Корона и генерација x

11. септембар, финансијска криза 2008. и Цовид-19 само су ерупције у дугачком низу пропадања. Колико год Цовид-19 сам по себи био озбиљна претња, он ми изгледа и као генерална проба 21. века.

Stephen Marche / 14. мај 2020

Foto: Mira Oklobdžija

 

Откад је Доуглас Цоупланд сковао израз генерација x, сматрало се да је то само празно место, непозната променљива. Ми смо били генерација која није знала сопствено одређење. Сад знамо. Цовид-19 је решење за x. Ми припадамо генерацији затворених у куће.

Као што смо се шалили на Твитеру, било је неизбежно да се од наше генерације затражи да спасе свет седењем у кући и гледањем телевизије. Цовид-19 погађа сваког; убија старе људе, а деци уништава детињство. Али на посебан начин утиче на нас који имамо ситну децу и старе родитеље. Нама је осећање затворености необично познато. На махове Цовид-19 изгледа као пука алегорија за стање моје генерације: откад смо завршили школу, седели смо у затвореној просторији, испред екрана, док се одвијала глобална катастрофа. Посебност те катастрофе за нашу генерацију је то да се она догађа свакоме од нас насамо.

Криза је ванредна, али мој стандардни положај у животу је управо онај у коме сам сада – сви које познајем су изоловани и наједном без пребијене паре (осим оних који су добили наследство) и сви немо гледају пропадање. Историјски догађаји као што су 11. септембар, финансијска криза 2008. и Цовид-19 само су нагле ерупције у дугачком низу пропадања: индустријски сектор, хуманистичке науке, медији, америчка република. Колико год Цовид-19 сам по себи био озбиљна претња, он ми изгледа и као генерална проба 21. века.

Проблеми 21. века биће глобални и интимни. Цовид-19 је најјаснији могући доказ да, у најстварнијем смислу, постоји директна физичка веза између пијаца у Вухану, пица у Ломбардији и пословних зграда у Њујорку. Сви дишу исти ваздух. Свуда иста прича. Решење за проблеме 21. века, као и за Цовид-19, може донети само бирократија коју информишу стручњаци. То је то. Нема другог решења. У 21. веку либертаријанизам није нимало релевантнији од геоцентризма.

Али у 21. веку ће избор бити солидарност или смрт. Сад смо то схватили. Управо то је Цовид-19: криза интимности која се може решити једино солидарношћу. Кад се осврнемо, видимо да је то био задатак наше генерације: суочавање с кризом интимности, уздрмавање темеља интимности и покушај да се они опет учврсте.

Потрошачка култура изграђена после Другог светског рата разара јединство, уништава заједништво, поткопава заједницу, убија солидарност. „Свако у својој ћелији безмало верује да је слободан“, рекао је W. Х. Ауден. Ми смо генерација уроњена у цинизам, скептицизам и иронију, али то се мора прекинути. Показало се да је генерацијски задатак суочавања са разбијеношћу и њеног превазилажења заправо политички.

Поделе које су преплавиле наш политички говор не могу се одржати. Ако сад жалите што ваша влада није слушала експерте за инфективне болести, одмах почните да слушате шта говоре експерти за климатске промене о догађајима у тој области током наредних 30 година. Једна новија студија показала је да ће Американци морати да се помере са источне обале, а процењује се да ће број унутрашњих миграната бити 13 милиона. Тај проблем се не може решити огромном војном силом, већ само колективно прихваћеним информисањем, сарадњом и жртвовањем.

Старија генерација и даље се понаша конспиративно и бахато. На изборима 2020. кандидати су двојица стараца који желе да обрну још један круг. Гнев миленијалаца је и те како оправдан: зашто би ико од њих веровао у постојећи систем или у њему учествовао? Ова катастрофа ће их свакако усмерити ка алтернативној будућности. Једна ствар постаје јасна у свакој кризи: одговорни пате, неодговорни тријумфују. У ком тренутку наставак намештене игре почиње да вређа људско достојанство? Каријеризам је бесмислен, али је из неког разлога једини изам који не јењава. Шездесете године прошлог века су навеле припаднике тадашње генерације младих да се пробуде, међусобно ускладе и искључе из постојећег поретка. Не видим како би данас млади људи могли имати икакав други избор осим још потпунијег одбијања.

А ипак, овог пута, колико год да је тешко, први пут сам осетио наду. Постало је јасно о чему ће се одлучивати у 21. веку: колико мртвих је прихватљиво да би се одржао економски статус кво? Видели смо да владе могу предузети крупне мере. Видели смо да је огромна већина људи спремна да жртвује сопствену удобност да би заштитила своје најугроженије суграђане. Последице су дубоке. Постало је јасно да људско друштво не чине само економске интеракције и да тржишни фундаментализам има своје границе.

Генерација x, огрезла у радикалном скептицизму, сад мора да нађе начин за колективну акцију. Морамо радити заједно или умирати сами – то више није хипи бесмислица. Да ли смо спремни за рат без непријатеља?

Степхен Марцхе, Тхе Гуардиан, 23.04.2020.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 13.05.2020.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.