Лажни активизам друштвених мрежа

Платформе друштвених медија су изграђене на слабим везама. На Твитеру-у можете слиједити (или вас могу слиједити) људе које можда никад нисте упознали. Фацебоок је алатка за ефикасно управљање познанствима, за одржавање везе са људима са којима у супротном не бисте могли остати у вези.

Malcolm Gladwell / 13. мај 2018

Једног понедељка у четири и тридесет послијеподне, 1. фебруара 1960. године, четири студента су сједјела за шанком на којем се служила храна у ресторану оолортх у центру града Греенсборо, у Сјеверној Каролини. Они су тада били студенти прве године на Пољопривредном и техничком факултету Сјеверне Каролине, црначком факултету који је од центра био удаљен око километар и по.

“Молим вас једну кафу”, рекао је један од студената, Езелл Блаир, конобарици. “Не служимо црнце”, одговорила је.

Шанк у ресторану оолортх је био у облику слова Л и за њега је могло сјести шездесет-шесторо људи, док је на другом крају био снацк бар за којим се стајало. Дио за сједење је био за бијелце. Снацк бар је био за црнце. Друга радница, црнкиња која је радила у кухињи, пришла је студентима и покушала да их упозори. “Ваше понашање је глупо, неразумно!”, рекла им је. Они се нису помјерили. Око пет и тридесет, предњи улаз у радњу је закључан. Четворица су и даље остала да сједе. На крају су изашли на споредна врата. Вани се окупила група људи, укључујући фотографа из новина Греенсборо Рецорд. “Вратићу ће сутра са студентима Пољопривредног факултета”, рекао је један од четворице студената. До јутра је протест порастао на двадесет седам мушкараца и четири жене, углавном из истог студентског дома из којег су била прва четворица. Мушкарци су били обучени у одијела и кравате. Студенти су понијели са собом школске књиге и у учили су сједећи за шанком. У сриједу су им се придружили студенти из црначке средње школе, Дудле Хигх, па је број протесника порастао на осамдесет. До четвртка је тај број порастао на три стотине, укључујући три бијелкиње, из студентском дома Греенсборо, Универзитета Сјеверне Каролине. До суботе је на “сједељци” било шест стотина људи. Лјуди су изашли на улице. Бијели тинејџери су махали заставама Конфедерације (прим. прев. некадашњи робовласнички југ). Неко је бацио петарду. У подне је стигао фудбалски клуб Пољопривредног факултета. “Ево стижу разбијачи”, повикао је један од бијелих студената.

Ово су јаке, и збуњујуће тврдње. Зашто је битно ко кога “једе за доручак” на интернету? Јесу ли људи које су улогују на свој Фацебоок налог заиста наша једина нада? А што се тиче молдавијске Титтер револуције, Евген Морозов, научник са Станфорда који је био најупорнији критичар дигиталног еванђелизма, тврди да је Титтер имао слаб значај у Молдавији, земљи у којој постоји веома мали број корисника Титтер-а. А могуће је да то и није била револуција, јер су протести – како сугерише Анне Апплебаум у асхингтон Пост—могли бити и инсценирани од стране владе. (У земљи која се параноично плаши румунског реваншизма, протесници су махали румунском заставом над зградом Парламента.) У случају Ирана, људи који су се на Титер-у бавили демонстрацијама су углавном сви били на Западу. “Вријеме је да се улога коју је Титтер имао у догађајима у Ирану правилно прикаже,” написао је Голназ Есфандиари овог љета у листу Фореигн Полиц. “Просто речено: У Ирану није било Титтер револуције.” Утицајни блогери, као што је Андре Сулливан, који велича улогу друштвених медија у Ирану, наставља Есфандиари, су погрешно схватили ситуацију. “Западни новинари који нису могли, или се нису хтјели потрудити, да дођу до људи који су били на мјесту догађаја у Ирану једноставно су налазили информације на Титер-у на енглеском језику, на тему избора у Ирану”, написала је. “У свему томе, као да се нико није запитао зашто би људи покушавали да координишу протесте у Ирану на било којем другом језику осим на Фарси.”

