Косу је донирала обољелој дјеци, хаусторе претварала у јавне галерије, а сада проналази начине да људи у Сребреници живе од свог рада

Већ годину и по, ова Тузланка живи и ради у Сребреници.

Tatjana Čalić / 03. септембар 2019

 

Боље и праведније друштво у коме ћемо помагати једни другима, бити солидарни, гдје неће бити важно ко се како зове и одакле долази, одувијек је тежња Лејле Кустурице. 

Стога је често покретала иницијативе, попут оне "Моја коса-твоја коса", када је одлучила своју косу донирати обољелој дјеци, а комплетна прича заживјела је када се у њу укључило удружење „Срце за дјецу обољелу од рака“ или Х:АРТ пројекат, гдје је заједно са двоје пријатеља кренула у претварање сарајевских хаустора у јавне галерије. 

Учесница је и многих иницијатива које су покретали други, промијенила је и мјесто становања и са три колегинице покушава наћи начина да људи у Сребреници живе од свог рада. Пише, фотографише, али се и непрестано пита како успијевамо преживјети бх. стварност, у било којем мјесту у БиХ, када је она и даље препуна ратнохушкачке реторике, национализама, неправди, подјела, дискриминација, потлачивања људи, некоректности.  

На срећу никада није одустала, нити је помислила да одустане од борбе за неку бољу и хуманију БиХ.

Већ годину и по, ова Тузланка, по струци правница, живи и ради у Сребреници.

Сребреница је мјесто у којем човјек не може нити један дан заборавити да је ријеч о мјесту симболу најтежег и највећег страдања послије Другог свјетског рата у Европи. То са собом носи једну тежину и свијест да је апсолутно у сваком тренутку важно активно исказивати поштовање према жртавама и преживјелима. Мислим да се ми сви скупа требамо запитати како успијевамо живјети у БиХ, а чинимо толико мало да је измијенимо суштински, чинимо премало на индивидуалном нивоу, а онда и на колективном да постанемо као људи и колективи апсолутно оздрављени, да се било шта слично Сребреници икада више може поновити било гдје у БиХ, али и шире. Има, наравно, изнимки и људи који су живот посветили борби за боља друштва, али ми сви скупа не чинимо довољно! Учимо нашу дјецу погрешним вриједностима, не читамо, не образујемо се, заглављени смо у неке наративе у које слијепо вјерујемо, не пропитујемо ни „своје“ ни „туђе“, учествујемо у коруптивним радњама, хранимо те мале и велике ствари које нас одвајају једне од других. Овдје морам да кажем да највише одговорности носе политичари и други учени људи који измишљене и наметнуте националне интересе стављају изнад живота људи, и то и припадника те националне групе, а и оних „других“”, прича Лејла о свом животу у Сребреници. 

У овом граду и ради.  Прихватила је посао у СОС Дјечија села БиХ, гдје са још три колегинице - психологињом, педагогицом и социјалном радницом - покушава оснажити родитеље да усвоје боље родитељске вјештине, али и да се запосле или покрећу своје кућне бизнисе, дјеци и младима помажу да виде више прилика око себе и потенцијала у себи.

Тренутно раде са 90 породица које су на неки начин угрожене, што је скоро 400 особа. 

У практичном смислу то значи да помажемо родитељима и младима да пронађу посао, да се спреме за интервјуе, да напишу бизнис план и добију инвестицију, да остваре своја социјална права, да се образују или преквалфикују како би били више конкурентни на тржишту рада, помажемо им да ријеше стамбене прилике, да дјеца развију интересовање за учење и разне ваннаставне активности итд. Често смо на терену и 50 км у селима около Сребренице. Радујемо се са породицама када дјеца остваре бољи школски успјех, када се неко запосли, када се крава отели, или овца ојањи, када се жене одваже да почну продавати своје производе или заврше неко дошколовавање. Такође као професионалке настојимо бити ту за све препреке и потескоће с којима се породице сусрећу”, истиче Лејла, додајући да је до сада десет особа добило инвестиције да покрену своје мање кућне бизнисе попут прављења колача, сока од јабуке, продаје пољопривредних производа, отварања аутопраоне и фризерског салона. 

Осим тога, велики број жена успијева да пласира своје производе попут джемова и пекмеза на тржишту у Сарајеву. 

Лејла каже и да су остварили сарадњу са Базерджаном у Сарајеву, гдје се сада могу купити стазе-ћилими које прозводи једна Сребреничанка и дрвене хемијске-оловке које прави један Сребреничанин направљене од сребреничког дрвета у облику јелена, вука и гргеча који се могу наћи у сребреничкој регији.

Такође, раде и са Рандом Цонцепт сторе за који жене хеклају украсе за хаљине, као и са Удружењима за која се жене оспособљавају да плету и од тога зарађују. 

Животни потези, као Лејлина промјена животне средине, понекад уздрмају доста тога у човјековом животу, натјерају га да пропитује и оно у шта вјерује, па и да сумња у себе. Ипак, Лејла је сигурна у једно - бити ту за друге људе, чинити добро, примати добро од других, је увијек најисправнији пут, ма колико било тешко. 

Стога, када се са ове временске дистанце осврне и на пројекат који је иницирала "Моја коса-твоја коса", једноставно каже – дужност и привилегија је бити ту једни за друге.

 

Препоносна сам на нашу дјецу, на хиљаде донација косе које су направљене. То су управо вриједности којима је важно да „инфицирамо“ дјецу, да знају да свако може нешто учинити за некога”, истиче Лејла и осврће се на Х:АРТ пројекат, који јој је посебно драг, а тренутно је на паузи јер је идејне творце, њу, Белму и Бојана, живот одвео на различите стране свијета. 

Дошли смо на идеју да хаусторе у зградама претворимо у јавне галерије за радове младих умјетника и умјетница и на тај начин животе људи у зградама учине љепшим и слободнијим, а да истовремено тај заједнички простор, у коме проводимо дио наших живота, постане угодно мјесто за међусобну интеракцију, промишљања, креирање друштвених вриједности и заједништва. До сада је двадесетак  хаустора у Сарајеву претворено у јавне галерије. А ускоро опет почињемо радити”, најављује Лејла. 

По питању даљих планова каже да је ово вријеме када настоји угађати себи вјежба, пише и фотографише за свој блог. Потајно сања да посади шуму јер је ужасава свакодневна сјеча дрвећа широм БиХ, вољела би да чини више за права радника и радница јер су обесправљени и уцијењени,  а увијек жели да уради још нешто више за дјечаке и дјевојчице, да сањају снове и да немају страха да за истима трче!  
 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.