Лав Николајевич Толстој: „Шта нам је дакле чинити?“

Толстојев текст пропитује узроке и подријетло неједнакости међу људима и упозорава на важност моралних истина у људскоме животу

Tatjana Gromača Vadanjel / 02. јануар 2018

Књигу „Што нам је дакле чинити?“, једну врст филозофске студије о узроцима и поријеклу неједнакости међу људима, о сиромаштву и богатству, о злоупораби маса како би се остварио лагодан живот код појединаца, Лав Николајевич Толстој сачинио је тијеком године 1881. и 1882., боравећи у Москви, као већ широко славан и слављен писац знаменитих епских дјела, романа „Рат и мир“ и „Ана Карењина“. У то је вријеме велики писац због школовања своје дјеце доселио у Москву, након што је и раније долазио тијеком одређених периода живјети у оновремену руску пријестолницу, и након што је такођер, као руски великаш и писац, грофовског поријекла и велике имовине, која му је осигуравала лагодан, економски безбрижан живот, пропутовао многе велике пријестолнице свијета, особито Европе, боравећи на тим путовањима и дуље вријеме, не пропуштајући пригоду да се истовремено и образује, одлази на предавања на чувеним паришким свеучилиштима или свеучилиштима у Енглеској, студира старе језике...

Уочивши већ раније неусаглашеност и непријањање учења оновремене Цркве уз изворно учење Еванђеља, које је темељито проучио, тежећи да чита текстове на језицима што ближима изворнику (на старогрчком и старохебрејском), Лав Толстој осјећао је да га обиље у којему је живио удаљава од увјерења која је осјећао истинитима и исправнима. Та га је особна контрадикција довела у једну врст тјескобе, која је тим више била појачана сусретом са биједом у Москви, свједочењем томе да је сувише велик број људи и дјеце осуђен на просјачење, гладовање, проституцију. И тијеком свога дотадашњега живота Толстој је исказивао конкретна социјална и друштвено политичка нагнућа, тиме што је, по ослобађању кметова у Русији, желио на нови начин уредити односе између феудалаца и кметова, као и поучавањем школске дјеце према властитим одгојним принципима, организирањем 14 школа које су дјеловале на новим темељима које је поставио, а који су прије свега претпостављали слободу ученика и особни морални утјецај учитеља.

Лав Николајевич Толстој није био само пјеснички настројен сањар, који је прижељкивао бољи свијет, већ је био друштвени реформатор, покретач и вођа дубоких промјена, уз помоћ којих би човјек требао прискрбити себи и својим сувременицима царство Божанско овдје и сада, тијеком живућег, биолошког живота. Лав Николајевич Толстој вјеровао је да су такве промјене могуће, јер, у противном, не би био принуђен мислити о њима и тежити ка њима.

У тим тежњама настаје једно од његових значајнијих „теоријских“ дјела, књига „Што нам је дакле чинити?“ - врло суставно промишљена (и кроз дјелатну акцију у друштву, и кроз припрему и студирање литературе, првенствено повијесних, филозофских и социолошких књига), и такођер, готово знанственим тоном и ритмом, који у себи садржи природну спознајну постепеност, а која води до конкретних увида и јасних одговора на питање садржано у наслову ове важне књиге.

Ова књига дакле није резултат пуке софистичке тежње за филозофирањем, како би се показала ауторова интелектуална надмоћ, у тежњи да се њоме импресионира и покори оне који дођу у дотицај с једним овако прегнантним текстом, већ се ради о књизи - резултату изнимног друштвеног и мисаоног рада, која у себи садржи надљудску задаћу и тежњу – довести самога аутора, тиме и читаоца, до спознаје о томе како организирати људске заједнице, а да у њима влада равноправност и задовољство свих, односно, увидјети који су то кораци и промјене потребни, али и учинковити, да би човјек дошао у једно такво ново, праведније, истинитије стање.

