Ламија Бегагић: Отворено писмо мојим пријатељицама и пријатељима

Јер, нити Лејла сама организује овај протест, нити ће, далеко било, шетати сама. Шетат ће са њом и људи који су стрејт: парови, вјенчани и ли невјенчани. Неки још немају дјецу. Неки их не желе никад ни имати. Неки су разведени.

Lamija Begagić / 08. август 2019

 

Драги и драге,

Волим писма и сретна сам што могу да вам напишем и пошаљем једно. 

Не шаљем вам га с мора, ни из топле Херцеговине, ни из зелене Истре. Пишем вам из предграђа Сарајева гдје љето проводим селећи се у мањи стан и бацајући нагомилане ствари које сви скупљамо јер можда ће некад затребати (никад не затребају!). 

Селидба ми иде споро, јер селим сама, уз повремену несебичну помоћ пријатеља, али начелно сама разврставам и бацам, јер то нико други умјесто мене не може урадити. Иде споро и јер је селидба не само физички, већ и емотивни и ментални напор. Исељавам се из стана у којем сам провела једанаест година живота: први дом мог старијег дјетета, дом у који сам донијела смотуљак од млађег дјетета из болнице – све и да ништа није било између тога, а било је на десетине вечера с пријатељима, рођендана, исписаних страница и прочитаних књига – големо је. Проналазим прве цртеже сина, сада пубертетлије, проналазим гардеробу и плоче бившег супруга, проналазим остатке бивше себе. Вруће је, одлучна сам да пратим само свој ритам, нема везе, сама сам, дјеца уживају на мору с татом, пас је у пансиону, сами смо ствари и ја, и можемо данас спаковати и пренијети десет кутија, а сутра ниједну. Можемо, може нам се. 

Ви сте, за то вријеме, надам се, на морима и плажама. Уживате, гуштате, одмарате, читате књиге за плаже. Не желите мислити о септембру, јер нико не воли мисли о септембру. Ја прва. Септембар је крај слободе, крај доба невиности: опет рутина, опет школа, малена ће у други разред. Хоће ли је дочекати стара учитељица – била је запослена на одређено – или ће услиједити нове прилагодбе? Старији ће у средњу школу, у све ново: нови град, нова држава, нови стан, нова школа, нова екипа. У септембру се и на главу бацам у нови посао. 

Нико не воли мисли о септембру, узнемирујуће су, а опет су, како често рутина зна бити, и смирујуће. Живот ће опет добити неки оквир, неку конструкцију, неку структуру. 

Школа ће почети другог. У понедјељак. Почет ће тада и мој нови посао. Прву ћемо седмицу кћеркица и ја бити луде од емотивног роллерцоастера, знам то. Фалит ће нам син и брат који је сада отишао код тате и тамо ће ићи у средњу школу. Бит ће нам необично у новом простору, дуго ћемо још памтити гдје нам сад шта стоји и трагати за омиљеним књигама и играчкама. Једва ћемо, знам, дочекати тај први септембарски викенд. 

А онда, у ту недјељу, тог осмог септембра, услиједит ће рингишпил над рингишпилима: прва Бх. поворка поноса.

Зато вам, драги пријатељи и пријатељице, и пишем. Да вас позовем да скупа са мном прошетате осмог септембра, кад живот опет добије структуру, а покушат ћу вам дати неколико, мени важних разлога, зашто. 

Нећу разлоге набрајати таксативно као у лифестyле магазинима, нећу рећи ево вам “Осам разлога зашто шетати осмог септембра”, нећу стављати цртице, редне бројеве, поднаслове. 

Нећу вас молити ни да то урадите због мојих пријатеља и пријатељица, мада ћу вам их овдје укратко представити. 

Рецимо: Лејла. 

С Лејлом се слажем око којечега, дијелимо толико тога. Оно што не дијелимо, рецимо, однос је и укус према храни. Лејла није гурманка. Једе, осим када су палачинке у питању, јер мора. Крута је и нимало радознала, потпуно неспремна за експерименте и испробавање новог. Омиљена су јој јела грах, грашак, сарме, пилетина, рижа. Подозрива је према мом омиљеном хљебу с аронијама – чуј хљеб, а с воћем, па то је колач! Никад не једе прстима – чак би и омиљени бургер из Мајстора за пиво најрадије јела ножем и виљушком. Увијек је у чуду поради моје слаткохраности, моје потребе да у паузама између било чега увијек нешто ћопнем, грицнем, жвакнем. Не пати на француске сириће, не фасцинира је моја прича о зачинима – у Лејлином свијету зачина су два и зову се со и бибер. 

