Марио Варгас Љоса: Људско биће као кавез у којем се гнезде анђели и ђаволи: Два лица Езре Паунда

Жорж Батај је написао да је људско биће кавез у којем се гнезде анђели и ђаволи. Мало је људи код којих је то било тако очигледно као у случају Езре Паунда

Mario Vargas Ljosa / 15. август 2019

 

 Бродска библиотека која ме води ка Енкориджу је мала и беспрекорно уређена. Изузев збирке класичних дела која због својих микроскопских слова остају ван мог домашаја, у њој се налазе романи за читање на аеродрому, непознатих аутора, који ме нимало не привлаче, баш као ни биографије врхунских бејзбол играча, тркача или боксера, књиге о самопомоћи и холивудски трачеви. Међутим, на полици Цуррент Аффаирс налазим, помало издвојену, изванредну књигу младог професора са Харварда Кевина Бирмингема: Најопаснија књига. Джејмс Джојс и битка за Уликса.

Књига садржи много више него што наговештавају њен наслов и поднаслов, односно недаће с којима се Джејмс Джојс сусретао због својих књига, услед слепила и кукавичлука издавача у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Америчким Државама, који се нису усуђивали да их објаве, плашећи се цензуре, казне и суда. Случај Джејмса Джојса је јединствен: био је познат пре него што је објавио иједну књигу.

За то је добрим делом заслужан изванредни ловац на књижевне таленте, песник Езра Паунд. Прилично је добро познато шта је учинио за Т. С. Елиота и колико је времена посветио (науштрб сопственог писања) исправкама Пусте земље. Али вероватно је учинио и много више да генијални Джојс постане признат, и поврх свега објављиван писац. За њега је први пут чуо 1914. године од песника В. Б. Јејтса, који је предложио Паунду да тражи од Джојса текст за антологију посвећену ирској књижевности коју је припремао. Када је то учинио, Джојс, тада сасвим непознат писац, осим прилога за антологију послао му је и неколико прича из Даблинаца и одломке из романа Портрет уметника у младости, за које је тражио издавача.

 Паундово одушевљење након читања тих текстова документовано је у његовим писмима. Пошто је био практичан човек, сместа је преплавио најбоље енглеске и америчке издаваче извештајима о Джојсовим текстовима, убеђујући их да објаве његова прва дела која, како је тврдио, красе висок књижевни квалитет и велика оригиналност. Одговори које је добио су ужасавајући: Джојсу нико није признавао ни најмањи књижевни таленат. Тврдили су да одбијају његове књиге јер су лоше написане и још горе организоване, да им недостаје структура и да су притом грубе и просте. Зашто би ризиковали да буду кажњени или изведени пред суд због тих књига које не би прошле ниједну цензуру, и притом су просечне?

Паунда то није обесхрабрило. Одговорио је издавачима на приговоре књижевним аргументима, оптуживши их да су слепи медиокритети и уверавајући их да тај млади ирски писац доноси револуцију у књижевност свог времена, а нарочито у књижевну прозу на енглеском језику. Његово одушевљење се пренело на две изузетне жене: Харијет Вивер, директорку малог енглеског књижевног часописа Тхе Егоист, где ће се појавити прве приче из Даблинаца и поглавља из Портрета уметника у младости, и Маргарет Андерсон, која је 1918. почела да објављује епизоде из Уликса у часопису који је уређивала у Сједињеним Државама, Тхе Литтле Ревиеw. Обе су због своје одважности морале да се суоче са судским процесима. Неустрашиве, наставиле су свој подухват како би упознале јавност са делом Джејмса Джојса, чак су му слале и новац да би му помогле да преживи, с обзиром на његове хроничне финансијске кризе и износе које је трошио на очне лекаре.

За разлику од тадашњих издавача, многи писци и књижари (укључујући и Силвију Бич, која је прва објавила Уликса и осмислила америчку књижару „Схакеспеаре анд Цомпанy“ у Паризу) били су импресионирани Джојсовим текстовима. Додуше, вероватно ниједан то није показивао као Валери Ларбо (први преводилац Уликса на француски) који је, прочитавши фрагменте из великог Джојсовог романа у часопису Тхе Литтле Ревиеw, послао ирском аутору писмо и ставио му на располагање своју кућу (и једну служавку), своју велику библиотеку и своју чувену колекцију оловних војника. Джојс се преселио тамо са својом женом Нором и њихово двоје деце, и тамо је извесно време на миру радио на роману за који ће му требати више од седам година.

Премда се прво издање Уликса појавило у Паризу 1922, захваљујући Силвији Бич, дванаест година касније – 1934 – њујоршки судија по имену Джон Вулси изрекао је незаборавну пресуду којом је дозволио дистрибуцију тог романа у Сједињеним Америчким Државама, и он ће се убрзо потом појавити у издању Рандом Хоусе. Вулсијева пресуда је одштампана на том новом издању и од тада ће представљати одлучујући преседан за све покушаје забране „дрских и бесрамних дела“ у САД. Слична пресуда донета је исте године и у Енглеској.

 У обе земље реакција критике је била слична. Безмало сви који су писали о роману, одавали су признање – неки, додуше, невољно – Джојсовом генију и чињеници да је његова књига изузетно иновативна, како у домену језика тако и када је реч о наративној структури тог дана који је тако подробно описао Леополд Блум. Међутим, готово сви су осуђивали реч „заударајући“, сматрајући је надасве вулгарном, премда су је користили и ликови и сам наратор, као и дугачак завршни монолог Моли Блум, који су поједини окарактерисали као „дрзак“, па чак и „демонски“.

Пре или касније, сви они ће признати да ће романи од тада бити радикално другачији, захваљујући Джојсу и његовом чудесном делу. За тај успех умногоме је заслужан инстинкт и напор Езре Паунда. У изванредном есеју о тој књизи, Паунд ће први признати да су од појаве Уликса сви савремени романописци, укључујући и оне који га никада нису читали, били Джојсови ученици; а то је изјавио и Вилијам Фокнер, још један неуобичајени романописац који вероватно никада не би написао своју јужњачку сагу да није било лекција које је научио читајући Джојса.

Помоћ коју је Езра Паунд пружио аутору Уликса није се састојала само у тражењу издавача за његове текстове; он је успео да пронађе и мецене које ће му финансијски помоћи и омогућити му, између осталог, да више пута оперише десно око. Када су се лично упознали, у Паризу 1918, Езра Паунд је већ четири године улагао напоре да обавести јавност о писцу којег је називао „обновитељем западне културе“. Паунд је најсимпатичнија фигура која се појављује у књизи Кевина Бирмингема.

Тешко је поистоветити тог великодушног алтруисту са Езром Паудом који се, током Другог светског рата, обраћао младим америчким регрутима путем италијанског радија како би их убедио да дезертирају, и декламовао сва недела која су нацисти приписивали Јеврејима. Америчка војска га је због тога ухапсила и пронела по целој Италији у кавезу, као некаквог бесног лудака. Потом га је, у Сједињеним Државама, суд прогласио лудим како га не би стрељали због издаје домовине. Провео је доста година у лудници. У наше време, у фашистоидној Италији Матеа Салвинија, једна од најрадикалнијих секти антидемократске ултрадеснице зове се ни мање ни више него ЦасаПоунд. Жорж Батај је написао да је људско биће кавез у којем се гнезде анђели и ђаволи. Мало је људи код којих је то било тако очигледно као у случају Езре Паунда. Н

Скагвеј, јули 2019.
Превела са шпанског Бојана Ковачевић Петровић


Извор: Недељник


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.