Нешто од ове грандиозности се могло и очекивати. Иноватори имају обичај да буду солипсисти. Они често желе да на силу уклопе све чињенице и искуства у њихов нови модел. Као што је написао историчар Роберт Дарнтон, “Чудо комуникационе технологије садашњости производи лажну свијест о прошлости— чак и у смислу да комуникација нема историје, или да нема ништа вриједно помена прије ере телевизије и интернета.” Али у питању је нешто друго, у претјераном ентузијазму у вези са друштвеним медијима, педесет година након једне од највеличанственијих епизода друштвених превирања у америчкој историји, чини се да смо заборавили шта је активизам. Раних шездесетих Греенсборо је био мјесто гдје се на расну непослушност редовно узвраћало насиљем. Четири студента који су први сјели за шанк били се престрашени. “Да је неко дошао иза мене и рекао ‘Бу,’ ја бих се срушио са столице”, рекао је један од њих касније. Првог дана, пословођа ресторана је обавијестио шефа полиције који је одмах послао два полицајца у ресторан. Трећег дана, банда бијелих силеџија је дошла за шанк и надмено стала иза протесника, мумљајући пријетње и епитете као што је “чичкоглави црнчуга”. Појавио се и вођа локалног Ку Клу Клана. У суботу, тензије су нарасле, неко је пријавио да је постављена бомба и цијели ресторан је морао бити евакуисан. Опасност је била још већа током пројекта “Лјето мира” 1964. године у Мисисипију, још једне од кампања које су претходиле покрету за грађанска права. Студентски ненасилни координациони одбор је регрутовао стотине Сјеверњака, већином бијелаца, неплаћених волонтера, да воде “школе слободе”, региструју црне гласаче и подигну свијести о грађанским правима на Југу. “Нико не смије нигдје ићи сам, али нарочито не у аутомобилу и не ноћу,” гласиле су инструкције које су добили. У року од свега неколико дана како су стигли у Мисисипи, три волонтера—Мицхаел Сцхернер, Јамес Цхане, и Андре Гоодман—су киднаповани и убијени, а касније током љета, тридесет седам црначких цркава је запаљено, а на десетине сигурних кућа су бачене бомбе; волонтери су претучени, на њих је пуцано, хапшени су и јурили су их камионети пуни наоружаних људи. Четвртина од укупног броја пријављених за програм је одустала. Активизам који доводи у питање статус уо—који напада дубоко укоријењене проблеме—није за слабиће. Шта људе чини способним за ову врсту активизма? Стандфордски социолог Доуг МцАдам је упоредио особе пријављене за “Лјето мира” које су остале у програму са онима које су одустале и открио да кључна разлика није била, како би се могло очекивати, у идеолошком жару. “Сви пријављени - учесници и они који су одустали—су се једнако показали као дубоко посвећени, свјесни поборници циљева и вриједности програма Лјето мира,” закључио је. Оно што је било важније је био степен личне везе учесника са покретом за грађанска права. Од свих волонтера је затражено да дају списак личних контаката – људи за које су хтјели да буду обавијештени о њиховим активностим—и испоставило се да су учесници, чешће него они који су одустали од програма, имали блиске пријатеље који су такође ишли у Мисисипи. Активизам високог ризика, закључио је МцАдам, је феномен “јаких веза”. Овај образац се стално понавља. Једна студија Црвених бригада, талијанске терористичке групе из седамдесетих, је открила да је седамдесет одсто регрутованих већ имало најмање једног доброг пријатеља у организацији. Исто важи и за људе који су се придружили муџахединима у Афганистану. Чак и револуционарне акције које дјелују спонтано, као што су демонстрације у Источној Нјемачкој које су довеле до пада Берлинског зида, су у сржи, феномен јаких веза. Опозициони покрет у Источној Нјемачкој се састојао од неколико стотина група, од којих је свака имала у просјеку дванаест чланова. Групе су имале ограничен контакт са другима, а у то вријеме је само тринаест одсто Источних Нијемаца имало телефон. Све што су знали је да се понедељком навече, испред Цркве Светог Николе у центру Лајпцига, људи окупљају да би исказали своју љутњу на државу. А оно што је било пресудно за то ко ће се појавити су били “критични пријатељи”—што сте имали више пријатеља који су били критични према режиму постојала је већа вјероватноћа да ћете се придружити протестима. Тако да је кључна чињеница у вези са четворицом студената прве године за шанком у Греенсборо—Давид Рицхмонд, Франклин МцЦаин, Езелл Блаир, и Јосепх МцНеил— био њихов међусобни однос. МцНеил и Блаир су били цимери у студентском дому Пољопривредног факултета Сцотт Халл. Рицхмонд је дијелио собу са МцЦаином на спрату изнад, а Блаир, Рицхмонд, и МцЦаин су сви ишли у средњу школу Дудле. Нјих четворица би прокријумчарили пиво у студентски дом и разговарали до касно у ноћ у Блаировој и МцНеиловој соби. Сви би се присјетили убијства Емметт Тилл 1955. године, бојкота аутобуског превоза у Монтгомерију исте године, и обрачуна у Литтле Роцк 1957. године. Сједељка у оолортх је била МцНеилова идеја. Разговарали су о томе готово мјесец дана. Затим је МцНеил дошао у собу и питао остале да ли су спремни. Настала је пауза, а МцЦаин је рекао, на начин који је могућ само међу људима који разговарају до касно у ноћ, “Јесте ли кукавице?”. Езелл Блаир је скупио храбрости да сљедећег дана тражи кафу јер су уз њега били његов цимер и два добра пријатеља из средње школе. Активизам који се везује уз друштвене медије уопште није овакав. Платформе друштвених медија су изграђене на слабим везама. На Титтер-у можете слиједити (или вас могу слиједити) људи које можда никад нисте упознали. Фацебоок је алатка за ефикасно управљање познанствима, за одржавање везе са људима са којима у супротном не бисте могли остати у вези. Због тога можете имати хиљаду “пријатеља” на Фацебооку, што никада не бисте могли у стварном животу. Ово је на много начина дивна ствар. И слабе везе имају своје предности, како је примијетио социолог Марк Грановеттер. Наши познаници—не наши пријатељи—су наш највећи извор нових идеја и информација. Интернет нам омогућава да експлоатишемо предности оваквих удаљених веза уз задивљујућу ефикасност. То је сјајно за ширење иновација, интердисциплинарну сарадњу, повезивање продаваца и купаца, и за остале врсте логистике. Али слабе везе ријетко воде у активизам високог ризика. У новој књизи под називом “Ефекат вилиног коњица: Брз, учинковит и моћан начин употребе друштвених медија за постизање друштвених промјена,” бизнис консултант Анд Смитх и професор са Пословног факултета Станфорд Јеннифер Аакер наводе причу Самеер Бхатиа, младог предузетника из Силиконске долине који се разболио од акутне леукемије. То је савршена илустрација предности друштвених медија. Бхатиа је морао урадити трансплантацију коштане сржи, али није могао наћи одговарајућег донатора међу родбином и пријатељима. Највећа вјероватноћа је постојала међу припадницима исте етничке групе, а у државном регистру донатора коштане сржи било је мало људи из јужне Азије. Нјегов пословни партнер је затим послао е-маил објашњавајући у каквој је Бхатиа ситуацији на адресе више од четири стотине познаника, који су даље прослиједили  е-маил својим познаницима; Фацебоок и оуТубе су били посвећени кампањи Помозимо Самеер. На крају је регистровано готово двадесет пет хиљада нових донатора коштане сржи, и Бхатиа је пронашао одговарајућег донатора. Али како је кампања постигла да се тако много људи пријавило? Тако што нису тражили много од њих. То је једини начин да утичете на неког кога заправо не познајете да уради нешто за вас. Можете придобити хиљаде људи да се региструју као донатори, јер је то веома лако урадити. Треба само да пошаљете брис из уста -а вјероватноћа да је ваша коштана срж компатибилна са особом којој је потребна је веома мала— и проведете неколико сати у болници. Донирање коштане сржи није мала ствар. Али не укључује финансијски или лични ризик; Не значи да треба да проведете љето бјежећи пред камионима наоружаних људи. Од вас се не тражи да се супротставите друштвено увријеженим нормама и праксама. Уствари, то је врста посвећености која ће вам донијети само друштвено признање и похвалу. Проповједници друштвених медија не разумију ту разлику; чини се да они вјерују да је Фацебоок пријатељ исто што и прави пријатељ и да је пријављивање у регистар донатора у Силиконској долини данас активизам у истом смислу као сједење за расно подијељеним шанком у Греенсборо 1960. године. “Друштвене мреже су нарочито успјешне у подизању мотивације,” пишу Аакер и Смитх. Али то није истина. Друштвене мреже су успјешне у подизању учешћа—тако што смањују ниво мотивације који је потребан за учешће. Фацебоок страница Коалиције Спасимо Дарфур има 1,282,339 чланова, који су донирали у просјеку девет центи свако. Сљедећа највећа добротворна акција за Дарфур на Фацебоок-у има 22,073 чланова, који су донирали у просјеку тридесет пет центи. Помозите да спасимо Дарфур има 2,797 чланова, који су дали у просјеку петнаест центи.