Зашто вам ово причам и откуд Лејла у овом писму? Сасвим је позвана ту, јер у протеклих десетак дана када су ме, уз селидбу и преусмјеравање путева живота, пресрели и озбиљни емотивни потреси, Лејла је била ту да сваки дан, три пута дневно, упита: “Ламија, јеси ли јела?” 

Признат ћу вам, нисам јела. Ништа, ни Лејлине грахове и грашкове, ни своје ароније и сириће. И вјероватно и не бих, да Лејла није, попут оне иритантне мобилне апликације што те подсјећа да пијеш воде, слала те досадне поруке: “Једи. Једи. Мораш да једеш.” 

А када би заузврат добила сеен, онда би упалила ауто, угурала ме у њега као искусна отмичарка, и водила ме на онион рингс, мада је презирала лук и с гађењем ме гледала како се давим у њему. 

То пријатељице раде, рећи ћете, брину јесмо ли јеле и желе нам добро и кад си ми не желимо. Да. Но, ова пријатељица је слала те поруке темпиране прецизно као швицарски сатић (замало не рекох сирић – апетит се, изгледно је, враћа) тако да се мени чинило да ништа друго ни не ради до ли чека да дође вријеме ручка, па да мени сједне на кости. Наравно, није било тако. 

У паузама између порука мени, одрађивала је невјероватно много посла око организације поворке поноса. Радила са људима, писала, причала, преговарала, слала мејлове, састајала се са званичницима и незваничницима, крижала ставке из роковника. 

Радила је, као и све, срцем, некад га и превише упрегнувши, занемарујући главу, па би западала и у непотребно комплициране ситуације желећи урадити све и одмах. Некада би је људи око ње подсјећали да успори, али Лејли се увијек чинило да се до циља не може другачије него у шестој брзини. Повремена исклизнућа у кривинама при толикој брзини, бивала су тек данак искуству. 

Зашто је Лејли толико важно да организује мирну шетњу, протест, зашто је хтјела да осигура свима нама да прођемо мирно центром града? Не зато да провода нову цуру као трофеј (Лејла нема цуру, нек’ уђе у записник – понуде прима на пп!), не зато да се држи за руке, љуби на јавном мјесту, показује свима вама и нама своју интиму, како се често тумачи потреба за изласком у јавност лезбејки, геј мушкараца, транс- и би- особа. Лејла нам ствара услове за шетњу да нам покаже да је ово слободан град и слободна земља, гдје можемо организовати јавно окупљање и послати поруку љубави, да нам покаже да то кога волимо никад и никако не угрожава животе других, нити породицу као основну ћелију друштва, нити друштво као такво.

Јер, нити Лејла сама организује овај протест, нити ће, далеко било, шетати сама. Шетат ће са њом и људи који су стрејт: парови, вјенчани и ли невјенчани. Неки још немају дјецу. Неки их не желе никад ни имати. Неки су разведени. Неки су били у браковима са супротним сполом, а сада су у истосполним везама. Неки су самохрани родитељи. Неки имају троје, четверо дјеце. 

Зашто оволико често спомињем дјецу? Дјецу коју би и Лејла радо имала, Лејла која се са мојом кћерком слаже толико добро, да сам некад и љубоморна на та њихова патетична цмакања, тепања и умиљавања првих сат и по сваког сусрета.

Зато што се у јавном простору данас, не само када су теме поворка поноса и права мањина, дјецом понајрадије тргује. Зато што су дјеца савршена за поткусуривање – сви смо, напокон, осјетљиви на дјецу. Како да не будемо: рањиви су, незаштићени, овисни о нама, пуни наде, крхки, можемо их уништити у пар потеза или у једнако толико потеза учинити да направе чуда и постану прекрасна бића. И кад не желимо властиту, и кад нисмо врећа трикова за клинце, и кад не разумијемо њихов језик фантазије и симболике, и тад смо на дјецу осјетљиви.

Зато, драге пријатељице и драги пријатељи, родитељи, тетке, комшинице, разумијем вашу бригу за оно фамозно: како објаснити дјеци.