Лав Толстој кренуо је од московских улица, од сусрета и разговора са просјацима, од посјета Хитровскоме сајму и тамошњим преноћиштима (сам то у овој књизи не спомиње, но постоји податак о томе да је „прерушен“ у радника, Толстој помагао бескућницима у физичким пословима, цијепао и носио дрва, судјеловао у многим другим пословима)… Он се успротивио „научничким“ погледима, који кажу да су друштвена неравноправност, и мноштво зла и неправди која се одвијају под њеним покровом, у коначници нужни и неизбјежни, увиђајући како и сам судјелује у злочину убојстава и страдања многих људи који су умирали од глади и лоших животних увјета, самом чињеницом јер не подузима ништа да такво стање промијени – да подијели оно што има са другима, позивајући се на учења Еванђеља, говоре Луке или Матеја, пет Исусових Проповиједи на гори, одакле и преузима наслов за своју књигу:

Питало га мноштво: „Што нам је дакле чинити?“

Он им одговараше: „Тко има двије хаљине, нека подијели с оним који нема. У кога има хране, нека учини исто тако.“ (Лука 3:10,11)

Толстој у књизи описује како се почео бавити добротворним радом, и, како сам за себе, помало иронично каже – „тако покаже како је милостив“. Желио је учинити нови попис становништва у Москви, и тијеком те акције код богатих људи изазвати сућут према градској сиротињи, прикупити новац, пронаћи људе који желе помоћи, а уз помоћ рада на попису становништва обићи сва мјеста на којима живи градска сиротиња и успоставити дијалог са њима – како каже „сазнати у чему је њихов јад и помоћи им новцем, радом, депортацијом из Москве, школовањем њихове дјеце и збрињавањем старих људи по домовима и азилима.“

Но врло брзо постаје свјестан неуспјеха акције коју је покренуо, и која је била прихваћена на службеној друштвеној разини, на коју се је одазвао знатан број великаша. Међутим, Толстој је схватио да се проблеми неће ријешити тако да се људе нахрани и спреми у некакав сигуран „обор“ као да су овце.

„И када сам схватио да је сваки човјек људско биће, с истом прошлошћу, са страстима, искушењима, заблудама, мислима и питањима попут мојих – да је то баш такав човјек као и ја – тада ми се задатак којег сам се прихватио наједном учинио силно тежак и осјетио сам сву своју немоћ. Али то је било започето и ја сам кренуо за тим.“

Толстој је наставио, са изликом пописа становништва, посјећивати бескућнике и сиромахе који су становали у такозваном „Ржановском дому“, улазити у њихове собе и разговарати са њима, са великом емпатијом прилазити појединим судбинама. То му је искуство донијело спознаје о томе да ондје не живе никакви посебни, већ посве обични људи, исти као и људи међу којима се иначе кретао. Он закључује како су и овдје, као и међу представницима повлаштенијих друштвених класа, живјели мање или више добри, мање или више сретни људи, и како несретни, једнако као и они несретни које је познавао из својега ранијег живота, нису били несретни због неких вањских околности, већ је несрећа коју су живјели овисила о њима самима. То га је схваћање довело до закључка како такву несрећу није могуће исправити тиме што ће таквим људима дијелити новац, као помоћ за излазак из животне кризе.

Но, занимљиво је то да су Толстој и његови сурадници остали изненађени присутношћу добра које било знатно распрострањено међу људима које су сретали међу градском сиротињом, људском природности, задовољством, марљивости, радишности, весељем и љубазности – управо супротно од онога што су очекивали сусрести. Несретници које су сретали, више од самога новца требали су људско вријеме и пажњу, њихова је несрећа овисила о њиховом погледу на живот, којега су, ако су тежили бољитку, требали мијењати.

Толстојев текст упозорава на важност моралних истина у људскоме животу, којима је његово доба приступало сувише олако, као опће познатим чињеницама, које се није схваћало озбиљно, није се живјело тако да их се поштује. Међутим, напомиње он, - „Истина је да сав људски живот, са свим својим сложеним и разноврсним дјелатностима, које наоко немају везе с моралности – и државним, и знанственим, и умјетничким, и трговачким – нема другог циља до све већег и већег разјашњавања, утврђивања, поједноставњивања и опће доступности моралне истине...“

„Човјечанство ради само један посао“, устврдити ће мало даље Толстој – „оно себи разјашњава оне моралне законе по којима живи.“

Суштинско схваћање моралности Толстоја је довело до спознаје како он, који је покушавао друге извући ван из блата у којему су стајали, и сам такођер стоји дубоко у блатној мочвари. Жудио је за бољитком у властитоме животу, а вјеровао је да ће се то догодити уколико крене исправљати животе других људи. Увиђа како су богати људи уредили своје животе тако, да што мање долазе у дотицај са животом сиромашних, како између та два свијета стоји зид чистоће и образовања којега су подигли и саградили богати, уз помоћ својега богатства, и како прво што треба учинити јест рушење тога зида. Закључио је да главни узрок градске биједе лежи у богатству оних међу којима се и сам налазио, и да се, прије него што буде у могућности чинити добро, треба довести у такве животне прилике у оквиру којих му неће бити могуће чинити зло.

