су недостојни људи, онда стварно та земља делује као неки неостварени сан. А наша је кривица што је тај сан постао ноћна мора.

Недавно сте се у представи „Пад“ бавили прекаријатом и позицијом радника и радница и њиховим умирањем на раду. Ови/е који нису дословно изгубили/е живот, полако умиру из дана у дан радећи у неусловима, цјелодневно стојећи за касама велетрговина у околностима у којима смо и укинули појам радника/ца па их зовемо упосленицима. Како смо из радничких одмаралишта стигли до потпуног брисања радника и радница?

Побуна радника својевремено, на почетку индустријализације, подразумевала је побуну радничке класе. Али је била формирана једна класа, класа која је једнако понижена, класа која има исте проблеме и велику жељу да се избори за своја права. И сама радничка класа је била новина у свету који се индустријализује. Пре тога није постојала па је врло брзо постала свесна тога да мора да се избори за себе. Ми данас у свеопштем нејединству немамо никакву свест да смо класа понижених. Људи гледају како да индивидуално преживе. Људи гледају како да без обзира на сва понижења која морају да претрпе обезбеде нешто својој породици. А једино што нас може довести до тога да променимо услове живота је солидарност. Зато ме је радовао покрет Правда за Давида и Правда за Дженана, јер су неки људи показали солидарност на много ширем плану. То би наравно требао бити само заметак неке опште солидарности. Али док год има оних који ће пристати да носе пелене на радном месту, док год има оних који ће пристати да за мање од 200 евра раде по 12 сати дневно, немогуће је формирати један фронт побуне и знајући да је то тако људи не желе да испадну будале који заговарају побуне. Људи просто опстају у тим условима који понижавају. Ми смо представу „Пад“ радили у Свилајнцу згрожени тиме што на десетине радника сваке године погине у Србији, пре свега радника на грађевини. Прошле године то је било 44, без да је ико кажњен, осуђен, без тога да је иједно градилиште затворено. Те неолибералне палате, те зграде и београди на води, ти стамбени и пословни квартови буквално се зидају на костима мртвих радника. И за то нема никаквих последица. То је нешто што не би смео да трпи ни здрав разум, а не синдикализам, а ми очигледно трпимо. Ја апсолутно нисам оптимиста на тему освешћивања радничке класе јер сви ови реалитy програми, бескрајна естрадизација живота, естрадизација политике, јавног дискурса... управо служе томе да се форсирају најпримитивнији нагони за преживљавање, најпримитивнија сексуалност, нешто што нас буквално своди на стадо и животиње.

То нам показују и актуелни примјери везани за Јелену Карлеушу. Шта ми заправо кријемо или шта се крије од нас док се бавимо Јеленом Карлеушом?

Карлеуша скандал је убедљиви тријумф нечега на чему се пажљиво ради од деведесетих до сада. И мислим да су аутори скандала, начина таквог размишљања и свеукупне деградације једне ипак озбиљне, мислеће и одговорне земље каква је у својим звезданим тренуцима била Југославија пред распад, презадовољни тиме шта су успели да направе од нас за само тридесет година. Владимир Костић, председник Српске академије наука и уметности је рекао како су пре 35 година након атентата на турског амбасадора у Београду људи трчали за убицама, били погођени и страдали јер су сматрали да је њихова људска обавеза да се спречи то зло и починиоци казне. А данас трчимо на киоске да купимо голе фотографије Јелене Карлеуше. То је просто један брижљиво, систематски, свесно, плански уништаван систем вредности који треба да нас претвори у те полупорнографске, полунагонске животиње који ће трчати за голом гузицом, за голим грудима, који ће се наслађивати скандалима у време док се фабрике продају у бесцење, док се радници продају ко робови, док се праве политичке трговине иза наших леђа, док се распада прави свет нама се сервира тај виртуелни свет са свим његовим вулгарностима.

И шарадом од дочека Владимира Путина.

Наше политичке елите су подједнако срамотне, нажалост ја кад говорим о политичким елитама говорим и о позицији и опозицији. То је просто лажна властела, сој људи који се одродио од стварног живота, који баштини неке привилегије посланичких мандата, министарских фотеља, та власт која би требала да буде експонент читавог друштва која уосталом живи од наших прихода и пореза се наметнула као једна вештачка класа која господари нашим животима. И у тој манипулативној свери која се искључиво тиче отимања новца, личног благостања њиховог, злоупотребе медија или вулгаризације свега, бацања стално сипиног мастила у очи тим народима да не примете шта се то стварно збива. Они су ту најбољи савезници. Нема бољих савезника од политичких представника Сарајева и Бања Луке. Нема бољих савезника од политичких представника Загреба и Београда или Приштине и Београда. То је један те исти политички шљам, један те исти профил људи који само користи опречне реченице. Али њихови профили су исти, њихови банковни рачуни су подједнако пуни и они манипулишући ратним тензијама, крупним речима, политичким превирањима... врло добро чувају своје позиције. Не само мене него стотине хиљада људи у Србији је срамота ко је председник те државе. Саучесници у ратним злочинима, ти неки срамотни људи из деведесетих који су морали одавно да буду на робији или барем лустрирани вечитим губитком грађански права. Они поново одлучују о нашим животима али како време пролази ја сам много кивнији на све оне који су те људе изабрали. То показује стварно једну мизерну свест и апсолутни недостатак сећања и самопоштовања.