Но, као неко ко ради с дјецом деценију и кусур, из искуства морам рећи да сам разној дјеци успјешно објашњавала разне ствари. Годинама радећи с дјецом без адекватног родитељског старања, објашњавали смо си одсуства мама и тата, рушили и подизали митове о биолошкој породици, објашњавали праве и криве сестре и браћу. Објашњавала сам разној дјеци селидбе и одласке из земље, објашњавала ратове, објашњавала разводе, љубави које буду и прођу. Објашњавала свађе међу најбољим пријатељицама, објашњавала тугу због изгубљеног пса, објашњавала вршњаке који просе на цестама и очеве и мајке који рове по контејнерима.

На концу конца, живимо у свијету чуда, и зар је заиста од гдје завршава свемир, зашто убијају делфине и како се неке птице селице увијек врате у стара гнијезда теже питање како су се ове двије цуре заљубиле и зашто желе да живе скупа и дијеле стан, кирију, храну и кревет с Дормео мадрацом од меморијске пјене?

Једино што, драги пријатељи и драге пријатељице, никад нисам успјела објаснити дјеци (а ни себи), јесу бајке о једнаким шансама и једнаким могућностима. 

Немају једнаке шансе дијете које пере шајбе на аутима у врандучкој колони и моје дијете које с Лејлом гледа Краља лавова и грицка кокице у кину. 

Као што немају једнаке шансе двије дјевојке које се воле (свађају, мире, ручају по ресторанима, добијају и дају отказе, купују аута и плаћају порезе), и дјевојка и дечко који се воле и раде све горе наведено. 

Рећи ћете да имају, да све им је осигурано, ето их тамо, ал нек’ не исказују своју интиму јавно. И бит ћете, дијелом, управу.

Да, драги пријатељи, имају све што живот удвоје носи. Све оне љепоте ради којих вриједи живјети, чак и ако на крају заврши тако да не једете седам дана и не спавате седам ноћи. 

Али шта још имају?

Имају родитеље који их избаце из куће, па онда, тек пуштени у свијет спавају код тетке, па код једне другарице, па код пријатељевог рођака, док им фале мама и тата, без обзира што их, одједном неосјетљиви на крхкост дјетета, више не желе.

Имају колеге на послу пред којима шуте о својим годишњим одморима док слушају како су се они с мужевима и женама сунчали по тучепским плажама.

Имају сваког случајног пролазника у тржном центру, трамвају, на шеталишту, спремног да их одгурне, пљуне, исмије, нападне јер шетају пса водећи се за руке.

И имају, на концу, себе саме, а сами смо себи, о, тако често, највећи непријатељи. Са собом пролазе свако прикупљање храбрости да кажу мами, па да кажу другу из разреда, па да кажу на послу, па да кажу даиджи на породичном ручку. Са собом пролазе свако неспавање, са собом хендлају то да његови знају, а партнерови не знају, са собом измишљају све те лажи: Ово ми је пријатељица. То ми је рођак. Знамо се сто година. Сад смо цимери. Удат ћу се кад наиђе прави.  

Бацила сам сад, драге и драги, поглед уназад и видјела да ово је писмо већ предуго да бих у њега убацила и друге пријатеље и пријатељице (Извини, Амаре, извини, Алина, извини Нермина!), који ће са мном шетати, јер су са мном и кад се не шета, кад се не једе, кад су дјеца болесна, кад су налази папа теста забрињавајући, кад фали стоја за до првог. 

Није важно јесу ли стрејт или нису, имају ли партнере или ице, имају ли дјецу, шетају ли псе. 

Важно је да знају, као што знате и ви, оно што је недавно изјавио Нерзук Ћурак, и сам подржавајући нашу и вашу шетњу: да је слобода потреба душе и да ћемо бити емотивни, осјетљиви, вјероватно ћемо истовремено плакати, смијати се и пјевати, али ћемо све то, тог првог викенда у септембру, радити ради слободе. 

А онда ће опет понедјељак, и ми ћемо бити родитељи, одгајатељи, програмерке, конобари, причат ћемо приче, водити дуге телефонске разговоре, уписати курсеве и спортове, јер живот се враћа у нормалу, одмор је готов, сад је право вријеме да зауздамо страх и зајашемо на вјетру елана пред новим пословима, становима, животима и новим љубавима.

Хвала вам, драге и драги, и желим вам мирно море и нову бакарну боју коже!

 

Добриња, Сарајево, аугуста 2019.,

Ламија 

лгбти.ба


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.