МАРКО МИСИРАЧА: Народ слијепо слуша своје политичаре, који су их деведесетих довели до рата!

Марко Мисирача један је од најистакнутијих позоришних режисера своје генерације у регији. Рођен је у Македонији 1985. године, школовао се у Србији, гдје је и дипломирао позоришну и радио режију.

Sara Velaga / 13. август 2019

Режирао је у позориштима широм БиХ и Србије, а за свој рад је вишеструко награђиван. Одувијек је, како наводи, нагињао према драмској умјетности, а сву своју енергију је фокусирао од самих почетака на то. Од најранијег дјетињства му је било јако важно, како би рекао Ранко Мунитић, да се ту негдје "удене". И истински јесте, кроз сусрете са значајним људима, са онима који имају исте идеје, блиске естетике, слична размишљања...градио је свој пут који га је довео на завидне висине, са којих је бољи поглед на друштво у којем живимо. Маштао је на тему театра и умјетности и проналазио истомишљенике свуда, јер, како истиче, лако се повезује културни простор Југославије и данас, првенствено због језика. О свим повезницама са свијетом који га окружује, а који кроз умјетност анализира и поставља, Марко Мисирача за БУКУ

 

Вишеструко си награђиван за режије представа “Дјелидба” Скендера Куленовића и “Синови умиру први” Мате Матишића. Колико ти је захтјевно било радити на овим дјелима и шта ти признања за њих значе, мијења ли се статус умјетника новим признањима?

Важно је када представа добије неко признање, јер јој то може евентуално омогућити мало дужи живот и прилику да је види више људи, што је нама који смо радили представу и те како значајно. Тако углавном сви ми који се бавимо театром и доживљавамо та признања, и то заиста није поза него искрен доживљај – да је та награда појединцу (редитељу, глумцу, аутору текста) заправо награда свима нама који смо радили на представи, јер је не би такве ни било, нити би била кандидована за награду, да нису баш ти људи радили на њој. Некада су та признања појединцу имала тежину, пошто су глумцу или редитељу који је запослен у позоришту омогућавала да напредује у свом статусу.  Признања самим појединцима мислим да данас, осим што мало нахране сујету, немају никакав озбиљнији значај. Нажалост.

Говорио си како си свјестан да умјетност не може ништа суштински промијенити, али да сви који се њоме баве морају вјеровати да могу мијењати барем неке приче. Које си промјене лично потакнуо и је ли данас положај умјетника још незавиднији?

Положај умјетника је све незавиднији из године у годину и то је толико постало опште мјесто да смо сада већ почели да подразумијевамо ту незавидну ситуацију. Ето, недавно је на Позоришним играма у Јајцу тријумфовала представа "Каролина Нојбер" у којој сјајан ансамбл Народног позоришта РС буквално урла са сцене да је буджет за културу у РС 0,63 посто и да се све што почиње са нулом, са нулом и завршава. Кажу да је на премијери читава политичка елита Бањалуке била присутна. Осим што су се нашли увријеђени на истину коју су чули са сцене, ништа се није промијенило. А ова представа је са поносом представљала свој град и кућу на престижним фестивалима у регији. Наравно, нама свима остаје да наставимо борбу, а довољно је што ће бар један гледалац-појединац мислити о томе што је чуо са сцене. То је у театру јако много.

Кроз режију представе “Синови умиру први” публици је кроз црни хумор представљена сурова реалност протеклих ратова. До те мјере да се представља трговина костима, али се и отвара однос између РС и Београда. Неке су ствари ту почеле, а уједно се и рјешавале. Како се публика носила са таквом врстом суочавања?

Нисам детаљно упућен у неке појединачне судове публике, али знам да је представа "Синови умиру први" заиста донијела нешто ново у репертоару Народног позоришта РС и то прије свега захваљујући управи те куће која је препознала да је важно да се ради комад Мате Матишића, једног од највећих и најважнијих драмских аутора овог времена и да се, кроз црни хумор, сатиру и иронију, суочи – себе и публику – са траумама које живимо на овим просторима мање-више сви, ове двије деценије од званично завршених ратних сукоба. Свака адаптација комада доноси нешто ново. Оно што је посебно интересантно је да је овај комад доживио – што је прави куриозитет – након праизведбе која припада хрватском миљеу, још двије верзије – бошњачку коју је у Босанском народном позоришту у Зеници режирао Бобан Скерлић и ову српску коју смо радили у бањалучком театру. Минималне драматуршке измене показале су да та сјајна прича функционише у све три конфесије и говори заправо о превареном и изманипулисаном народу који и дан-данас избјегава да се суочи са истином о рату.

фото: Соња Жугић

Постоји ли данас ангажовано позориште на нашим просторима, а можда још важније постоји ли и ангажована публика, која ће такве садржаје не само схватити, него и радити нешто по том питању?

Свако добро позориште, позориште које отвара суштинска, онтолошка питања о животу, времену у којем настаје и међуљудским односима је ангажовано позориште. Не бих желио да будем погрешно схваћен, али мислим да у овом времену, попут неке моде, на репертоарима позоришта с једне стране доминира једна врста памфлетски, површно ангажованог позоришта којему је циљ да "засени простоту", "бљесне" и направи сензацију. Са тих представа добар дио људи излази не знајући шта је гледао али се боји да каже, па се углавном посипају пепелом по глави и кажу да "не разумију и да нису стручни". Те представе се раде за јако кратко вријеме, глумци су приморани да раде против себе, умјесто да играју добру литературу и богате односе, приморани су да урлају у микрофоне и атакују на публику свим чулима... То је, дакле, оно када се термин "ангажованост" у театру злоупотребљава. С друге стране, усљед овога, квалитетан "маинстреам" театар је готово протјеран са главних сцена, класичних добрих представа нема много јер за тако нешто треба не само добар редитељ  и добри глумци, већ прије свега ПОСВЕЋЕН редитељ и ПОСВЕЋЕНИ глумци. Данас се јако много снима, ради се на брзину, сви раде по неколико послова паралелно и јако је тешко саставити озбиљан и посвећен тим око једне представе. А публику не треба потцењивати – иако је бомбардована пинк-изацијом и естрадом са свих страна, увијек је има за добар театар. 