Били сте један од оснивача Покрета слободних грађана. Напустили сте покрет а сам лидер напустио је политику. Колико уопште постоји простор за наду да ће се поново мобилизирати критична маса као тада, колико је једна добра прилика бесповратано уништена?

Цела та прича, не са Покретом слободних грађана, него са Сашом Јанковићем, се нажалост испоставила као потпуна превара. Мени је пре свега била част да се нађем међу свим тим фантастичним људима. То смо сви ми који никада нисмо били део било које политичке опције. Сви ми смо пристали да дамо подршку нечему што је напокон зачетак неке нове грађанске Србије. Да ће доћи нека нормална земља и да ће барем почети да се прави на том темељу. Очигледно се Саша Јанковић показао као човек који је неспособан да буде лидер промена и све се то просто распало. Тамо нису били људи који су жељни власти, били су људи који су желели да се направе нормалне околности у нормалној земљи, да се сви ми најнормалније бавимо сопственим пословима који нису управљање неком земљом. Али бојим се да је могућност формирања таквог неког новог фронта прилично мала. Наше гомилање негативних искустава и пораза нас чини много опрезнијим. Постоји потенцијал за побуну. Десетак градова у Србији се тренутно сваке недјеље се налази у протестима. Али ти протести сем што показују незадовољство и што су прилично масовни немају никакве јасне смернице, они су више показивање незадовољства него гомила конкретних захтева шта ми то хоћемо од неке будуће земље. У тим протестима наступају и леви и десни. Поново су нас ставили у ситуацију да смо против нечега са људима са којима никада не бисмо били на истој страни. Шетати са екстремним националистима, шетати уз људе који су кршили људска, мањинска права, мизогине људе који не поштују друге и жене, то је мрско просто, а поготово што су захтеви непостојећи или козметички. Све моје суботе уназад у Београду су прошле у тим демонстрацијама али ту више изађете да бисте се пред собом осећали добро него што мислите да ћете нешто конкретно да добијете. Ја мислим да тај бес народа нема ко да каналише. Опозиција свакако није неко ко би имао поверење народа да их предводи, а не постоји нико на тој сцени ко би могао да се наметне као лидер промена. Самим тим се бојим да ће се протести карневализовати и да ће након тога бити крај, као и претходне године након председничких избора.

„Живимо једну опасну фикцију која ће нам се кад-тад сручити на главу и наш пораз ће бити много већи од оног пораза из деведесетих за који смо мислили да је финалан и дефинитиван“, рекли сте једном приликом. Зашто нам се може десити већи пораз од деведесетих?

Зато што се ниједан народ на простору бивше Југославије није обрачунао са сопственим уделом у том монструозном распаду земље. Ја би волео да је тај 5. октобар у Србији значио велико отрежњење. Да је значио стављање у далеку прошлост са јасним судским пресудама са свим што се законски треба обавити, са Србијом геноцида, Србијом ратних злочина, Србијом која је над својим грађанима извршила толико терора и зла. И да једна земља свесна свог историјског посрнућа крене да гради неку велику будућност. Немци су показали до које мере озбиљно суочавање с прошлости може да изроди једну озбиљну светску силу и да уздигне тај народ.
Припадам том народу па ми је највише стало да тај народ обави велико прање сопственог прљавог веша и да се напокон погледа огледало и види реални одраз у њему, а не историјске фикције. Али ниједан народ на овим просторима није скупио храбрости да се суочи са сопственим злом. Босна живи свој култ ратне жртве, Хрватска се претвара у једну клерофашистичку земљу и даље ужива у тој својој новој државности мада је од тада прошло више деценија. Али формирати сопствену државу не аболира начин на који је она формирана и не аболира сву ову актуелну недемократичност која влада у тој земљи. Македонија је стално на ивици грађанског рата, а без суштинског преиспитивања како су као једина земља која није имала грађанског рата у бившој Југославији тридесет година касније дошли у позицију да стално буду на ивици грађанског рата. То избегавање одговорности, то гурање под тепих велики историјских катастрофа не може да направи ништа друго до неке будуће катастрофе.

Дио катастрофе је и однос према култури у свим нашим државама. Ви до недавно годинама нисте режирали у Београду. Радили сте врло успјешно „гаражне“ представе, а ма колико оне биле успјешне то не смије да буде компензација за немогућност рада у институционалним позориштима у Београду.
Шта се десило па је одједном позориште постало важно власти, или им умјетност и даље није пријетња, осим што воле да одлучују ко, гдје и како смије да ради?

