Комад земље за Митра и Мурата

Стојим пред крстом и вадим кутију са груменом земље донесене из Босне, да оставим Митру и Мурату, а с њима и свим њиховим земљацима који горе леже, да испуним обећање дато прије годину дана.

Milijana Pavlović / 29. август 2013

"Живот овог народа је глад, крв, мука; биједно таворење на својој земљи и глупо умирање на туђој. А великаши ће се вратити кући, сви, да причају о слави, и да преживјелима пију крв. "
Меша Селимовић

 

Пропадава киша и хладно је. Стане покоје ауто, има људи. Обиђу мало, оду до капеле на врху и врате се, у кола, па својим послом. Мој циљ је одређен, један гроб, тачно знам гдје је. По ничему се не разликује од других, крст исти, црн, с „кровом“, алпски, бијела слова и бројеви исписани руком. Кнедла у грлу као и прије годину дана, на овом мјесту на којем се, због оближњих скоро вертикалних планинских падина и стијена, ријетко појављује сунце и на којем влада неки чудан мир, без обзира на број живих који туда шетају –  ипак овдје столују мртви.

Пролазим полако до циља, налазим га без проблема. Стижем до крста, на њему пише:

 

Танасковић  Митар 13. 12. 1917. Лутвица Мурат 13. 12. 1917.
 

 

Два имена, један исти датум. Смрти. Не знам да ли су погинули на фронту или су били рањени, па умрли у прихватној станици за рањене која се налазила недалеко од мјеста гдје су коначно сахрањени. Вјероватно су били у истој јединици. Можда су знали и коју ријеч размијенити, јер су били у другој земљи, далеко од своје, а кад се оде тако далеко, поготово људима којима је можда најдаљи пут био до оближње вароши, и оно на шта се није обраћала пажња одједном постаје своје. Па су можда и Митар и Мурат, упркос пажљиво разрађеној стратегији завађања које је спроводила Царевина да би, наравно, лакше владала Босном, земљом луђака, видјели један у другом дио земље из које су стрпани на стијење које им није значило ама баш ништа. А можда и нису. Можда су потпуно одиграли улогу коју им је намијенио лукави окупатор, па су се и горе мрзјели. Ко зна, шта је горе било... Оно што знамо је оно што је сад. Нису се за њихово коначно почивалиште побринули њихови земљаци, који махом и не знају гдје су ови несретници завршили, него локално (аустријско) становништво мјеста Тоблах, које је сматрало да они заслужују достојанство. Још  увијек на улазу у гробље стоји табла на којој пише да се за прилоге (који треба да помогну у одржавању) посјетиоци обрате госпођи Валтрауд Фукс (алтрауд Фуцхс), која је заправо била идеатор организовања гробља за војнике Царевине који нису били Аустријанци, а који су били разбацани по фронту и није их тражио нико. Стојим пред крстом и вадим кутију са груменом земље донесене из Босне, да оставим Митру и Мурату, а с њима и свим њиховим земљацима који горе леже, да испуним обећање дато прије годину дана. Стављам и текст, написан на три језика: нашем (како год га звали), италијанском и њемачком – ако неко наиђе туда, да може да прочита и размисли о бесмислу тог лудила. Митар је, како рече један господин који се јавио на пређашњи текст о овом гробљу, био из села Гламочевићи код Чајнича. Сад му потомци знају гдје је. Надам се да ће прочитати ово и видјети да више није горе сам, да је неко помислио на њега. За Мурата још не знамо ништа. Можда ће ипак неко да се јави.

 

Стајати међу овим гробовима је немогуће без размишљања о Балкану и свој крви тамо проливеној. Немогуће је не помислити колико су људи на тој проклетој земљи и данас спремни да се кољу, а да за све то немају никакав основ, јер основа за клање никад нема; колико балкански народи до патолошке димензије просто воле да буду овце, да иду за неким, па макар тај био и слијепац, да игноришу чињеницу да им у лобањама постоји нешто што се зове мозак, али је код њих због трајног некориштења захрђао; колико ће и сада бити просто глупих коментара на овај текст, јер се људи ухвате тастатуре прије но што размисле – побогу, па на Балкану је обичај да неко други мисли, а овце слиједе – сигурно ће неко потрчати да ми „отвори очи“, јербо ја ваљда не знам ништа и нисам кадра мислити, па ми треба тутор; колико ће многи да вриште о својој величини и муци, напумпавајући све и говорећи и што јесте и што није, да би се кривица свалила на другога; колико је заправо неспреман Балкан да погледа у огледало и схвати да је годинама, десетинама година, играчка другима и да сва „пријатељства“ која има са разних страна нису ништа осим интересних политчких веза на штету народа који има ту несрећу да живи од Вардара, па... можда ипак не баш до Триглава; колико су заправо сви криви јер су овце, јер воле да буду овце; колико већина није спремна да гледа у чињенице, а не у оно што јој одговара. Балкан једва чека да му неко истакне разлике међу комшијама, којих је небројено мање од сличности. Довољно је попети се на планину и погледати доље да би се схватило колико смо мали и смијешни и колико је глупо, погубно и бесмислено издизати себе у односу на друге, а камоли на свијет и свемир. Стављам тај грумен босанске земље доље на алпску, на земљу која је то и овдје и тамо. Можда из ње „изникне“  нешто друго и боље од оног што сад имамо, можда неко схвати да мржња заиста нема ни смисла ни подлоге, да је то отров који највише трује оног који мрзи, можда ће неко имати љепшу мисао, можда... Можда. Али треба вјеровати, то нам је преостало.   За оне које занима, дјелимичан списак сахрањених на војном гробљу код Тоблаха може се наћи овдје: хттп://.6ка.цом/блогови/блог/19036/гробље-нассанд-црода-багната-јузни-тирол-списак-први-дио

 

Везани текст : Кад те мртви за рукав повуку

 

 

 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.