Помела Шкору, одбила да се рукује са Колиндом: Ко је Катарина Пеовић, кандидаткиња љевице за предсједницу Хрватске?

На недавно одржаној дебати предсједничких кандидата на ХРТ-у, Катарина Пеовић сасула је бруталну истину о злочиначко-мафијашком бремену које хрватско друштво носи 30 година и прозвала Мирослава Шкору и Колинду Грабар Китаровић за лицемјерство.

Milica Plavšić / 19. децембар 2019

Foto. Katarina Peović, Facebook

 

Катарина Пеовић кандидаткиња је Радничке фронте за предсједницу Републике Хрватске. Иначе је ванредна професорица на Филозофском факултету у Ријеци и врхунска гитаристица, а на изборима заступа радничку и антифашистичку љевицу и залаже се за успоставу демократског социјализма за 21. вијека.  Након 30 година капитализма, ревизије повијести, испреплитања Цркве и државе, понижавања радника, националне мржне и исељавања, љевица у Хрватској коначно има за кога да гласа - један је од предизборних слогана Катарине Пеовић.

На недавно одржаној дебати предсједничких кандидата на ХРТ-у, Катарина Пеовић сасула је бруталну истину о "злочиначко-мафијашком бремену које хрватско друштво носи 30 година", те прозвала своје протукандидате Мирослава Шкору и Колинду Грабар Китаровић за лицемјерство, на шта су се они само нелагодно смјешкали. 

Са Катарином за Буку разговарамо о коријенитим промјенама за које се залаже, те о спремности хрватског друштва за такве промјене.

БУКА: Радничка фронта и ви као њен представник нудите потпуну промјену парадигме? Је ли хрватско друштво спремно за тако радикалан заокрет?

ПЕОВИЋ: Већина обесправљених у хрватском друштву, барем интуитивно, зна да је потребна радикална промјена и да се без такве промјене перспектива за њих неће промијенити на боље. Но, спремност на радикалне промјене не развија се преко ноћи, већ корак по корак, почевши од визије другачијег друштва до револуционарне праксе која треба водити симултаној промјени у друштвеним околностима и у самим актерима друштвених промјена. Тек кроз такву праксу већина обесправљених може развити капацитете за радикалне промјене и за изградњу социјалистичког друштва које ће се темељити на демократском судјеловању људи у свим важним одлукама које их се тичу, умјесто на владавини и доминацији елита, као што је то случај са свим повијесним иначицама класних друштава, попут капиталистичког у којем живимо.

БУКА: Прије свега, да ли је незадовољство постојећим системом толико снажно да људи желе потпуну промјену?

ПЕОВИЋ: Незадовољство које производи постојећи систем је големо, но владајући га путем различитих реакционарних идеологија још успијевају усмјерити према лажним узроцима обесправљености – према радницима других националности и вјера, према мигрантима, радницима у јавном сектору, сексуалним мањинама и слично. Формула је већ прокушана, треба пажњу скренути са капиталистичких елита, те окренути обесправљене и раднике једне против других, како би се и даље осигурало испуњење вјековне формуле – ‘подијели па владај!’. Задатак љевице јест да раскринкава такве идеолошке манипулације, да политички организира обесправљене, да разјашњава који су системски и класни увјети увјети њихове обесправљености. То је захтјеван задатак, но нема алтернативе.

БУКА: Које реформе би требало провести?

ПЕОВИЋ: За успоставу социјализма за 21. стољеће потребно је успоставити тзв. социјалистички трокут. Три су кључна елемента или странице тога трокута – друштвено власништво над средствима за производњу, производња коју демократски организирају радници и производња за комунално и друштвено утврђене потребе. Тек када све три странице социјалистичког трокута буду симултано испуњене, можемо говорити да су испуњене претпоставке за социјалистички начин производње.

БУКА: Одакле бисте кренули када бисте дошли на власт?

ПЕОВИЋ: Долазак на власт погрешно се своди на преузимање полуга државе власти онаквим какве јесу или какве су наслијеђене. Но, социјалистичка стратегија мора бити другачија и она постојећу државу треба трансформирати и у коначници укинути у постојећем облику чија је примарна и конститутивна сврха одржавање друштвених односа доминације. То значи да долазак на власт треба краткорочно искористити у сврху прерасподјеле од богатих и привилегираних према сиромашнима и обесправљенима, како би се ублажили најтежи облици депривације, но пуно важније, преузимање постојећих полуга државне власти треба искористити како би се спријечила опструкција изградње институција новог социјалистичког друштва од стране репресивног, законодавног и бирократског апарата постојеће државе.