Истиче како је људима, умјесто идеала радничког живота, пред очима идеал „кесе без дна“. Лјуди гледају како ће разним смицалицама довући к себи новац, ради уживања у новцу селе у град – „мјесто гдје се ништа не производи и гдје се све гута.“ Толстој закључује да је посједовање новца један од главних узрока зала која је видио пред собом. Он креће у промишљања о томе што је то новац, у економске и друштвене, политичке анализе односа рада и капитала, ренте и наднице, која га доводе до закључка о лицемјерју политичко економске знаности, која каже да је новац само средство размјене, које нема ништа заједничко с подјармљивањем људи, што биједу радних људи оправдава чињеницом да су људи – обичан народ, биједни сами по себи.

Слиједе поглавља која разматрају повијесне чињенице и околности појаве и развоја новца, који у ново доба, кроз увођење новчаних пореза, постаје главно средство подјармљивања људи, на њему се граде сви економски односи међу људима. Политичка је економија, закључује Толстој, себи поставила исти циљ као и све правне знаности – апологију насиља. Он разматра облике ропства у сувременом друштву – ропство које већину људи доводи у ситуацију да раде посао који не воле, и за којега су лоше плаћени, а које је засновано на пријетњи убојством, ропство постигнуто пријетњом глађу и новчано ропство – кроз порезе држави, која се схваћа као врст нововјеког божанства према којему треба намирити дужности, уколико се жели живјети добро и исправно. У таквом се погледу крију празновјерје и пријевара, закључује аутор.

Толстој се поновно приближава Еванђељу, Кристовој мисли која каже да је немогуће служити Богу и богатству. Истиче како човјек, осим што мора живјети за властито добро, мора радити и за добробит других – то је један од природних закона човјека, нужан за остваривање властите сврхе и среће на земљи, служити другима и опће људским циљевима. Стога, уколико човјек доиста не подноси ропство, и не жели у њему судјеловати, тада мора престати искориштавати туђи рад – било посједовањем земље, било служењем властима, било новцем. Човјек се не смије служити радом других – мора што више тога радити сам, властитим рукама.

Разматрање даље показује изопаченост и нездравост богаташког начина живота, каквога је и аутор сам са својом обитељи водио, а какав се темељио на злоупораби рада тисућа људи, који су за високе друштвене слојеве обављали све могуће послове (од кухања и прања рубља до мотања цигарета), како би ови у што већој позорности могли бити препуштени властитој досади, бизарним прохтјевима, животима без истинског смисла, садржаја и сврхе.

„Вјерујемо – запажа Толстој – да је патња народа једно, а наш живот друго, и да смо ми, живећи тако како живимо, чисти и невини.“

Нјегова је критика, у коначници, усмјерена у правцу знаности и умјетности његова доба, које види као сувишне и паразитске, обзиром на то да не раде на уједињењу и унапређењу живота читавог човјечанства, већ само уске властите касте и интереса, бавећи се ефемерним стварима, чиме се удаљују од оних којима су намијењени – од обичнога човјека којему би – и знаност и умјетност, када би уистину испуњавали своју сврху, а не тежили властитом самоодржању и одржању начина живота којиме се злораби туђи рад, под изликом да се дјелује на корист и у сврху цијеле људске заједнице, требале бити нит водиља, подука у томе како живјети испуњен и сретан живот, каквога заслужује сваки човјек.

Толстојева критика оновремене знаности и умјетности (а она у многоме може стајати увјерљиво и данас, па је у томе и актуалност ове књиге) иде у правцу критике њихова оддуховљења, удаљавања од трагања за истинском сврхом и смислом, срећом људскога живота, одустајања од проучавања – испитивања узрока и разлога људских несрећа, и приближавања ономе што се назива „умјетност забаве“, сфери коју он види као ближу подручјима козметике, моде, парфема, или сфери површности.

Човјек – упозорава Толстој при окончању овог важног дјела – и његови знаност и умјетност 19. стољећа, које се сматра стољећем великих открића и напредака, особито на подручју знаности, посве се отуђио од учења најважнијих по њега, по његову будућност и срећу - од учења каква су проносили Буддха, Конфуције, Сократ, Иван Крститељ, Крист, и тиме се је изгубио у каосу губитка јасноће, увида у властито постојање и његов смисао.

 

 

Ауторица:Татјана Громача Вадањел,Прометеј.ба

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.