Марија Ратковић: Живот одједном постане дужи кад схватиш да нећеш имати дете

Живот одједном постане дужи кад схватиш да нећеш имати дете.

Marija Ratković / 09. јануар 2019

Foto: Ilustracija

Поуздано знам да неће бити тих великих пауза трудноћа, породиљских, дојења. Па онда чекање да проговори, скидање пелена, живот испресецан вакцинама, одвикавањем од сисе, навикавањем на ношу, полазак у вртић, у школу - мој живот у себи неће имати других живота. Само мој.

Пре неки дан, ту у Косовској, видела сам жену са четворо деце - тинејджерки и клинаца како их као нека супермама убаци у караван и води негде далеко, далеко.

У природу или у биоскоп или чак на море. Желела сам да будем баш та мама, тако сам себе увек замишљала: нека неформална мама другарица која деци обезбеђује најзанимљивије догађаје којих ће се увек сећати. Сећате се кад смо ишли да сурфујемо, сећате се кад смо први пут пекли колаче под земљом, сећате се кад смо писали роман, цртали по зиду, кад смо зидали зид, сећате се кад смо пробали све парфеме, сећате се кад смо упознали оног познатог глумца, да, да њега… У тренутку помислила сам, волела бих да знам да возим кола, само да бих потрпала сву децу у велика ружна кола и слушала их како певају одвратне хитове тако лепо, како их певамо заједно. 

Та идеја о детету пришуњала ми се с леђа.

У мом животу никад није било места за караван коме вероватно крчи неки алнасер или троши ко ђаво. Живела сам мирно свој живот пун забавних догађаја који не укључују дечју повраћку, а онда сам почела. Били смо на рејву, сећам се јасно црвеног светла које разгрће потпуни мрак и његовог питања које се створи наизглед ниоткуда. „Мислиш ли да су наши родитељи били заљубљени?“, био је скроз озбиљан, а ја сам признала да не знам, али да ћу их свакако питати. „Мислим да нису, можда им је било време или тако нешто“, и разговор је утонуо у црвено светло. Можда је нама било време, а ми смо га губили заљубљујући се. Тачно ту, тад у том ходнику, заљубила сам се потпуно без остатка. Без икакве идеје о било чему.

Наредна сцена које се сећам бела је као скупа постељина скупог хотела у којој се ваљам сатима и причам о томе како се нећу угојити кад будем трудна, како жене лажу да је због трудноће, како једу јер су несрећне и невољене.

Мислила сам о томе како бих волела да стално једемо заједно и да се никада не променимо, да будемо увек предивни једно другоме. Лежали смо затрпани јастуцима и а негде из звучника допирао је Канyе: „Wхy цан'т лифе алwаyс бе тхис еасy“, и тачно то сам мислила. Зашто живот не може да буде увек овако лак? И усред тог лаког и лепог живота рекао је: „Знаш, кад бисмо ти и ја имали дете, оно би било баш кул“, и музика је постала мало гласнија, више ништа нисам чула. Гледала сам његов савршени нос на потпуно другачији начин. И желела сам секс, пуно секса.

„Знате, многе успешне жене немају децу“, рекла ми је докторка у једној нимало романтичној ординацији са кварцном грејалицом. Знам, помислила сам, ја сам та жена, ја сам одувек била та жена. Али, ја више нисам та жена. Ја сам се осећала као да сам пар месеци пре, постала резервисана, нешто као депозит за мајку једног малог кул анђела. И онда креће мој инат са животом или живот сам: „Не, па не могу ја у болницу, чекајте, не можете то да ми урадите, мене наше дете чека да га родим. Не могу сад да га оставим на цедилу. Знате никад нисам била нека мајка, али то је зато што нисам имала ту децу, ту конкретну децу коју желим да родим. Не занима ме ништа, нећу у болницу. Нисам луда. Не разумете.“ 

Поред болнице, има једна апотека са пуно играчака. Фигурице диносауруса, вила, понија, аутићи камиони и суперхероји. Купила сам једног супермена што чучи. За не дај боже. 

Ово је прича о неуспеху. Некад ипак не можеш да победиш. Кажеш ружне речи и воила! - нема назад. Нема те деце за коју сам дала депозит, нема заљубљености, нема лептирића у стомаку, нема грљења ни шарених фигурица поред кревета. Има само дуг, дуг живот без пауза и одлагања, без изговора. Да се издржи, да се победи. Могу да заборавим и рејв и меку постељину и сву кул децу на свету, али нећу. Јер сам неуморна и бесна, ужасно тврдоглава и неподношљива миленијумска Скарлет о Хара - о, мислим само о томе - шта би Канyе урадио на мом месту?

Извор ЕЛЛЕ


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.