Гласноговорник за Коалицију Спасимо Дарфур је рекао за Несеек, “Ми не вреднујемо нечији допринос покрету према томе колико су новца дали. То је моћан механизам за ангажовање ове критичне популације. Они информишу своју заједницу, присуствују догађајима, волонтирају. То није нешто што можете измјерити гледајући списак донација.” Другим ријечима, Фацебоок активизам је успјешан не тако што мотивише људе да се стварно жртвују, већ тако што их мотивише да раде ствари које људи раде када су довољно мотивисани да се заиста жртвују. Далеко је то од шанка у Греенсборо. Студенти који су се придружили сједељкама широм Југа током зиме 1960. године описују покрет као грозницу. Али покрет за грађанска права је био више као војна кампања него као зараза. Касних педесетих је било шеснаест сједељки у разним градовима на Југу, петнаест су раније организовале организације за грађанска права као што су Н.А.А.Ц.П. и ЦОРЕ. Извидјели су могуће локације за активизам. Направили су планове. Активисти покрета су држали обуке и пружали уточиште за будуће протеснике. Четворка из Греенсборо су били производ ове претходнице: сви су били чланови Омладинског вијећа  Н.А.А.Ц.П.. Били су блиски са шефом локалног огранка Н.А.А.Ц.П. Били су упознати са ранијим таласом сједељки у Дурхаму, и учествовали у серији састанака у оквиру покрета у црквама активиста. Када се покрет сједељки проширио из Греенсборо на цијели Југ, није се ширио равномјерно. Ширио се у оним градовима који су имали постојеће “центре покрета”- језгро посвећених и обучених активиста спремних да грозницу претворе у акцију. Покрет за грађанска права је био активизам високог ризика. Такође је био, што је кључно, стратешки активизам: отпор систему изведен са прецизношћу и дисциплином. Н.А.А.Ц.П. је била централизована организација, вођена из Нјујорка према строго дефинисаним оперативним процедурама. На Конференцији хришћанских вођа Југа, Мартин Лутхер Кинг, Јр., је био апсолутан ауторитет. У центру покрета је била црначка црква, која је имала, како је истакао Алдон Д. Моррис у својој одличној студији 1984. године, “Корјени Покрета за грађанска права,” јасну подјелу послова међу многобројним одборима и дисциплинским групама. “Свака група је била задужена за одређен задатак и координисала је своје активности преко надлежних структура,” пише Моррис. “Појединци су били одговорни за задатке који су им додијељени, а веће конфликте је рјешавао свештеник, који је обично имају врховну власт над конгрегацијом.” Ово је друга кључна разлика између традиционалног активизма и онлине варијанте: друштвени медији немају овакву хијерархијску организацију. Фацебоок и њему слични су попут алатки за изградњу мрежа, које су супротне, по структури и природи, хијерархији. За разлику од хијерархија, са правилима и процедурама, мреже не контролише једна централна власт. Одлуке се доносе путем консензуса, а везе које повезују људе са групом су лабаве.

