Ламија Бегагић: Мајка Храброст и њена уеер дјеца

Мајчинство је дошло послије, јер оно није нека мистична сила која те обасја кад се прекине пупчана врпца, већ безувјетна љубав, уз коју иде стално, континуирано и непрекидно ослушкивање, слушање, причање и разумијевање бића којем сте одлучили постати родитељем, чак и онда, и нарочито онда, када начине неке изборе које ви можда и не бисте.

Lamija Begagić / 20. март 2016

У свом надахнутом гостовању у схоу Сатирикон на програму ХРТ1, Божо Врећо испричао је најкраћу и најтоплију причу о родитељству. Описујући присан и близак однос који има са својом мајком, испричао је животну ситуацију у којој га је она, видјевши у какву особу јој син израста, једног дана повела у обилазак радњи у којима су пробавали и куповали хаљине. Да их носаш по кући, док једног дана не дође вријеме да их носиш и вани – рекла је Божина Мајка Храброст.

Публика у студију тај је емотивни тренутак испратила аплаузом, а публика испред малог екрана мог стана у предграђу устрептала је од неке изненадне вјере у човјечанство. Свака јој част, говорила је с дивљењем и готово у сузама моја мама, а ја сам се, шутећи, покушала сјетити свих мајки и понеког оца сваког Боже у нама док је, одрастајући у нешто, чинио то уз њихову помоћ и подршку.

Моја пријатељица, која је као трогодишња дјевојчица остала без мајке, одрастала је уз оца. Нјено дјетињство није било тешко само по томе што је изгубила мајку, већ и што се са оцем, јер био је рат, потуцала од немила до недрага. Но, гдје год да су били, по избјегличким камповима или напуштеним туђим домовима, отац је учио животу и љубави. Никад је није раздвајао од старијег брата, чему је учио њега, учио је и њу: кречењу, пословима око куће, читању руских класика. Када је сазнао да његова кћерка воли дјевојке, није крио разочарење јер то можда значи да никад неће имати дјецу. Нјему су дјеца била једини смисао живота. Но, волио ју је, дакако, једнако као и прије, стао је иза њене одлуке, вјеровао у љубав као и она, а изабранице срца њеног у шали је звао својим зетицама.

Она је још у својим двадесетим, а тате више нема. Нема ни маме. Но, ма колико се понекад осјећала усамљена, није несретна онако како је несретна она којој је отац рекао да му, ако то не батали, не долази ни на џеназу. Није несретна као онај којем је мама рекла да то што предаје на факултету њој не значи ништа, ако ускоро не нађе жену и не донесе јој унуче.

Други пријатељ је још као адолесцент тајну своје оријентације повјерио мами, али оцу није никад. Он не би схватио. Када је тата умро, на сахрани су, уз сандук, у малој капелици малог града стајали најближи: супруга, кћерка, син и синов партнер. Сви су им изражавали сућут и с њима се руковали, тапшали их по раменима и жељели им снаге и сабура. Нису се питали ко је непознати дечко. Неки рођак извана, сигурно. Пријатељ је хтио да тата упозна његовог дечка, барем тако, јер је једино тако, постхумно, и било могуће. Мама је пристала, дечка је завољела, увијек јој је требало више времена да преболи синове партнере, него ли њему самом. Недуго након очеве смрти, пријатељ се одселио у други град, другу земљу. Мама је остала, ради неколико послова истовремено и једини је разлог због којег он још увијек посјећује родни град.

Док су им дјеца била мала, родица и њен супруг живјели су своје уредне грађанске животе, у утрци за послом и новцем подизали су двоје дјеце, водили их у школу, возили на курсеве и тренинге. Нису били друштвено ангажирани, ни активисти, није их се тицало питање уличних паса, а за кратицу ЛГБТ никад нису нити чули. Викендом оближње излетиште, радним даном посао и школа, и тако све док старије дијете није отишло на факултет вани. Својим си је знојем изборио сјајне услове: одувијек изврстан ђак, постао је и изврстан студент. Почео је дружити се са студентима интернационалцима, укључио се у рад разних клубова при универзитету, борио се за права Других и Другачијих. Нјегова сестра, још на почетку средње школе, заинтересовала се за феминизам и почела читати и истраживати. Окружила се одличним вршњакињама које су, скупа, уз кафе и чајеве у локалним бирцузима, истраживале хисторију освајања слобода, не само женских. Потом су она и брат почели едуцирати властите родитеље. Полако, како то с прихваћањем новина обично иде, отварали су им једна по једна врата. Дјеца су одгојила своје родитеље и пустили их у нови, бољи свијет. Јер су га скупа таквим учинили.

Док сам, уморна, исцрпљена и гладна, лежала у болничкој соби педијатријско-акушерске клинике у Сарајеву, кревету је пришла главна сестра и донијела ми замотуљак, моју тек рођену кћеркицу. Предала ми је у нарамак, задњим атомима снаге придигла сам се у полусједећи положај како бих је пробала први пут подојити. Сестра је још накратко остала стајати крај кревета, а онда, одлазећи, свечаним тоном рекла: Ето, Ламија, то је то мајчинство!

Била је то иста она сестра која ме, гурајући ме, недуго по породу, на покретном кревету у лифт како би ме транспортовала до собе, упитала да ли ми је то био први пород. Први пород, али друго дијете, рекла сам, јер сам се осјећала као да издајем сина који ми је тих болничких сати већ силно недостајао кад год би ме питали које ми је ово дијете по реду. За медицину, важно је да ли је пород први или није, стога сам свима наглашавала исто: пород јесте први, али дијете није.

А зашто сте журили, са тим, усвојењем, упитала ме сестра, а ја сам, онако обескрвљена, гладна, са дословном и метафоричком рупом у стомаку, ваљда нешто и одговорила, након чега је она зашутила. Све до трена када је, гледајући ме с кћерком у нарамку, одлучила објаснити ми да је ето баш то право мајчинство, а не оно што сам претходних пет година проживљавала са својим сином.

И промашила је, наравно, цео фудбал, али ја нисам имала снаге учити је животу и љубави на начин на који су то чинили моји мали и млади рођаци. Нјихов им је унутрашњи компас рекао да то учине, мој ми је тад говорио само да морам подојити то створење и појести нешто, по могућности цијелог вола!

Мајчинство је дошло послије, јер оно није нека мистична сила која те обасја кад се прекине пупчана врпца, већ безувјетна љубав, уз коју иде стално, континуирано и непрекидно ослушкивање, слушање, причање и разумијевање бића којем сте одлучили постати родитељем, чак и онда, и нарочито онда, када начине неке изборе које ви можда и не бисте.

Зато хвала мами Боже Вреће, тати моје пријатељице, мами мога пријатеља и мојим младим рођацима што поправљају свијет, за разлику од акушерске сестре која свакодневно помаже у рађању нових живота, а живот не разумије ни колико је црно испод ноката.

 

Извор ЛГБТ.ба

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.