Ламија Бегагић: Стиснута песница дједа Тихомира

Све породице, и сретне и несретне,  имају своје велике приче. Макар једну (али вриједну), ону радо приповиједану по сијелима, окупљањима, жалостима и радостима.

Lamija Begagić / 26. јул 2019

Моја породица и друге животиње

 

СТИСНУТА ПЕСНИЦА ДЈЕДА ТИХОМИРА

 

Све породице, и сретне и несретне,  имају своје велике приче. Макар једну (али вриједну), ону радо приповиједану по сијелима, окупљањима, жалостима и радостима.

 

У таквој једној живе моја мајка (тако су сва унучад звала мамину маму Суаду) и њена мама, моја прамајка Умија. Нема у њој мог деде Хазима, доброг духа породице и мада нам такав у причи недостаје (каква је то велика породична прича без великог деде Хазима?), ми је ипак, уз повремену грижњу савјести, упорно причамо.

А приче су увијек игра између оних што их преносе и оних који слушају - баш на онај начин на који је књижевно дјело као игру посматрао Светозар Петровић, на нашим катедрама књижевности помало заборављени теоретичар. 

Та прича – игра, напокон, иде овако:

Мајка Суада родила се у избјеглиштву док је њена породица у збјегу из Црне Горе накратко живјела у селу Улог, општина Невесиње, источна Херцеговина. Са само неколико мјесеци, по очевој смрти, с мамом и двије сестре долази у Сарајево гдје ће провести своје дјетињство и рану младост. 

Са шеснаест година, на самом почетку Другог свјетског рата, прикључује се партизанима у којима остаје до ослобођења, 1945. године. 

Њене приче из рата, шкрте су и огољене – о њему је радије шутјела. Поред закључаних сјећања, рат јој је оставио и неколико фотографија на којима је видимо док умарширава у тек ослобођени Сплит и трајно оштећен слух због којег смо се с њом увијек надвикивали и пазили да ријечи изговарамо полако и разговијетно. То смо растезање слогова као дјеца почесто доводили до карикатуралности. 

Могао би ту бити крај, али није, то причу још увијек не чини довољно великом: нема ли свака породица по неког одбјеглог партизана или партизанку који је јуришао на крилима идеала ослобађајући далеке градове од фашиста?

Нама дјеци, а било нас је пет, мајка Суда опричала је, опет шкрто и без много фигура, тек двије скице за причу. У једној она, млада, са дугим, густим, филмским плетеницама, устаје  испод наслага снијега и затечена и  сама у непрегледном бијелом пољу помишља како се изгубила, све до трена кад и остали саборци почну одједном израњати, затрпани снијегом који их је прекрио док су изнемогли спавали. 

У другој скици за причу нема снијега, јесен је и гране се у воћњацима кроз које пролазе превијају од зрелих јабука, а командир их редом опомиње да не беру ништа док сељани не дозволе. 

И то је то. 

Нема датума, нема година, нема топонима, нема имена саборкиња и сабораца: тек два исјечка, карверовска кратка реза од којих сам ја дуго, кроз цијело дјетињство, испредала цијеле приче.

Све до љета кад сам завршила основну школу, уписала гимназију и преда мном се наједном, као лијена мачка, испружило то продужено, безбрижно љето у којем на тераси сједимо мама, тетка и ја. 

Љетну породичну идилу малчице ремети још један рат, мада у својој завршници, што нас три, на срећу или на жалост, дакако не знамо. 

Мајка Суада већ годину и по није више с нама: рак дебелог цријева, брзо, али болно – родила се.

Не сјећам се окидача, нити шлагворта, било је давно, само се сјећам да је тетка, мамина старија сестра, била више изненађена од мене. Да ја, дијете, не знам, некако се подразумијевало. Али да она, у све те године, а бројала их је тада четрдесетак, није сазнала, то и јесте било чуђења вриједно. 

А мама је знала и узимајући зрака почела: Било је то овако...

А било је тако да је крај оног рата мајка Суада дочекала у Нишу, одакле је, умјесто да се врати кући у Сарајево, дошла у Зеницу, касабу коју дотад није познавала, а сада је, наједном, морала звати домом. У Зеници јој је била мама, моја прамајка Умија, која се, након двадесетогодишњег удовичког стажа, на концу удала и доселила у градић новог супруга. 

У Зеници се, мајка Суада, није имала намјеру дуго задржавати, а задржала се, ето, читав преостали живот. На зеничком је градском гробљу Црквице, сахрањена испод петокраке, концем (опет) ратне 1993.

 

У Нишу се растала од Тихомира. Од Тихомира с којим је дијелила бригаду и ратна искуства, Тихомира којег није било ни у скицама, о којем је стрпљиво шутила свима осим мојој мами.  

Тихомир је рат дочекао као помоћник политкомесара батаљона. Надао се, по његовом завршетку, прекоманди у Загреб гдје би њих двоје отпочели заједнички, нови, бољи, мирнодобски живот. 

Кад се смјести и све среди, писат ће јој и чекати је. 