Гдје је култура данас у, како си недавно рекао “НЕ-систему” у којем живимо?

Као што сам већ поменуо, публике за добру умјетност има и ми сами бирамо шта ћемо конзумирати. Понуда је огромна, кича и шунда има наравно много више, то све знамо и то је опште мјесто. Али ви сами бирате шта ћете читати, гледати, слушати... Оно што је заиста страшно и у чему се тај НЕ-систем оличава је чињеница да ниједна од ових малих државица нема богзна како велики фонд за културу и све је мање-више осуђено на личну иницијативу, немамо озбиљних великих издавачких кућа, готово ниједно озбиљно државно филмско предузеће, питање је када ће кренути и позоришта масовно да се приватизују... А култура је нешто што не може само да се издржава, већ, како јој само име каже, да се узгаја, култивише, чува и његује... 

По тексту Мате Матишића режирао си представу “Ничији син”. Грађанску драму о дисфункционалној породици, која је жртва система. Међутим, представа је према наводима медија била спорна у Атељеу 212 и Звездара театру. Шта су узроци таквог отпора према таквим темама?

"Ничији син" није био споран ни у Атељеу, ни у Звездари, то су сензационалистички медији, вјероватно намјерно, погрешно пренијели. Друге Матишићеве комаде сам својевремено нудио овим театрима. Али нудио сам и Горана Стефановског, затим неке сјајне стране ауторе. Просто се ради о томе да су наша позоришта у једном дубоком сну, како је то сјајно рекла госпођа Рената Улмански, и нису спремна на откривање нових сјајних аутора који су у својим срединама постигли успјех, сем малобројних часних изузетака. Горан Стефановски је од 1990-их наовамо написао низ комада од којих на нашем говорном подручју готово да ниједан није игран. Драго ми је да се са Матишићем коначно пробио лед, ево сада ће Београдско драмско радити још један његов комад. Али генерално су наша позоришта успавана, репертоари се кроје стихијски и по мјери најнижих захтјева публике. Што се "Ничијег сина" тиче, занимљиво је истаћи да је београдској позоришној критици сметало то што се комад игра на хрватском – и то су унисоно сви београдски критичари потврдили као да су се договорили! – а представу су јако добро разумјели и није им сметао хрватски језик на фестивалима ни у Загребу ни у Брчком, иако представа долази из Београдског драмског позоришта. 

Иако настојимо направити одмак од ратних тема, неминовно се њима и кроз умјетност враћамо. Је ли то проклетство или привилегија театра и јесмо ли као друштво спремни гледати поставке сопствене одговорности за прошлост?

Мислим да је главни проблем зашто се и на филму и у позоришту враћамо ратним темама на овај или на онај начин (мада су представе које сам радио и које смо помињали заправо о постратним траумама и смјештене су након рата), тај што ми заправо са ратом нисмо никад ни завршили. У несрећним и опустошеним земљама бивше Југославије, мање-више и даље владају исти људи или бар духовни наследници који су до рата довели. Избезумљен "обичан" народ, попут Мр. Цханцеа (Петер Селлерс) из филма "Беинг тхере" искључиво "живи" на и у медијима, прате на ТВ екрану шта им њихови политичари кажу и слијепо их слушају. Зато је јако важно причати и у књижевности и у драмској умјетности приче о том рату, о узроцима и посљедицама, да би бар дјелимично освјестили обичном човјеку слободу избора и да му се не би поновило да га ти властодршци опет увуку у рат као што су му урадили и почетком 90их. Представе по Матишићевим текстовима које сам имао задовољство да радим, говоре управо о томе.

Политичари у својству твораца и креатора дневно-политичких тема, али и друштвеног контекста у цјелини. Јесу ли умјетници прибјегли аутоцензури, повлачењу и прилагођавању новонасталим нормативима или се и даље може осјетити отпор умјетности?

Прича о аутоцензури у култури је болна и она датира још од времена социјализма. Посебна је тема у којој су мјери заправо колеге и људи из бранше нанијели неправде једни другима, баш у виду аутоцензуре. Тога има и данас. Званичне забране умјетничког дјела нема али постоје други, много перфиднији начини како се нека књига, представа, филм склоне са јавне сцене, изигноришу јер би могли нешто промјенити, извршити неку врсту утицаја. Колико год власти сужавале простор слободе умјетницима, толико, чини ми се, и "умјетници" сами себи сијеку крила и одузимају могућност да буду слободни.

Шта је алтернатива слободи мишљења и говора овдје, а шта је цијена те исте слободе?

Неки од првих људи који ми тренутно падају на памет су Оливер Фрљић и Дарко Цвијетић. Поготово што се ради о људима који нису уско везани само за једну грану умјетности и дјелатности. Они врло добро знају шта је цијена слободе – Фрљићеву нову представу задуго нећемо, како ствари стоје, видјети на нашим просторима (чак ни у Керемпуху), а књиге Дарка Цвијетића ћете врло тешко пронаћи у књижарама у Републици Српској, па чак и у Србији. Али, да парафразирамо ријечи са Молијерове бисте, "њиховој слави не недостаје ништа, нашој слави недостају они". 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.