Манифест лабуриста – храбар корак

У Британији се левичари деле на оне који верују да су тржишта нужно зло и оне који мисле да су она непотребно зло. Манифест Джеремија Корбина лабуристе сврстава међу ове друге.

The Guardian / 18. мај 2017

Реч уредништва

У начелу, у Британији постоје две врсте левичара: они који верују да су тржишта нужно зло и они који мисле да су она непотребно зло. Манифест Джеремија Корбина Лабуристичку партију сврстава међу ове друге. Ова позиција је разумљиво привлачна гласачима. Поверење у институције поткопано је још од финансијске кризе 2008. године, делимично и зато што се сматрало да су оне на страни богатих и моћних, одговорних за економску катастрофу. Бивши лабуристички лидер Ед Милибанд био је у праву када је рекао да се центар гравитације померио улево и против слободних тржишта. Јавност је била, и још увек је непријатељски расположена према великим банкарима и бесна због висине директорских плата.

Г. Милибанд је изгубио изборе 2015. јер је доживљен као оптерећење, а Лабуристичка партија као симбол који је изгубио свој сјај. Джорџу Озборну, тадашњем главном стратегу торијеваца, одато је признање за победу из погрешних разлога. Он је веровао да је величина дефицита као мере економске компетентности запечатила победу торијеваца; то је омогућило да се одржи мит о успешности штедње. Да бисте схватили колико је то ирелевантно, узмите у обзир да данас премијерка не помиње фискални дефицит, иако је он сада већи него што је био пре кризе 2008. године. Уместо тога, Тереза Меј је усвојила Милибандову стамбену и енергетску политику, као и политику корпоративног управљања, упркос томе што су их торијевци окарактерисали као „марксистичке“ када су их лабуристи понудили. Како се чини да руководство конзервативаца прихвата много више интервенција у економији него што су тачеристи икада прихватали, лабуристима треба честитати на понуди храбријег плана.

Због тога манифест лабуриста треба поздравити добродошлицом. Од 2010. године, просечни гласач гледао је како плате стагнирају а лични дуг вртоглаво расте. Мада торијевци петљају око тржишта, њихов циљ је још један сазив парламента који ће смањивати трошкове и подизати таксе. Запослени се суочавају са још једним периодом у коме ће плате остати ниске, а станарине расти. Већина ће провести своје зреле године радећи како би свом станодавцу омогућили да постане још богатији. Насупрот томе, планови лабуриста су веће задуживање за преко потребне инвестиције и финансирање веће потрошње уз веће таксе. То би смањло рупе у заштитној мрежи државе, састављеној од Националне здравствене службе, државног школства и социјалне заштите, кроз које сада пропада превелики број људи.

Чињеница да се од лабуриста тражи да се експлицитно изјасне да ли ће финансирати општине да родитељима обезбеде трошкове сахране своје деце – само показује колико злонамерна земља смо постали. Лабуристи слободно могу да се отисну у велике теме јер, што је иронично, заостају у анкетама и већ су етикетирани као екстремисти. Они нуде разумну мешавину – задржавање Закона о људским правима, кеша за Сигурни почетак, суспензију продаје оружја Саудијској Арабији и половину места за жене у влади. Г. Корбин је компромисно заобишао осетљиво питање нуклеарног наоружања, што иде у прилог лабуристима. Много је лошије то што је и у вези са бреитом његов став остао мутан. Он нема јасну понуду ни у вези са имиграцијом. То оставља кандидате лабуриста без спремног одговора на ово кључно и неизбежно питање.

Погледајмо које су најпривлачније политике из овог манифеста, оне које ће се добро одразити у анкетама: ренационализација железница и враћање Краљевске поште у државно власништво, уз план да се обезбеди да поште и даље остану средишта заједница. И једно и друго је популарно, мада скупо. Нека од великих обећања из овог манифеста су више симболична него корисна. Цена енергената је превисока, али преузимање Националне мреже у државне руке ту неће помоћи. У томе би се заглавила било која влада, а посебно једна до те мере неприпремљена као што је влада г. Корбина. Укидање школарина за универзитете звучи као сјајна идеја, али од ње би највише користи имали дипломци који највише зарађују. Лабуристичкој влади би било боље да потроши тај новац – око 8 милијарди фунти – како би преокренула растуће смањење бенефиција због кога ће породице запослених са децом губити 3.000 фунти 2020. године. Ови предлози, као и веће таксе за оне који зарађују преко 80.000 фунти, служе само истицању врлина ове партије. Вођство лабуриста ће вероватно морати да се суочи са својим незадовољним изборним телом. Посвећеност „социјалистичким“ идејама које провејавају кроз овај радикални документ биће стављена на пробу. Политика без програма је као „Хамлет“ без данског принца. Партије помоћу програма мењају своје земље, али и саме себе. То треба да буде циљ лабуриста и г. Корбина.

Тхе Гуардиан, 11.05.2017.

Превео Иван Обрадовић

Пешчаник.нет, 16.05.2017.

Фото: Цхристопхер Фурлонг/Гетт Имагес

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.