БУКА: О којем временском оквиру говоримо, за такве промјене није довољан један мандат?

ПЕОВИЋ: Тешко је давати процјене колико ће временски бити потребно да би се потребне промјене у пуном смислу реализирале. Треба нагласити да је социјализам увијек и нужно процес подређивања наслијеђених елемената старог, прије свега капиталистичког друштва, и изградње институција и елемената новог социјалистичког друштва. Сигурно је да ће за свеобухватну друштвену промјену бити потребан дужи временски период од четири године.

 

 

БУКА: Заговарате директну демократију. Да ли то значи да вјерујете у правилно расуђивање већине у Хрватској? Није ли већинско мишљење и довело Хрватску у проблеме на које ви својим политичким дјеловањем указујете?

ПЕОВИЋ: Материјалистички приступ схваћа спремност на промјене, али и ‘здраворазумско’ расуђивање као нешто што произлази из конкретне праксе друштвених индивидуа. Када је већина људи навиком, одгојем, образовањем, владајућим односима и идеологијом усмјерена да капитализам види као нешто природно, као нешто што нема алтернативу, када капиталистички односи производе пасивне и атомизиране особе које су структурно постављене у конкуренцију с другим обесправљенима и у однос подређености према владајућим елитама, тада је наивно очекивати да ће друштвена већина бити прогресивна у својим идејама и својем дјеловању. Задатак социјалиста је да организирају и усмјеравају обесправљену већину на другачијим основама – како идејним тако и институционалним – из чега тек може произаћи прогресивност демократског дјеловања већине .

БУКА: Шта је демократски социјализам за који се залажете?

ПЕОВИЋ: То је демокрација, такођер схваћена у материјалистичком, а не чисто формалном и процедуралном кључу, гдје је од пресудне важности осигурање материјалне једнакости у друштву чиме тек бива испуњен нужни увјет за демократску владавину ‘обичних људи’. Роса Луxембург је то прегнантно изразила с оном њезином познатом формулом – нема социјализма без демокрације као нити демокрације без социјализма.

БУКА: Можете ли навести примјере држава које су, барем у одређеним сегментима свог друштвено-политичког уређења, најближе томе?

ПЕОВИЋ: Скандинавске земље имају и даље релативно снажну ‘државу благостања’, Уједињено Краљевство има и даље добар примјер здравственог сустава постављеног на солидарним основама, но генерално нити једну земљу данас не можемо узимати за примјер којем социјализам за 21. стољеће тежи.

БУКА: У истом контексту, које су биле добре, а које лоше стране система у бившој Југославији?

ПЕОВИЋ: Добре стране југославенског ‘експеримента’ везане су уз социјалистичке елементе који су омогућили да процес рапидне друштвене модернизације, поготово у прва два десетљећа након другог свјетског рата, буде у корист најширих друштвених слојева. Ти елементи су свакако били друштвено власништво и самоуправљање. Лоше стране представљају капиталистички елементи попут тржишта и робно-новчане форме који нису подређени новом начину производње већ су цијело вријеме стајали у контрадикторном односу са социјалистичким елементима и који су, поготово након либералних економских реформи средином 1960-их, заслужни за све већи пораст економских и социјалних неједнакости, одржавање и продубљење класних супротности, те у коначници за делегитимацију југославенског, номинално социјалистичког, пројекта и рестаурацију капитализма почетком 1990-их.

БУКА: Од кога очекујете највећу подршку на изборима?

ПЕОВИЋ: Од оних који се на претходним изборима нису одлучили изаћи јер су понуђене опције биле варијанта више-мање истог, односно политички програми који су у постојећем оквиру заговарали или још више национализма, хушкања према мањинама с једне стране, или технокрације, односно мјера које су се задржавале унутар оквира нормативног оптимизма с друге, значи само мало више законске регулативе. Чак је преко 600.000 оних који најчешће не излазе на изборе. Мислим да је важније од тога тко ће декларативно дати свој глас, то да се покрену промјене друштвених околности путем артикулације визије бољег и праведнијег друштва.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.