Марина Цветајева о Ани Ахматовој

Над Петроградом је стајала мећава. Управо – стајала: као чигра у покрету – или дете које се врти – или пожар. Била је сила – носила.

BUKA portal / 12. август 2019

Однела је из сећања и улицу и дом, а мене је донела – поставила и оставила – тачно насред салона – размера станичних, балских, музејских, сновидовних.

Тако, из мећаве у салон, из беле пустиње мећаве – у жуту пустињу салона, без посредних инстанци улаза и уметнутих речи слугу.

И ево, с другог краја салона, далеког – као у обрнутог страни догледа, огромне – као на његовој правој страни – на читаво око замишљеног догледа – очи.

Над Петроградом је стајала мећава и у тој мећави – непомично као две планете – стајале су очи.

Говорим целу своју песмотворну 1915. годину – и стално је мало, стално – траже још. Јасно осећам да читам у име Москве, у име њена лица, и да тим лицем не падам у блато, да га узносим на ниво лица – Ахматове. Ахматова! – реч је казана. Својим бићем осећам напрегнуто – неизбежно – при сваком своме ретку – како нас упоређују (а тиме и – подбадају једну против друге): не само Ахматову и мене него петроградску и московску поезију, Петроград и Москву. Но ако неки поборници Ахматове и слушају мене против мене, ја не читам против Ахматове, него – за Ахматову. Читам као кад би у соби била Ахматова, само Ахматова. Читам одсутној Ахматовој. Мени је успех потребан као непосредни пут ка Ахматовој. И ако у датом тренутку и хоћу да собом најављујем Москву – да боље не може бити, онда је то не зато да бих Петроград победила, него да бих ту Москву – Петрограду – подарила, а Ахматовој да бих подарила и ту Москву у себи, својој љубави, да бих се с њом пред Ахматовом – поклонила. Да бих јој се поклонила самом Поклонском гором, с најнепокорнијом главом на врху.

Што сам и учинила у јуну 1916. године, простим речима:

У моме распеваном граду звоници горе,
И слепац луталица Светога Спаса поје,
А ја ти на поклон дајем свој град и звонике
– Ахматова! – и с њима срце своје.

Да кажем све: своје стихове о Москви који су уследили након моје посете Петрограду, ја дугујем Ахматовој, својој љубави према њој, својој жељи да јој поклоним нешто вечније од љубави, да јој поклоним оно – што је вечније од љубави. Да сам јој могла просто подарити – Кремљ, те песме сигурно не бих написала. Тако да је и такмичење, у извесном смислу, између мене и Ахматове било, али не у циљу „да се учини боље од ње“, него – да не може боље, и да се то да не може боље – положи крај њених ногу. Такмичење? Хрљење. Знам да се Ахматова после, током 1916-1917. године, с мојим рукописним песмама упућеним њој није растајала и дотле их је у торбици носила, да су од њих остали само папирићи. Та прича Осипа Мандељштама једна је од највећих радости у мом животу.

Затим – рецитују сви. Јесењин говори „Марфу Намесницу“, коју је Горки примио за „Летопис“, а цензура је забранила. Памтим сиве облаке голубова и црни облак – народног гнева. – „Како московски цар – на крвавом пиру – душу своју продаде – Антихристу“... Слушам свим коренима косе. Зар је овај херувим, ово Милцхгесицхт, ово оперско „Отворите, отворите!“ – он – то написао? – осетио? (Код Јесењина никад нисам престала томе да се чудим.) Затим частушке уз хармонику, са говорним грахом који се из њеног меха сипао као из кошаре:

Свирај, свирај, хармонико моја!
Сада је тиха зора,
Сада је тиха зора –
Чуће те мила моја.

Осип Мандељштам, зажмиривши камиљим очима, прориче:

Поћи ћемо у Ца-арско Село,
Слободни, весели и пјани
Тамо се осмехују улани,
Скочивши крепко у седло...

Пјани му је цензура заменила у р’јанy (ватрени) јер у Царском Селу пијаних улана нема – само ватрених!

Критичар Григориј Ландау говори своје афоризме. И још један критичар, коме се обраћају са Лаурсабе Николајевичу. Између оних што су наступали сећам се још Константина Ландауа због његовог каснијег категоричког одзива о мени пред Ахматовом. Ахматова: – Каква је она? – О, дивна! Ахматова, нестрпљиво: – Но, може ли се у њу заљубити? – Немогуће је заљубити се. (Они који схватају моју љубав према Ахматовој – схватиће).

Рецитују Љоња, Иванов, Оцуп, Ивњев, чини ми се – Городецки. Многе сам заборавила. Али знам да је наступао цео Петроград, сем Ахматове, која је била на Криму, и Гумиљова – који је био у рату. Рецитовао је цео Петроград и једна Москва.

А мећава иза огромних прозора непрекидно бесни. А време лети. А ја, изгледа, треба већ да идем кући, јер је болесна моја драга домаћица, уредница „Северних записа“, која ме и уводи у свет: најпре у свет страница часописа (првог у коме ме штампају) а сада у свет и светлост ових лустера и лица.

Овој ствари дала сам назив Неовдашње вече. Почетак јануара 1916. године, почетак последње готине старога света. Разбуктавање рата. Мрачне силе.

Седели смо и говорили песме. Последње песме на последњим кожама крај последњих камина. Нико целе вечери није изговорио реч фронт, нико није изговорио – у тако блиском физичком суседству – име Распућин.

А већ сутрадан Серјожа и Љоња су завршили живот, прексутра већ Софија Исаковна Чацкина лутала је по Москви као сенка тражећи склоништа, и кочила се – она којој је било мало сивих камина – поред московских језивих пећки.

Сутрадан је Ахматова губила све, Гумиљов – живот.

Али данашње вече било је наше!

Пир за време куге? Да. Но они су пировали вином и ружама, а ми – бестелесно, чудесно, као чисти духови – већ сенке Хада – речима: звуцима речи и живом крвљу осећања.

Кајем ли се? Не. Једина човекова обавеза на земљи јесте – истина целог бића. Ја бих те вечери, часна реч, ставивши руку на срце, цео Петроград и целу Москву дала за оно Кузминово „нешто налик... на блаженство“, само блаженство дала бих за „нешто налик“... Једни душу продају – за румене образе, други душу дају – за небеске звуке.

И – сви су платили. Серјожа и Љоња – животом. Гумиљов – животом. Јесењин – животом, Кузмин, Ахматова, ја – доживотним заточењем у самима себи, у тој тврђави – сигурнијој од Петропавловске.

И ма како побеђивала овдашња јутра и вечери, и ма како – свеисторијски или бешумно – ми, учесници оне неовдашње вечери умирали – последње звучање наших уста било је и биће:

И звуке неба заменит јој нису могле
Досадне песме са земље.

 

Извор: Марина Цветајева, Неовдашње вече“ (приповетке и сећања), избор и превод Петар Вујичић, Рад, Београд, 1977.


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.