Ламија Неимарлија, филозофкиња из Сарајева за БУКУ: Наше друштво задесила је деградација ума!

Театар дневнополитичких збивања и амбијент „хљеба и игара“ отклања нас од истинских проблема и не допушта сврсисходна и смислена дјеловања.

Maja Isović Dobrijević / 14. јул 2019

Foto: Privatna arhiva

 

„Уколико смо преплављени кичом и шундом онда је јасно да смо друштво лошег укуса, самозаваравања, јер кич под фасадом слаткастих и допадљивих дојмова злоупотребљава умјетност у њој непримјерене сврхе. У нашем друштву кич и шунд цвјетају јер стварају лажну слику стваности која се удвара просјечности. На тај начин се прикривају проблеми који захтијевају озбиљан приступ, ангажирано и критичко мишљење“.

Ламија Неимарлија, филозофкиња и виша асистентица на предмету естетика на Академији ликовних умјетности у Сарајеву за БУКУ говори шта је то филозофија данас, естетици и заинтересованости младих за филозофију.

Ламија, у Бањалуци сте се недавно представили на Софиа Кафеу чији је главни циљ приближавање филозофије људима, њен излазак из универзитетских катедри. Које је Ваше мишљење о овом концепту који је започела наша колегица Ана Галић?

Када сам путем друштвених мрежа сазнала за Удружење Софиа у љето 2018. обрадовала сам се у нади да ћу пронаћи саговорнике, можда неколицину оних који одржавају ентузијазам за филозофирањем, критицизмом и промишљањем, толико потребним нашем друштву. Показало се да сам се добро надала. Након размјене идеја и текстова у протеклом периоду реализирано је и предавање у склопу Софиа Кафеа. Настојећи да подржим идеју изласка филозофије изван учионица и универзитетских катедри, уложила сам много труда при избору теме и њеној артикулацији. Моје излагање је попраћено динамичном дискусијом, јер је публика била јако заинтересирана за питања умјетности данас, односа умјетности спрам прошлости, тематизирања умјетности у дјелима познатих филозофа. Расправи су допринијели филозофи и умјетници, колеге са бањалучког Универзитета, те млади људи, љубитељи умјетности и мишљења.

Моје је увјерење да је задаћа оних који се баве филозофијом на овим просторима побољшати углед те бранше односно начина живота. Филозофија је на овим просторима имала судбину затварања у уске кругове, који су се схваћали елитистички, док је међу ширим аудиторијем поимана или негативно (“филозофирање”) или као нешто недостижно. Јако је важно радити на изласку филозофије изван универзитетских катедри, али уједно, бити опрезан да не упаднемо у замке банализације. У томе је одлучујућа улога струке, односно људи који могу заступати принципе струке. Филозофија није монолог усамљених мислилаца, него се остварује у комуникацији и у одређеном контексту.

Шта, по Вама, значи данас бавити се филозофијом?

Ако се подсјетимо саставница ријечи “философиа”, наћи ћемо ту „филос“ (пријатељ, љубитељ), односно „филиа“ (пријатељство, љубав) и „софиа“ (мудрост). Филозофија је љубав према мудрости. За Платона („Гозба“) је љубав нагон који нас води путем спознаје, из незнања у знање, „тјера“ нас да рађамо у љепоти. Рађање нас чини бесмртним јер дио себе „израђујемо у трајној бронзи“, наша дјела нас надживлјују.

Филозофија је, дакле, за мене љубав, није посао који се одради, него позив који се живи. Подразумијева посвећеност знатижељи, упитаност која увијек изнова потпирује сумњу у наслијеђене вриједности, затечене норме и концепције. Филозофијом се бавити значи промицати рефлексију и саморефлексију, афирмирати критику, подстицати дијалог и аргументацију у конкретном друштвеном и културном контексту. Филозофија у учионицама неће бити репродуктивно учење ради оцјене, него учење како да се мисли, да се мисли својом главом и мисли другачије.

