Лаибацх: Мрак је нестао, али светла на крају тунела више нема

Да је Југославија заиста била „тамница народа“, онда би – кад су се ослободили од исте те Југославије – ти народи ‘процветали’ у нешто боље, развили се у слободне и слободарске народе

Dragan Ambrozić / 02. децембар 2019

Увек у четири ока са својом публиком, разорно анализирајући ствари кроз бритку оптику апсолутно сваког сегмента свог визуелно-звучног ангажмана, словеначки Лаибацх су вероватно најзачуднија и најодважнија музичка и сценска атракција пореклом са ових простора већ годинама уназад.Назвати бенд, не онако питомо као што би то било рецимо Емона, већ баш Лаибацх, само по себи сведочи о томе да се овај непоколебљиви колектив никада није либио резања стварности до саме сржи.

Њихов оригинални хумор и потрага за лепотом у дехуманизованом свету данашњице, њихова смелост да иступе у најосетљивијем тренутку старе СФРЈ са једним тоталним уметничким концептом и да се у међувремену својим оригиналним креацијама громко обраћају свету који се мењао запањујућом брзином – стављају их у ред темељних дејственика у области популарне културе.

Не одступивши од својих уметничких уверења ни за длаку, Лаибацх су и даље релевантни и узнемирују духове где год да се појаве.

Први рок бенд са Запада који је 2015. посетио Северну Кореју, на актуелном београдском концерту у среду, 4. децембра, у Комбанк дворани, у оквиру светске турнеје на којој представљају свој последњи албум „Тхе Соунд оф Мусиц“ – издат крајем 2018. године и углавном сачињен од обрада тема из легендарног мјузикла „Моје песме, моји снови“, као једног од ретких холивудских филмова који су дозвољени за приказивање у тој далекој азијској земљи – Лаибацх ће се поново поиграти својом планетарном мистиком преко политичке карте Истока и Запада.

Не пропустите.

* Уочи 40 година од „новог таласа“, али и од вашег настанка, било би добро да коначно разјаснимо – да ли је Лаибацх био инспирисан новоталасном сценом у свету и у Југославији, да ли је био део те сцене или од самог почетка суштински апартна појава?

Лаибацх: Свакако смо били инспирисани временом у ком смо и сами почели стварати, а то значи и новоталасном сценом у свету и у Југославији. Али, наше су амбиције биле другачије од те сцене, како програмске тако и формалне, музичке, па смо у неком смислу били део „новог таласа“ углавном кроз његову негацију.

* Још једна занимљива подударност: овог 1. децембра јесте и 101. годишњица земље у којој сте настали – Југославије. Да ли након свега сматрате да је Југославија била „тамница народа“?

Л: Да, лепа симболична бројка, 101! Да је Југославија заиста била „тамница народа“, онда би – кад су се ослободили од исте те Југославије – ти народи ‘процветали’ у нешто боље, развили се у слободне и слободарске народе, а не у народе испуњене мржњом и нетрпљивошћу једних према другима, и сигурно не би на овако бесраман начин искоришћавали и исцрпљивали сами себе. Слободна нација је народ испуњен љубављу, миром, срећом, правдом и толеранцијом.

* Па добро, да ли је та тензија између две друштвене чињенице у покрету, панка и новог таласа на једној, и Југославије која 1980. улази у свој последњи период постојања након Титове смрти – довела до стварања групе Лаибацх? Шта је био моменат који је пресудио да Лаибацх уопште почне са радом?

Л: Биле су то свакако историјске чињенице, а пре свега Титова смрт. Неко је морао да заузме његово место, па смо то, у симболичком смислу, у неку руку били ми.

* Како сте се усудили да пре 40 година, у ондашњој Југославији, најпре изаберете тај назив за групу, а затим да пласирате текстове који као да су из партијских прогласа, додуше незнано које партије? Да ли сте имали конкретне проблеме са полицијом, да ли су на почетку чланови били привођени и испитивани? Како сте издржали сав тај притисак у веома необичним временима?

Л: Било је свега, али се ми нисмо превише оптерећивали тиме. Напротив – забране и проблеме смо прихватили као неку врсту креативне игре и никада нисмо замерали нашим джелатима или их осуђивали. Чак су нам пуно помогли у стварању својеврсне ‘ауторске’ поетике; радо смо, на пример, користили њихове партијске прокламације и сличне текстове као наше сопствене изјаве.