Чекала је и она. Чекајући је уписала вечерњу школу у Зеници и радила како би надокнадила године проведене, умјесто у школској клупи, у Шестој крајишкој ударној бригади. 

Када је, напокон, престала чекати упознала је мог деду Хазима и удала се. 

Већ је имала три кћерке и складан брак, када јој је умрла мама. Оплакала ју је, мада је ријетко плакала. 

Поспремајући њену кућу, у самом дну ормара у спаваћој соби, пронашла је кутију с десетинама писама. 

Све их је Загреба писао Тихомир. Тихомир Стојнић. 

Ниједно никад није видјела, а да упита маму, прамајку Умију, зашто: било је већ касно. 

Но, и без питања, наслућивала је одговоре. 

Умија није била сретна када јој се кћер, млада и зелена, отиснула на крајишке и подгрмечке гудуре, али је некако преживјела. Али да оде у Загреб, да оде са неким ко носи име Тихомир, то већ није жељела преживљавати, па је учинила, ето, све, да до тога не дође.

Све, осим да та писма баци, уништи или запали.

Могао би и овдје бити крај – али није. 

Никада мајка Суада није послала ни ретка на адресу наведену у заглављу сваког Тихомировог писма. Тек девет година након смрти деде Хазима (изненадни инфаркт у педесет и другој години) отишла је на Тјентиште, на свечано окупљање бригаде поводом четрдесет година од краја Народноослободилачког рата.

И тамо га је, напокон, срела. 

И ето - толико ми, њени потомци, знамо. Знамо још и да су, очито, размијенили бројеве старих фиксних телефона позивних бројева 072 и 041. Знамо и да је на овај 072 једном назвао, те да му се јавила моја мама која се, баш у том трену, затекла у посјети мајки, и да је пркосна татина мезимица на његово питање да ли је лијепа на маму, одговорила кратко: Не, ја сам сва на тату. 

Који мјесец након тог разговора и тек годину након окупљања на Тјентишту, на мајкину адресу у улицу Симеле Шолаје, стигла је коверта и у њој осмртница на име Тихомир Стојнић, потпуковник у мировини, носилац Партизанске споменице 1941. године. 

 

ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛИЈЕ?

 

Послије, дакако, није било ништа. Мртви су мртви, рекао би Дамир Авдић. 

И остало би ништа да, још од мајкиних скица из дјетињства, нисам склона трагати за књижевном грађом гдје год јој назнаке препознам. 

А шта би било да сам имала дједа Тихомира умјесто деду Хазима којег нисам запамтила, познам тек оно што је од њега стало у причама преплављеним мамином емоцијом? 

Питала сам се то од првог трена кад сам чула ову породичну причу оног дугог љета, а радозналост је нагло порасла кад сам, завршивши у међувремену и гимназију, и факултет, уписала магистарски студиј на књижевности на којем сам спремала семинарски рад о Миловану Ђиласу.   

У интернетским сам информацијским прашумама нашла мноштво Ђиласових радова, али и још нешто: зборник сјећања бораца Шесте крајишке ударне бригаде и у њему радове несуђеног дједа.

Тихомир Стојнић, фактографија каже, рођен је у Приједору, хиљаду деветсто двадесет и неке. Голобрад је 1941. пошао у рат, као и многи његови вршњаци. Сањајући да се нађе на пушкомет од непријатеља, вођен младошћу и силином идеје, био је, по властитом признању, видно разочаран кад је умјесто на фронт, послан у једну сеоску школу надомак Приједора гдје је требао осмислити културно-умјетнички живот бригадира и бригадирки. 

Но, да му се та прекоманда на концу ипак свидјела и да је уживао у том раду, говори и овај његов запис из књиге „Шеста крајишка – ратна сјећања“:

Извели смо приредбу. Додуше, на посљедњи редак из стиха Мајаковског: „И жив ће Лењин бити!“ нико није узвикнуо: „Живио друг Лењин!“. Али када је задужени друг из екипе, друг Коста Рунић, узвикнуо: „Долази Црвена армија!“ па обе руке и свој поглед усмјерио ка прозорима и вратима, публика је окренула главе и погледала у том правцу. Тада сам осјетио да смо успјели. 

Поред у раду на представама (брат који се већ двије деценије бави театром, повукао је, чини се, дједову жицу), Тихомир је уређивао и бригадни часопис (ту у причу о фиктивном генетском насљеђу ступам и ја), био је кум назива часописа „Ка слободи“, а има и још: за њега је сам, ручно, дизајнирао прву насловну страну. 

Услиједиле су потом фронтовске битке у којима је, некад, негдје, тешко да ћемо икада сазнати кад и гдје, упознао и мајку Суаду. А даље – знамо.

 

У богатим интернетским архивима о НОР-у остала је и заувијек стиснута песница која разбија кукасти крст у парампарчад – ауторског дјело мог несуђеног дједа с којим бих, у првих шест година колико бих имала када је умро, засигурно размијенила више прича него са мајком Суадом, али бих га у годинама које слиједе и далеко више призивала да разбија поплаву кукастокрстасте симболике која нам се упорно испрећује на путу - ка слободи. 

 

 Ламија Бегагић за Бука магазин 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.