Наравно да су и љубав и мудрост на маргинама каријеристичког друштва, у ери конзумеризма, у свакодневници која не допушта ништа више од инстант вијести. Филозофија захтијева концентрацију, посвећеност и контемплацију. Међутим, не може занемарити амбијент у којем дјелује, нити бити изолирана у сфере чистог мишљења, како су то често филозофи у прошлости прижељкивали. Филозофија је могућа једино „у мрежама животнога свијета“ (Wалденфелс).

Због чега је важна филозофија? Она нас подсјећа на потребу критичког промишљања које се све чешће потискује?

Нашем менталитету, нажалост, више доликује „тапшање по рамену“, ушушканост у удобност затеченог стања, атмосфера незамјерања, пристрасност и једноумље. Мислим да се те бољке могу успјешно лијечити филозофијом, односно критиком и дебатом. Филозофирати за мене данас у нашем друштву значи борити се против анархије и безумља промицањем критерија и вриједности; промишљати и мијењати окоштале наслијеђене концепте који више нису примјенљиви у савременом добу и изналазити рјешења која ће допринијети бољем животу људи на овим просторима.

Ваша ужа област интересовања је естетика. Колико је ова филозофска област данас актуелна, који су по Вама њени главни ослонци у савремености?

За Иммануела Канта естетска моћ опстоји у облику суђења. Данко Грлић објашњава да је домена естетског код Канта супротстављена подручју примјене и слијеђења правила. Јер, претпоставка критичког духа је самосталност и слобода субјекта. Љепота и индивидуалност – домена естетског - је мјесто гдје се руше схеме, доктрине, закони, знаност и некритичност. Љепота и живо тијело се не могу обухватити опћенитошћу закона. А опет, отјеловљење су трансценденталне позиције.

Данас филозофија, умјетност и љепота нису оно што су биле у вријеме Канта. Естетика данас проналази мјесто у комплексним процесима размјене значења у свијету културе.
Умјетност данас не може бити објашњена метанаративима којима се објашњавала традиционална и модернистичка умјетност. Карактеристика савремене умјетности је  немогућност њеног класифицирања и припадања унапријед одређеним стиловима. Умјетност данас пита: “Зашто сам ја умјетност?” (Данто). То је у ствари проблематизирање рјешења из прошлости у сврху одређене индивидуалне, друштвене, односно политичке сврхе. Сами умјетници постају филозофи. Осим тога, више се не може на основу визуалних својстава одредити шта јесте умјетност. Музеј више није ни храм љепоте нити свето мјесто духа, па плуралистичност савремене умјетности треба пратиоца као што је то био манифест у модернизму, а који ће дати суд шта умјетност јесте. Тај пратиоц је естетика, односно естетичар.

Теоретичари визуалне културе, рецимо, проширују домену естетског на све сегменте културе чија визуална појавност представља важну одредницу њиховог постојања и сврхе. Узимајући у обзир да појам слике у савременим проучавањима бива проширен на питања опажања, перцепције, унутарњег ока (Белтинг), затим, менталне, графичке, оптичке и др. слике (Митцхелл), категорија визуалне културе је готово свеобухватна и прилично редундантна, напомиње Цхрис Јенкс. У наплавини слика медијске индустрије и присутности технологије у свим сегментима живота, да ли нам треба критика, суђење, дискурс о живом тијелу, о индивидуи?  

Колико је естетика данас важна, имајући у виду свеобухватност кича и шунда у којем живимо?

Естетика се неизоставно сусреће са кичем, као неријетким судиоником културних пракси и процеса, као сегментом умјетности. Једно је сигурно, кич је поставио многа естетска питања, учинио их виталним.

Уколико смо преплављени кичом и шундом онда је јасно да смо друштво лошег укуса, самозаваравања, јер кич под фасадом слаткастих и допадљивих дојмова злоупотребљава умјетност у њој непримјерене сврхе. У нашем друштву кич и шунд цвјетају јер стварају лажну слику стваности која се удвара просјечности. На тај начин се прикривају проблеми који захтијевају озбиљан приступ, ангажирано и критичко мишљење.

