Марија Ратковић: Зашто плачемо иза тамних наочара?

Мораш да водиш рачуна о себи, рекао ми је. Има томе неколико дана, или неколико недеља.

Marija Ratković / 31. мај 2018

Рекао је долазим у четвртак, онда у петак, онда је био заузет и после тога је отишао. Мој желудац се скупио у песницу и остао тако сигурно пет дана. Мислим се, добро па морам некад јести, сигурно се нећу претворити у Христову невесту или истопити као морска пена. Или хоћу. Шта ако престанем да једем, шта ако моје тело штрајкује глађу док се не појави и каже: „хеј де си?“ и онда ми прескочи срце, почне да куца у једњаку као да ће изаћи на уста. Знам тачно како иде, доћи ће порука без интерпункције, растерећено и обично: „де си-шта радиш-хоћеш напоље“, које ћу гледати као неки драгуљ, осетићу слабост организма и благу несвестицу док порука сија, одложићу телефон и сести.

Потом ће боје постати интензивне, чуће се камион како пролази напољу, двапут гласно кад прелази шине дум-дум, једном дуги оооосх кабриолета и пар сирена јер је црвено, а неки лудак скреће налево, а лево је забрањено. Постаћу свесна птица, да има дрво испред зграде, прићи ћу полако прозору и подигнути ролетну која је спуштена сигурно већ месецима. Видећу да још нису скинули плакате од избора, видећу да је сунце и да немам шта сад да обучем. Порука стоји, нема. А мој живот одједном се наставио. 

Водим рачуна о себи. Ујутро пијем лимунаду са медом и један чеп јабуковог сирћета. Банану умутим са малинама, две кашике цхиа семена, мало млевеног лана, некад додам рогач, некад какао, имам и мало карипске ваниле. Највише волим да доручкујем хељду или ражане пахуљице. Проверим мејлове, попијем сингле оригин кафу стискану у француској преси, још један хладно  цеђени сок некад од јабуке, некад од цвекле, шаргарепе.

Сок је лепе и интензивне боје, треба га попити у првих пет минута јер тако сачува највише хранљивих састојака. Витамини и минерали морају се брзо апсорбовати. Попијем један лек за тугу, један за варење, два за имунитет. Некад ме мрзи па капи витамина Д, накапам директно у уста, нема се времена. Када прочитам све поруке свих, онда сам већ сварила храну и онда навучем било шта и пређем преко на трчање. 

Идем правих леђа, савршеног држања, изађем према парку као да идем да примим олимпијску медаљу, идем право, гледам испред себе, благи осмех. Онда кренем. Трчим споро, увек два круга. Прво мало узбрдо, прођем поред деде који се истеже, обилазе ме људи у шареној и лепој спортској опреми. Моја је углавном загасита, без пуно детаља. Трчим поред мајки које пију кафу, поред деце и кучића, обасја ме сунце кад изађем на чистину.

Трчим кроз борове иглице које су пале на стазу, стаза завија и увек пазим да не паднем кад трчим низбрдо. Прођем тако двапут исту путању, станем на семафор и пређем у теретану. Лјубазно се јавим, већ код загревања ослаби ми концентрација. Погледам у телефон које вежбе имам тог дана, покушам мало тежу килажу, некад ми успе, некад просто није дан. Кад дижем тегове, не скрећем поглед, као источноевропска жена од челика, гледам право понекад стегнем зубе. Не треба скретати покрет, може доћи до истезања мишића, до повреде.

Све у мени некад говори „не могу“, тренер каже „можеш још“ некад се свађам, некад кукам наглас, али углавном могу још. Могу још јер морам још, само још један, и онда још један и онда само још један. И тако даље. Кад се туширам не мислим ништа посебно, углавном да ли да поквасим косу или не, увек поквасим. Стојим после пред огледалом, накривим мало главу и сушим косу јаким феном сигурно десет минута. Лице ми је затегнуто, опет ставим крему. Можда стављам превише креме против бора. Сигурно, три пута.

У остатку дана пишем, једем и некад одем на кафу или вечеру. Плаћам увек у кешу. „Књига иде споро - хвала на питању - баш ми је драго што сам те видела.“ Одем кући, свучем све, истуширам се, легнем и покријем се. Ако не могу одмах да заспим, онда попијем лек. Не смем да се мучим. Потребно ми је најмање шест сати сна у потпуном мраку. Али, ни лек се не сме пити сваки дан, само кад је баш зајебано. Трудим се да не псујем толико. 

Укратко - кад се јавио да стиже, одједном нисам више могла. Ступила сам у генерални штрајк и обуставила све активности, створио се неки вакуум у коме нема ништа. Нисам Васко Попа, али тишина око мене. Тишина и данас, а телефон светли. И једна порука. Не знам шта да кажем, немам појма где сам, птице цвркућу, јебе им се.

Мораш да водиш рачуна о себи, рекла ми је изнебуха док смо пиле кафу на Ташу. Сунце сија, срећа имам наочаре. Плачем искључиво иза тамних наочара. Морам, рекла сам. А ја мислим како се он смеје. 

Текст: Марија Ратковић

 

 

Елле

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.