Ова структура чини мреже веома флексибилним и прилагодљивим у ситуацијама с ниским ризиком. икипедиа је савршен примјер. Не постоји уредник који сједи у Нјујорку и управља објављеним информацијама. Информације објављују појединци. Када би се сви уноси у икипедији сутра избрисали, садржај би брзо био повраћен, јер то се дешава када хиљаде појединаца спонтано посвете своје вријеме неком задатку. Има много ствари, међутим, које мрежа не ради добро. Аутомобилске компаније мудро користе мрежу како би организовали стотине добављача, али не и за дизајн аутомобила. Нико не вјерује да се артикулисање кохерентне филозофије дизајна најбоље постиже раширеним, обезглављеним системом организације. Мреже немају централизовану структуру вођства и јасне границе надлежности, па имају праве потешкоће у постизању консензуса и постављању циљева. Они не могу размишљати стратешки; они су хронично подложни конфликту и грешкама. Како направити тежак избор између тактика или стратегија или филозофског правца када сви имају једнако право да дају своје мишљене? Палестинска ослободилачка организација је почела као мрежа, а стручњаци за међународне односе Метте Еилструп-Сангиованни и Цалверт Јонес тврде у недавном есеју у Интернатионал Сецурит да је то разлог што су запали у такве проблеме како су расли: “Структуралне карактеристике типичне за мреже—одсуство централне власти, аутономија противничких група, и неспособност да се арбитрирају свађе кроз формалне механизме—учинили су П.Л.О. претјерано рањивим на вањску манипулацију и унутрашње конфликте.”

