Марко Шипка, режисер из Бањалуке: За филмску умјетност потребна је институционална подршка, јер ентузијазам није неисцрпан извор енергије

Ауторски филмови са филмских фестивала широм свијета поново пред Бањалучанима на новом филмском фестивалу у граду- ПАРАЛЕЛЕ.

Maja Isović Dobrijević / 27. мај 2019

Foto: Privatna arhiva

 

Марко Шипка, дипломирао је филмску и тв режију на Академији умјетности у Бањалуци, а магистрирао режију документарних филмова на Луца Сцхоол оф Артс (Белгија), Универсидаде Лусофона де Хуманидадес е Тецнологиас (Португал) и Филм анд Тхеатре Сцхоол оф Будапест (Мађарска). Његов филм “О скромним жељама… о пољу жита” изабран је да, као један од најбољих студентских филмова, представља Босну и Херцеговину у оквиру пратећег програма Зимских Олимпијских Игара у Торину.

Његов дипломски филм “Вријеме” учествовао је на неколико међународних филмских фестивала, а исти филм освојио је награду за најбољи кратки играни филм на међународном фестивалу Дука Фест у Бањалуци. Члан је Удружења филмских радника у БиХ, Доцномадс’ Алумни асоцијације, потпредсједник Унлоцкед Филмс, асоцијације за промоцију и потпору културе документарног филма. Марко је покретач и директором првог издања филмској фестивал Паралеле који ће се одржати од 28. до 30. маја у Дому омладине у Бањалуцу.

Са Марком за БУКУ разговарамо о филмском фестивалу, раду у филмској индустрији, али и о стању у култури код нас.

Марко, реци нам нешто о филмском фестивал Паралеле који ће се за неколико дана отворити у Бањалуци?

Драго ми је што могу рећи да ће публика у Бањалуци, од 28. до 30. маја, на Фестивалу Паралеле имати прилику  видјети нека од врхунскх остварења филмске умјетности. На програму је 6 филмова који су учествовали на најзначајнијим филмским фестивалима широм свијета. И ево, најзад ћемо у тим филмовима моћи да уживамо на великом платну и у нашем граду. Тема овогодишњег издања Фестивала је 'Град ' тако да, како у географском тако и идејном смислу правимо паралеле између шест  градова на три континента. Идеја је да се тема мијења сваким новим издањем фестивала. Оно што остаје као константа је да су у фокусу нашег Фестивала друштвено ангажовани ауторски филмови који не признају границе између игране и документарне форме.

Умјетничка директорица и селекторка Фестивала је Адриана Трујилло, која ради као селектор програма за Цине Тонала у Мексику. Партнери су 'Сyндицадо филм салес', Међународни Фестивал документарног филма 'Белдоцс' и Град Бањалука који нам је уступио простор за пројекције у Дому омладине. На овогодишњем, првом издању Фестивала, ограничили смо се само на пројекције филмова, што можда и јесте најважније, али је план да, уз већу подршку институција, већ од идућег издања имамо знатно бројнију селекцију. Такође нам је у плану да угостимо ауторе, укључимо и невладин сектор и да организујемо филмске радионице.
 
Са којим циљем организујеш филмски фестивал?

Ауторски филмови, поготово креативни документарни филмови, за разлику од маинстреам продукције, тешко проналазе свој пут до публике. Филмски фестивали су често и једини облик њихове дистрибуције и прилика да их публика види на великом платну. Због тога, готово сви већи европски и свјетски градови, који воде рачуна о својој културној сцени,  имају бар један , или више оваквих догађаја. Желим да и Бањалука буде један од тих свјетских градова. Ауторски филмови често одступају од већ утврдјених, писаних и неписаних норми и правила, али нуде и велико узбуђење у контексту експериментисања филмском формом и бескомпромисне слободе умјетничког израза. Бањалука, у одређеној мјери има публику за ову врсту филмова, али мислим да би требала бити бројнија. Уз радионице, панел дискуије, и предавања која планирамо за идућа издања, јасан  је и едукативни циљ и аспект нашег Фестивала.