* Још једна годишњица – управо је прошло 30 година од пада Берлинског зида. Да ли је свет у временима Хладног рата био у целини напросто мрачан, да ли се потом заиста родило светло?

Л: Наравно да није, а управо је то показао пад Берлинског зида. Источни Немци данас се осећају преваренима и искоришћенима од стране бивше Западне Немачке, због чега су тамо почеле да се формирају најконзервативније и најрадикалније десничарске политичке партије и милитантне групе у Немачкој, које су се убрзо повезале са сличним формацијама у неким другим државама бивше Источне Европе, што значи да је ђаво однео шалу.

Падом Берлинског зида и комунизма, победнички капитализам је само одбацио шминку и раширио своја смртоносна крила у Источној Европи, где су људи наивно веровали у јеванђеље ослобођења кроз идеологију примитивног ужитка и конзумеризма. Улице су данас осветљене и улепшане, мрак је нестао, али светла на крају тунела више нема.

* А шта је било са нама у бившој СФРЈ након пада Берлинског зида?

Л: Берлински зид за распад Југославије сам по себи није био пресудан, јер је процес њезиног распада започео већ неколико година пре тога, али је можда баш зато био разорнији.

СФРЈ је имала отворене границе, проток капитала, идеја и људи, имала је врхунске спортисте и интелектуалце, огроман туристички потенцијал, неговала је идеје братства и јединства, развијала теорију самоуправног социјализма, била на челу антиблоковског Покрета несврстаних, где је декларативно заговарала принцип активне мирољубиве коегзистенције међу народима, гласно је осуђивала колонијализам и неоколонијализам, расизам, апартхејд и тако даље.

СФРЈ је због тих својих ставова била веома цењена земља на глобалном нивоу. У архитектонском и општем естетском смислу, држава је систематски развијала модернизам и поп арт, а сви смо слушали музику и гледали филмове који су такође приказивани и на Западу. Читали смо и Капитал и Библију, проучавали самоуправљање са темељима марксизма, али и Винетуа, Загора, Дијаболика, а о цинизму реалног капитализма највише смо научили из Алана Форда.

Ништа од овог огромног потенцијала политичко руководство у земљи након смрти маршала Тита и његове леве руке, Кардеља, није знало позитивно искористити и претворити у нешто (још) боље и квалитетније. Сви су се бавили само тиме како ‘убити оца’ и заузети његово место, или барем како што бруталније и баналније раскомадати леш. Економија, братство и јединство и све остало кренуло је низбрдо – политичари и економисти нису имали никакву визију како се одбранити од агресивне експанзије реалног капитализма – јер, наравно, политичари нису читали Алана Форда.

Власт је на крају преузела војска без компаса и све је отишло у неповрат. Југославија је, у културном и социјалном, па чак и економском погледу, на неки начин била претеча Еуропске уније. Настала је у доба касног надреализма и хиперсоцијалног реализма, врхунац је доживела за време модернизма, а распад у постмодернизму. Она је у суштини, као државни и стилски систем заправо била еклектична и утопијска ретро формација, а не хомогена модернистичка творевина.

Рат на овом подручју је, у неку руку, био логичан резултат краја утопијских снова, и највероватније је до њега дошло и због вишка нагомилане и недефинисане, неискоришћене енергије. Будућност новонасталих држава и нација на овом подручју развија се сада – и експлоатише – под патронатом Европске уније, али њихови преговарачки ставови су, наравно, много слабији него што би били у оквиру заједничке југословенске (кон)федерације.

У сваком случају, унутар ЕУ, југословенски народи ће поново имати прилику да преиспитају сопствени капацитет за међусобну толеранцију и комуникацију. И можда сад – по трећи пут – такав пројекат и успе. А можда и не.

* Пре 4 године боравили сте и наступали у Северној Кореји, што је већ само по себи невероватна чињеница. Шта је био ваш најснажнији први утисак о тој нама заправо непознатој земљи, други, трећи…?

Л: О томе смо већ пуно говорили, па можемо само поновити: Пјонгјанг, који је током Корејског рата од стране америчких бомбардера био потпуно сравњен са земљом, данас је леп, чист, добро одржаван и шарени град с импресивном архитектуром и парковима. Још више – изгледа заиста ‘поп-артистички’ – као да га је дизајнирао Јефф Коонс или неко од његових поклоника, и сасвим га је могуће упоредити са неким од модерних америчких, руских или кинеских градова.