“У Нјемачкој седамдесетих”, настављају они, “далеко сложнији и успјешнији љевичарски терористи су се углавном хијерархијски организовали, са професионалним менаџментом и јасном подјелом послова. Они су били географски концентрисани на универзитете, гдје су могли успоставити централно вођство, повјерење, заједништво путем редовних, састанака лицем у лице.” Ријетко су издавали своје другове по оружју током полицијских испитивања. Нјихови супарници десничари су били организовани као децентрализоване мреже и нису имали такву дисциплину. Ове групе су редовно инфилтриране, а чланови, када би били ухапшени, брзо су одавали своје другове. Слично томе, Ал аеда је била најопаснија када је била јединствена хијерархија. Сада када се раштркала у мрежу, показала се далеко мање успјешном. Недостаци мрежа ријетко долазе до изражаја ако мрежа није заинтересована за систематске промјене—ако само жели да уплаши или понизи или привуче пажњу—или ако нема потребе за стратешким размишљањем. Али ако преузимате моћан и организован систем морате бити хијерархија. Бојкот аутобуског превоза у Монтгомерију је захтијевао учешће десетина хиљада људи који су  зависили од јавног превоза да би путовали на посао и с посла сваки дан. То је трајало годину дана. Како би убиједили ове људе да остану вјерни циљу, организатори бојкота су задужили све локалне црнчке цркве да одржавају морал, и организовали бесплатну алтернативну службу превоза приватним аутомобилима са четрдесет осам диспечера и четрдесет двије полазне станице. Чак је Вијеће бијелих грађана, како је Кинг касније рекао, признало да је систем превоза приватним аутомобилима радио са “војничком прецизношћу”. До Кинговог доласка у Бирмингхам, за врхунац обрачуна са шефом полиције Еугене (Булл) Цоннор, он је имао буџет од милион долара и стотину сталних чланова на терену, подијељених у радне јединице. Сама операција је била подијељена у постепено ескалирајуће фазе, унапријед планиране. Подршка је давана на редовним масовним састанцима који су се наизмјенично одржавали у црквама у граду. Бојкоти и сједељке и ненасилни отпор – који су били одабрано оружје за Покрет за грађанска права – су високо ризичне стратегије. Остављају мало простора за конфликт и грешку. Ако само један протесник одступи од плана и одговори на провокацију, морални легитимитет цијелог протеста је компромитован. Ентузијасте за друштвене медије би нас жељели убиједити да би Кингов задатак у Бирмингхаму био далеко лакши да је он могао комуницирати са својим сљедбеницима путем Фацебоока, и задовољио се комуникацијом путем Тееттер-а из затвора у Бирмингхаму. Али мреже су компликоване: сјетите се бескрајног исправљања и преправљања, допуна и дебата, које су карактеристичне за икипедију. Да је Мартин Лутхер Кинг, Јр. покушао да изврши ики-бојкот у Монтгомерију, био би прегажен бијелом структуром моћи. А од какве би користи била алатка за дигиталну комуникацију у граду гјде се до деведесет осам одсто црначке заједнице могло доћи сваке недјеље ујутро у цркви? Ствари које су Кингу биле потребне у Бирмингхаму—дисциплина и стратегија—су ствари које онлине друштвени медији не могу пружити.