 

Колико је тешко радити на филмском фестивалу имајући у виду да су многи филмски фестивали у нашем граду престали са радом због недостатка институционалне подршке?

Нијел лако, најблаже речено. ' Дука фест ' и 'Краткофил' који су имали заиста добар програм и бројну публику, угашени су управо због недостатка подршке.То није требало да се деси и у потпуности могу да разумијем организаторе, јер ентузијазам није неисцрпан извор енергије. С друге стране, ми остали немамо право да због тога не покушамо опет. И одговор, уз јасну и гласну критику, увијек треба да буде нова идеја. А за идуће издање фестивала, очекујем  и  нову подршку.

Ко је теби помогао да се десе Паралеле?

Уз горе поменуте партнере, то је углавном био круг мојих пријатеља који су ми, поред свих  својих личних обавеза , јако пуно помогли око организације, дизајна, промоције, па и позитивне енергије која је исто тако веома важна. Ја сам заиста пресрећан кад схватим какве пријатеље имам, и овом приликом им се захваљујем јос једном.

Колико је тешко филмским радницима код нас, који су по теби највећи проблеми?

Највећи проблем је у недостатаку системских  ријешења за филм.  Имамо стратегију развоја културе Републике Српске која је веома квалитетан документ у смислу препознавања проблема и приједлога конкретних промјена. Та стратегија, између осталог предвиђа и повећање буджета за филм и културу уопште, али и оснивање филмског центра као основне и кровне организације и споне између филмских радника и институција културе. Филмски центар Србије и Хрватски аудио-визуелни центар, на примјер, заслужни су за велике успјехе и експанзију филмске умјетности у тим земљама у последњих пет година. При томе не мислим само на ауторски филм, већ и на жанровски филм, комерцијални филм, међународну сарадњу, едукацију публике, креативну индустрију, односно кинематографију у најширем контексту.
Дакле, неопходан је Филмски центар Републике Српске и имплементација Стратегије развоја културе. Битан недостатак је и непостојање струковног удружења које би могло и требало бити далеко јаче и учинковитије приликом указивања на проблеме и приликом њиховог рјешавања, него што то може појединац.Постоји и проблем цјелокупног друштва, самим тим и филмске продукције, а то је одлика  нашег менталитета да се веома лако шири песимизам, а доста тешко искорјењује, као и да смо много лакши на ријечима кад треба критиковати, а понекад тешки на дјелима кад треба нешто конкретно урадити. Постоји одређен број људи који предано раде и покушавају промијенити и побољшати културну сцену, али мислим да је потребно још идеја и још енергије.

Колико је код нас тешко снимити филм?

Све речено о проблемима филмских радника пропорционално се одражава и на могућност за снимање филма, самим тим и на њихову бројност, а у коначници и на квалитет. Развој технологије и доступност техничке опреме су донекле проширили те могућности, посебно ако говоримо о документарном филму. Али то ипак није системско рјешење. Ми смо, релативно мала средина, и потребна нам је регионална и међународна сарадња, и јасан план подршке филмској продукцији и дистрибуцији, имплементиран кроз филмски центар.

Шта би овим путем издвојио из програма фестивала?

Ове године смо се фокусирали на квалитет, у односу на бројност филмова. И заиста мислим да је немогуће погријешити приликом избора. На сају Фестивала , www.цинемапараллелс.цом , могу се прочитати детаљи о филмовима и погледати трејлери и сигуран сам да свако може пронаћи нешто за себе.

Како би оцијенио станује у култури у Бањалуци ?

Мислим да стање у култури у нашем граду није најбоље, те да може и треба бити много боље. Али ми се  чини да се у последњих годину или двије осјети неки импулс и енергија која би могла донијети бољитак. Надам се да сам у праву и да ће и Паралеле бити дио тога.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.