С том разликом што је Пјонгјанг вероватно најсигурнији град на свету – ако оставите ствари на било ком месту, нико вам неће украсти ништа или уништити имовину.

Град је навечер фино осветљен, али само отприлике до 23 часа. Тада се светла већим делом угасе, тако да нема непотребног светлосног загађења, а живот се сели у приватне станове или – у нашем случају – у хотелске барове. Севернокорејци су једноставно, али елегантно обучени.

Воле се смејати и знају за шалу, коју углавном разумеју само они. Али се труде у комуникацији. Уче и говоре стране језике; деца почињу да уче енглески језик са 7 година – упознали смо Корејце који су говорили и кинески, арапски, немачки, француски, шпански, итд.

Производе сјајно пиво, које се заправо сматра безалкохолним пићем. За разлику од САД, тамо слободно можете пити пиво из флаше напољу и пушити цигарете у хотелима и баровима, без ризика да одете у затвор. А за оне који воле канабис – Кореја је врло либерална држава у којој је поседовање и гајење канабиса у основи дозвољено.

Утисци о земљи и њезиним људима су заправо сваким даном били све бољи и бољи, али јасно је да су нам дозволили да упознамо само мали део тог импресивног утопијског друштва. Но, видели смо довољно да створимо своју слику о тој држави, која је пуно комплекснија и интересантнија од постојећих предрасуда, што их о Северној Кореји обично шире медији по свету.

* Да ли монументалност наступа Лаибацха има везе са револуционарним театарским приступом Драгана Живадинова? Колико та Лаибацхова монументалност кореспондира са великим револуционарним сновима Северне Кореје?

Л: Колико је нама познато Лаибацх има везе са театром Драгана Живадинова тек онолико, колико је у осамдесетим Живадинов био инспирисан Лаибацхом. Сарадња између нас и Живадинова на неким од његових представа зато је дошла спонтано и органски. Данас Драган са својом екипом у театру ионако развија неку потпуно другу причу, која са Лаибацхом нема пуно заједничких тачака. А у Северној Кореји свакако има потенцијала за монументални концерт Лаибацха и ако нас опет позову, предложићемо им нешто у том смислу.

* Какав је однос тоталитаризма и демократије, у њиховим реалним значењима, у савременом свету?

Л: Према старој шали – док је у либералној демократији дозвољено све што није забрањено, у тоталитарном систему све што није забрањено је обавезно. Проблем је у томе да се та разлика брише, и да је данас либерална демократија све више и више скуп забрана и заповести, те строгих правила и закона, који не смеју да се крше, па је дозвољено све мање и мање ствари. Тако настаје израз ‘тоталитарна демократија’, све релевантнији за дефинисање стања у актуелним демократијама.

Тај је израз популаризовао израелски историчар Ј. Л. Талмон и односи се на систем власти у којем законито изабрани представници одржавају интегритет националне државе, чији грађани, иако им је додељено право гласа, имају мало или никакво учешће у процесу доношења одлука владе.

А то је данас углавном принцип свугде у савременом свету, од САД, до Русије и Кине. На пример, класичан пример тоталитарне демократије у пракси је чињеница да влада Србије и Хуаwеи постављају камере за праћење „сваке улице“ у Београду, што значи камере са софтвером за препознавање лица, регистарских таблица и анализу људског понашања, а све то кроз потпуно нетранспарентан процес, са којим јавност уопште није упозната.

* Музика Лаибацха доноси једну нову хармонију која као да је изникла на оном најбољем од света класичног рока: милозвучности Битлса, необичним звучним просторима соло радова ДЖона Ленона, васионским даховима Дејвида Боувија. Колико је важно да у мору помодних музичких жанрова, неке класичне форме и висок квалитет садржаја, пренети из XX века, остану сачувани за будућност?

Л: Било би нам драго да можемо да кажемо да је то веома важно, али није. Но, то не значи да нећемо учинити све што је у нашој моћи да музика поново постане важна.

* Какав је однос Лаибацхове електронике са оним што се данас подразумева под електронском музиком – речју, колико је Лаибацх дигитализован у овом савременом смислу?

Л: Немамо предрасуде у вези са оним дигиталним, али је и аналогно код нас још увек присутно, како у звуку, тако и у самом процесу рада и нерада.

* Коначно, шта нас у блиској будућности чека? Стварна апокалипса или ипак нова зора човечанства?

Л: Чека нас стварна апокалиптична зора човечанства.

Преузето са Данас 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.