Љубав на фочански начин: преварио село да украде младу, у браку 67 година

Заједнички живот Луке Ковача и његове супруге Заке траје већ 67 година, а почетак је био доста необичан и буран, али је од свега била јача љубав овог фочанског пара, коју није успјела прекинути ни тадашња народна милиција.

BUKA portal / 08. новембар 2019

printscreen

Када је 1952. године на радној акцији у Броду код Фоче тада двадесетогодишњи Лука Ковач из Мазоча први пут видио Заку Дракул из Бољарадине одмах је знао да ће она бити његов животни сапутник. Њихова љубав, упорност и  несвакидашња домишљатост Луке и његових рођака, успјели су да савладају све препреке, па и противљење Закине мајке, али и тадашње власти.

Лука је у јануару 1953. године успио да буквално украде Заку, која је тада била још малољетна дјевојка са 17 година, и од тада су већ 67 година у срећном браку у којем су добили троје дјеце, унуке и праунуке.

Са осмијесима на лицима данас се присјећају великог Лукиног подухвата када је заједно са својим рођацима преварио цијело Закино село и њу одвео својој кући.

Први покушај на теферичу за Богојављење у Фочи није био успјешан, јер је Закина мајка осујетила њихов план.

Лука се присјећа да је Закина млађа сестра дојавила мајци, која је била заузета продајом дувана, да су се на теферичу појавили момци који хоће да јој одведу ћерку. Први сусрет са будућом пуницом није био нимало пријатан.

„Жена, вриједна богами, отресита, торбу носи на једном рамену. Виђе ћерку међу нама, па само прилеће и рече, шта ћеш ту о јаду се забавила. Па је докопа, омахну око себе и оном торбом је по леђима. Оћера је низа сокак, иза Дома здравља, у једну стару кућетину гдје је она одсједала, ућера је у магазу и каже газдарици да јој да кључ да је закључа, хоће неки да је одведу и богами је закључа у магазу. Ту је била док се теферич завршио, послије је откључала и одвела кући“, препричава Лука неуспјелу прошевину.

Убрзо након Богојављења Луки стиже глас од Закине стрине да би она, упркос мајчином противљењу,  пошла за њега. Тада пада одлука да се иде у Закино село Бољарадину, прилично удаљено од Лукиног Мазоча, а уз то за њих и непознат крај.

Лукин рођак Петар који је служио војни рок при тадашњем КНОЈ-у, а који се задесио на одсуству, имао је војну униформу, шапку и пиштољ са опасачем, па су дошли на идеју да се у Закином селу представе као официри Удбе.

„Кажемо за Петра да је официр Удбе, ја да сам из комитета, а Маринко да је из општине и да смо пошли да одржимо конференцију у селу. Поручили смо да сви од 18 до 60 година морају навече доћи у кућу предсједника омладине“, прича Лука.

Сви мјештани су по „наређењу“ отишли на конференцију, а Зака је захваљујући стрини знала о чему је ријеч, па је слагала да је болесна и остала је кући са мајком.  Лука је са рођацима то вече провалио у Закину кућу и отео је од мајке.

„Она се била спремила и обула, али нема капута, а ја сам имао кабаницу и капут, па га скидох и њој дадох и тако се покуписмо и кренусмо низ шуму“.

Зака прича да је пошла својом вољом и да се никада није покајала.

„Мајка је највише фрндала, отац је био у затвору. Нисам погријешила, можда јесам мало што сам се млада удала, јер нисам знала ништа, ни приглавке оплести. Дошла сам код свекрве, која је имала шест отељених крава, ја сам то прихватила да радим. Свекрва ми је била право добра и када би ми краве просуле млијеко не би се наљутила“, прича Зака.

Зака је била малољетна и матичар није пристао да их вјенча. Полиција је покушала да је врати кући, али млада ни по коју цијену није жељела да оде од Луке.

„Нисам жељела да се вратим, Боже сачувај. Мајка ми је рекла када су ме повели- Зако, ето ти горе, ето ти воде,   али се мени немој враћати. Тако ми је рекла, ја сам то прихватила, отишла једном и готово. Ни власт ме није успјела вратити, ја их нисам слушала“.

За разлику од мајке, Закин отац, који је у то вријеме, као и већина српских домаћина из тог села, на правди Бога био у затвору, као наводни јатак народних непријатеља, одмах је прихватио зета.

„Мој отац је, када му је мајка ишла у посјету у затвор, рекао да је Лука добар и паметан и да сам у праву што сам отишла“, присјећа се Зака.

Коначно је све дошло на своје када је отац изашао из затвора.

„Када смо дошли у првине, то је била пјесма и весеље, пунац изашао из хапса, причали смо догодовштине како се Зака удала, све смо у смијех претворили. Није било никаквих замјерки, као да сам са сватовима дошао“, наводи Лука.

Љубав је побиједила- Лука и Зака засновали су породицу, а шездесетих година прошлог вијека из Мазоча су преселили у Фочу.

Зака истиче да је њихов брак увијек красило међусобно поштовање, никад није било свађе, а ако би се понекад мало и споречкали, љутња би их брзо прошла.

За крај приче о љубави на фочански начин, Лукин савјет за дуговјечан брак.

„Све зависи од главе и памети. Ако се ја правим виши него што јесам, онда ту среће нема, а и жена исто тако. Него се прави колики си, ’нолики си и добар си“, поручио је осамдесетосмогодишњи Лука.

 

 

ФОЦА24.ИНФО


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.