Библија покрета друштвених медија је “Ево нама свакога”, коју је написао Цла Схирк. Схирк, који предаје на Универзитету  Не орк, је хтио да покаже организацијску моћ Интернета, а он почиње причом о Евану, који је радио на алл Стреет, и његовој дјевојци Иванни, након што је она заборавила свој мобилни телефон, скупи Сидекицк, на задњем сједишту њујоршког таксија. Телефонска компанија је пренијела све податке са Иваниног изгубљеног телефона на нови телефон, да би послије тога она и Еван открили да је Сидекицк сада био у рукама тинејџерке из Квинса, која га је користила да фотографише себе и своје пријатеље.

Када је Еван послао маил тинејџерки, Сасхи, тражећи телефон назад, она је одговорила да његово “бијело дупе” није заслужило да га добије назад. Лјут, он је направио еб страницу са њеном сликом и описао шта се десило. Прослиједио је линк својим пријатељима, а они су га прослиједили својим. Неко је пронашао Сасхиног момка на МСпаце, и линк се појавио на еб страници. Неко је пронашао њену адресу на интернету и снимио видео  њене куће пролазећи крај ње; Еван је поставио видео на страницу. Причу је преузео Дигг, филтер за вијести. Еван је сада већ примао десет е-маил-ова у минути. Направио је огласну плочу за читаоце да подијеле своје приче, али је она колабирала под навалом пристиглих одговора. Еван и Иванна су отишли у полицију, али је полиција ставила извјештај под “изгубљено”, а не “украдено”, чиме се случај  затворио. “До сада су већ милиони читалаца пратили причу”, пише Схирк, “а десетине великих новина су пренијеле причу.” Попустивши под притиском, њујоршка полиција је поново класификовала предмет под “украден”.” Сасха је ухапшена, а Еван је пријатељици вратио Сидекицк. Аргумент који даје Схирк је да се овако нешто никада не би могло десити прије ере интернета—и он је у праву. Еван никада не би могао ући у траг Сасхи. Прича о Сидекицк-у никада не би била објављена. Никада не би била скупљена армија људи за ову битку. Полиција не би попустила под притиском једне особе која је загубила нешто тривијално попут мобилног телефона. Прича, према Схирк, илуструје “лакоћу и брзину којом се група може мобилисати за исправан циљ” у доба интернета. Схирк сматра да је овај модел активизма напреднији. Али то је једноставно форма организовања која преферира слабе везе које нам пружају информације насупрот јаким везама које нам помажу да истрајемо када се суочимо са опасношћу. То преусмјерава нашу енергију са организација које промовишу стратешку и дисциплиновану активност према онима које промовишу флексибилност и прилагодљивост. На тај начин је активистима лакше да се изразе, а теже да тиме изврше неки утицај. Инструменти друштвених медија су добри да се постојећи друштвени поредак учини ефикаснијим. Они нису природан непријатељ статусу уо. Ако сматрате да је свијету потребно само да се мало заглади, то не би требало да вам смета. Али ако мислите да још увијек има шанкова које треба интегрисати, требало би да се замислите над овим.

Схирк завршава причу о изгубљеном Сидекицк-у питајући претенциозно, “Шта је сљедеће?”—несумњиво замишљајући будуће таласе дигиталних протесника. Али он је већ дао одговор на то питање. Оно што ће се сљедеће десити је - још истог. Умрежен свијет на слабим везама је добар у стварима као што је помагање људима са алл Стреет-а да врате своје телефоне од тинејџерки. Вива ла револуциóн.

 

Оригинал : Тхе Не оркер

Текст са енглеског превела и прилагодила Милица Плавшић


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.