Марија Ратковић о писању: Да би се писало добро, неопходно је писати и читати

Речи праве реченице, реченице мисли, а од мисли је сачињен свет...

Marija Ratković / 06. мај 2019

Foto: Ilustracija

Понекад се питам како сам дошла довде.

Не мислим да сам јако успешна или јако неуспешна, само понекад изађем из себе, мало, можда 60 сантиметара и питам се откуд ја овде. Док ви читате ово, ја стојим пред хиљаду људи у једном биоскопу у страном граду стране земље и причам своју прву праву причу. Превазишла сам свој највећи страх и стала пред публику, одлучна да им испричам једну страшну причу коју сам претходно написала. И стала сам.

Док стојим пред публиком не размишљам ништа. Углавном ни не осећам ништа. Можда је то зен. Можда сам се скаменила. Ако чујете да сам се скаменила, то је то. Само се питам како сам дошла довде, да ме моја омиљена књижевница зове да дођем, да причам, своју причу и зашто сам на то уопште пристала. Моје приче нису моје, ја их само причам. Ја сам канал. Можда сам одлепила, али све више мислим да ми нисмо власници ничега.

Нисмо власници свог тела, ни свог гласа, ни своје одећице ни своје куће ни деце ни кучића. Посебно у тренуцима када бих морала да будем поносна на себе, када моје речи надахну људе које не познајем, када неко тамо плаче, а неко ми пише писмо, када се на мене сруче хвала и марш, ја само изађем из себе, не далеко, него ту негде на мање од метра и гледам у плаво небо. Некад помогне, сада не. Сад немам где да побегнем.

Научила сам да пишем са пет година. Било је 200 година од рођења Вука, знам са те неке свеске. Прва реч коју сам научила да напишем је БYК. Прва реч коју сам написала, изазвала је свађу и хистерију. Питала сам маму да ли је добро, она је била одушевљена и наставила је спрема вечеру, окренута леђима. Онда сам питала баку кад је дошла у госте. Бака је направила скандал, јер Y није исто што и У и Светлана, дете учи погрешно - не тражи длаку у јајету има само пет година - па са пет је неписмена - нек вежба - нећу да вежбам - мораш да вежбаш - склони ту свеску - немој да плачеш - види шта си урадила - нећу да будем неписмена - нећеш бити неписмена - напиши овако - добро је - није добро - немојте да ме лажете - напиши нешто друго - нећу више никад ништа да напишем.

Најважнију лекцију у писању тада - нисам- научила.

Најважнија лекција писања је писање.

Да би се писало добро, неопходно је писати. Али, то је тако и у другим стварима. Сад, наравно, неко би рекао како много људи пише стално, али они не пишу добро. И то је тачно. Али, не постоји нико ко не пише и добар је у томе.

Прва лекција је да увек треба писати, стално писати и никад ни због чега и ни због кога, поготово не због некога, не сме се престати са писањем. Друга лекција је читање, које је једнако битно као писање јер ни они који не читају никад нису добри у писању.

Они који не читају, не уче нове, старе и необичне речи, предивне конструкције, невероватни заплети остају далеко од њих и у писању види се да су омеђени границама тела, прича које покупе очима и пипну прстима, с мало речи које се понављају, па се излижу.

Они који не читају, кад почну да читају, обавезно почну да пишу одушевљени једним, другим или трећим што читају и брзо морају да се избаве од тога што су прочитали. Да читају више, читају стално, да читају толико да забораве шта све читају и једино тако читање неће угрозити писање, него ће постати као сублиминална порука, као ванземаљац који уђе у мозак и тамо направи колонију, ширећи се и правећи од мозга неко супербиће.

Океј, добро ванземаљац можда није најбоље поређење.

Сад покушавам да замислим како изгледа мој мозак после огромних количина књига, филмова, реклама, после километара путовања, после возова, бродова, авиона, свих људи које сам слушала, свих новина које сам читала кришом преко њихових рамена, свих текстова свих песама на свим језицима. Тај мозак дефинитивно није исти мозак као код оне размажене девојчице која је написала једну реч и пошто је наишла на неодобравање, изазвала скандал, свечано је обећала да ће свет казнити тако што ће „мош мислити“ престати да пише.

Будући да сам одвратно размажена, ја сам престајала да пишем једно 286 пута до сада. Престала сам да пишем писма јер у томе нисам видела сврху, само дневнике престајала сам да пишем можда седам или осам пута, престајала сам да пишем сваки пут кад ми неко каже да пишем ужасно, да сам неталентована или недовољно образована.

Престајала сам да пишем уз сузе и „видеће они“, видеће кад им ускратим себе и најлепше књиге икад написане на свету. Свет је нажалост болело увце за мене и моју предивну – ненаписану - књижевност. И ја сам се покуњено враћала око 287 пута, увек исто, увек помало записујући листе за куповину, листе филмова које нећу погледати, белешке о свету, наслове својих ненаписаних књига, преисписивања песама, кроз писма која никад нећу послати, поруке које никуд не воде, све што морам да му кажем и још мало да кажем још, све што морам да урадим или кажем дефинитивно од сутра када окренем други лист.

Сама сам себе зезнула да, некако и док не пишем, пишем апсолутно непрекидно и то писање више није нека посебна активност. Никад не седнем и не узмем лепу свеску, отворим нови документ, него роварим, пишем по неименованим документима 1, 2, 3, 4972, пронађем нешто што сам писала пре, то бришем и напишем нешто сасвим десето. Гомиле речи у драфтовима, салветама, вињете поезије у блоковима, делује чак романтично, али онда неко каже: „Је л ово за бацање?“, а ја не знам. Можда и јесте. И ето ме сад ту. Пред тим људима у будућности. Немам појма како сам стигла довде, кад сам ионако обећала да - нећу више никад ништа да напишем.

Извор Елле

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.