Тај параноични ментални склоп нашег председника и читаве власти гуши слободе тамо где не би морао да је гуши. Кажу статистике да је свега око два посто становништва заинтересовано за одлазак у позориште. Да сви гледаоци свих представа унисоно гласају против неке власти, они не могу да пређу ни један обичан цензус. То обесно иживљавање, та укупна цензура и тај терор над културом у Србији тренутно само жели да апсолутно влада над свим. То није нужно али је њима очигледно доказ свеукупне моћи и та одмазда над нама који мислимо другачије јесте не само због нас него да буде и показна вежба свим другим шта ће им се то десити уколико критикују, уколико имају своје мишљење и уосталом уколико праве представе које се на тај начин обрачунавају са актуелном стварношћу. И тај терор је дао невероватне резултате. Наша позоришта играју никад бесмисленије репертоаре, квалитетне, мислеће, ангажоване и смеле представе су готово инциденти. И оно што је најтужније и што је срамота читаве те уметничке сфере је што се највећи дио те цензуре обавља у сфери аутоцензуре. Врло мало има инцидената где власт мора да реагује. Више од 90 посто свега тога је већ обављено у претприпремним радњама, усвојени су репертоари који су у старту безазлени. Изабрани су људи за које знамо да неће ни велике класике реинтепретирати да буду и више него актуелни, да неће радити на тај начин, просто је кастриран тај културни потенцијал и ништа боље стање није на универзитету и у било којој сфери живота. Њихов тријумф је апсолутни, не постоје слободни медији, не постоји никакав вентил грађански слобода и да барем мало знају физику знали би да та количина потиска води директној експлозији, да је по свим законима физике немогуће да тако сабијене ствари не експлодирају.

Како изгледа живот који подразумијева да у властити град само свраћате и понекад преспавате?

Београд одавно није мој град. И са ове дистанце, јер сам у седам година радио формално једну представу у Београду, некако се лакше виде ствари, лакше се поларизују. Јасна ми је политика која уништава тај град, али ми нису јасни његови становници. Јасна ми је накарадна политика у односу према институцијама културе али ми нису јасне кукавице у позоришту. Не само уметничко образовање, него свако образовање, би требала да прати самосвест. Не постајемо ми факултетски образовани људи да бисмо обавили неке послове. Него ваљда та количина образовања да увид у неке много шире токове или вам направи неку вертикалу да знате шта је морал, шта су грађанска права, шта су слободе, шта чини једну независну грађанску личност. Ми смо преко свега тога прешли просто желећи да се понизимо и чувамо привилегије које су тако мизерне. Опет без обзира на то колико је формално лична жртва радећи у таквим околностима ван сопствене куће, ја некако мислим да нема промена икаквих без спремности на жртве. Ми волимо да говоримо негативно о комунистима, али кад говоримо о најзначајнијим међу њима, о Кочи Поповићу, Моши Пијади, о Титу, ми заправо говоримо о неким људима који су деценије свог живота провели на робијама у немогућим условима, у илегали, ратовима и у шуми, да би дошли у прилику да креирају свет онаквим какви они мисле да треба да изгледа. Уз огромне личне жртве. Данас би сви хтели да свет изгледа тачно по њиховој мери али без да ишта жртвују да се то и догоди. Без да преживе иједну неудобност. И мислим да та власт највише и калкулише са тим нашим кукавичлуком да напустимо зону удобности, да ћемо бити храбри само док нас то лично не угрожава. Оног тренутка кад морамо напустити зону удобности, ми одустајемо од борбе.

Говорили сте да сами дефинишемо властиту мјеру слободе и властиту мјеру храбрости, али ми се чини да се умјесто дефинисања властите слободе и храбрости чешће прибјегава лажној удобности. Слобода и честитост се жртвује за комфор.

Сад је дефинитивно формиран систем вредности и ствари на којима смо ви васпитавани као што је морал, поштење, осећај за колективно добро, осећај заједништва, солидарности, да је то све престало да буде важно. На велику срећу, без обзира на то што смо се јако потрудили да наша деца буду покварени и срачунати људи, калкуланти у свом времену, та деца на то не реагују прихватањем овог накарадног система вредности него реагују физичким емигрирањем из простора који им намеће тако накарадне вредности. Док ми терамо децу да буду Срби, Хрвати и Бошњаци, они изаберу да буду Американци и Канађани. И то јесте здраворазумски одговор целе једне генерације на тај глиб у коме су се родили у коме су натерани да одрасту, количина људи која напушта ове просторе је огромна и то су простори без икакве будућности. Док се овде бар формално поправе ствари неће бити генерација које ће настављати нашту будућност што је можда добро јер самим тим неће бити ни младости за нове ратове.

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.