Промјенљива мода задобија превласт над умјетношћу, законитости капитала диктирају циркулацију кича, понегдје неудобни увјети живота не омогућавају одгој и образовање на подручју умјетности, а другдје потреба за нападном љепотом, помпезношћу и конзумеризам не дозвољавају умјетничке „наносе смисла“.Естетика у том бесмислу постаје прича о квалитету уопће.

Предајте студентима, колико су они заинтересовани за филозоске теорије и филозофска промишљања?

Студенти имају предрасуде о филозофији и естетици, те настојим да се са тим предрасудама  ухватим у коштац. Такође сматрам да ми је задатак студенте Академије ликовних умјетности подстакнути да преиспитују и промишљају о ономе што раде, о контексту у којем дјелују, о прошлим праксама и ауторитетима из њихових области, настојим указати на улогу естетике у њиховој струци.

Наравно да у свакој генерацији имате студенте које ћете тешко моћи придобити, који ће настојати кретати се линијом мањег отпора. У складу са данашњим брзим протоком информација, они ће настојати пронаћи „инстант“ рјешења и за проблеме филозофије и умјетности. То су у ствари проблеми који ми одузимају значајно вријеме и енергију.
Најдражи су ми часови који се претворе у динамичне и жустре расправе, а то није ријеткост. Понекад су те расправе подстакнуте становиштем о супарничком односу филозофије и умјетности (што има упоришта и у филозофској литератури). Међутим, циљ ми је указати студентима колико су филозофи ако су умјетници, те истаћи нераздвојивост умјетности и филозофије данас. Такође уживам у креацијама које настају када умјетници раде посвећено своје задатке из естетике. Та визура је увијек оригинална.

Који су по Вама највећи проблеми у БиХ, да ли је могуће изборити се са тим проблемима?

Схватит ћете, с обзиром на мој позив, да је за мене највећи проблем свијести. Због трагедија које су се догодила 90-тих година на овим просторима и посљедица које нас и данас прате јасно је да смо окупирани пуким задовољењем елементарних потреба и фокусирани на материјалне вриједности. Истина је, међутим, да се социјално тијело не храни ничим видљивим, него језиком и свијетом предоджби, вриједностима и нормама на којима опстоји култура, односно епоха. Јер, као особу ме изграђује знање о себи као особи, а одређени колектив опстаје на разумијевању и представљању себе као колектива (Ассманн).
 
Ми смо друштво које је заокупљено ратним причама, национализмима, религијама. Колико у свему томе губимо нас саме, губимо оног другог поред нас?

Нема ништа лоше у томе да је човјек заокупљен религијом. Религија нас подсјећа на бављење самим собом и чињење најбољег другима. Али те праксе су онемогућене ратнохушкачким и националистичким реторикама којима смо свакодневно изложени. Мислим да је проблем деградација ума која је задесила наше друштво. Театар дневнополитичких збивања и амбијент „хљеба и игара“ отклања нас од истинских проблема и не допушта сврсисходна и смислена дјеловања.

У чему Ви видите могућност за боље сутра?

Улагањем у одгој и образовање, у науку. У враћању достојанства струци. У креирању политика које ће омогућити младима да доприносе друштву.  

Све већи број младих, али и оних старијих генерација, одлази из БиХ. Да ли је могуће задржати људе овдје вез неке веће друштвене, а самим тим и политичке промјене?

Нажалост, уколико погледамо посљедња извјештавања и анализе у медијима, потврдит ће се претходно речено, а то је да млади не одлазе више ради незапослености, него ради неуређености друштва, безперспективности.

Ово друштво је заборавило своју младост. А као такво не може имати будућност. Морамо престати живјети у прошлости и окренути се садашњости ради опстанка и градње будућности. Сматрам да се људи не могу задржати без веће друштвене, а и политичке промјене, али та промјена данас није могућа у виду револуције. Та промјена се дешава полако, корак по корак, почињући од најситнијег сегмента, „зрно по зрно погача“, а побољшање неће наступити преко ноћи.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.