Марко Томаш за БУКУ: Људима се смучило живјети у атмосфери мржње и опште бесперспективности

Жао ми људи јер морају живјети у овом јаду.

Maja Isović Dobrijević / 14. август 2019

 

Пјесник Марко Томаш, рођен је у Љубљани 1978. године. Један је од покретача и уредника мостарског часописа Колапс и припадајуће библиотеке. Новинске текстове објављивао у БХ Данима, Гласу Истре и Ферал трибунеу. Водио је култну сплитску књижару УТОПИА. Новинар је портала Журнал. Поезију и прозу објављивао је у босанскохерцеговачкој, хрватској и српској периодици, а пјесме су му превођене на талијански, пољски, француски, њемачки и енглески језик. Живио је, студирао и радио у Сарајеву, Загребу и Сплиту. Тренутно живи и ради у Мостару. Завршио је и свој први роман.

У Бањалуку, у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности "Императив", долази у петак да би се представио са својом поезијом, али и музиком која га испуњава. Са Марком смо разговарали о Бањалуци, поезији, животу у БиХ и другим темама.

Марко, у посљедње вријеме радо сте виђен гост у Бањалуци, какав је Ваш однос са Бањалуком, са којим утисцима долазите, али и одлазите из овог града?

Осјећања су двојака, готово супротстављена. Сусрет с пријатељима које сам стекао тијеком година ме увијек радује али и у Бања Луку се, као и у све наше градове, увукла нека туробност, готово туга прекривена неком тамном прашином свеопће животне муке. Бљескови свјетла у тим нашим тамама радују човјека а, опет, не може се човјек отрести те таме коју удише из мргодних и забринутих погледа непознатих пролазника. Али то нам је, ваљда, судбина. Тужни смо због нечег неухватљивог. Радосни због тренутака.

Како бисте описали живот једног пјесника на нашим просторима?

Не знам како је другима. Мени се понекад чини да живим као неки лутајући забављач. Многе су се ствари вратиле својим коријенима. Можда је и тај мој начин живота једна од тих ствари које су обрнуле круг.

У настанку је и ваш први роман. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Заправо је завршен. Још пар ситница и то је то. То је роман стања, није класично приповиједно штиво. Покушавам описати отуђеност која прелази у социјалну анксиозност. Борбу с тим стањем. Прихватање тог стања. Немушто покушавам и упријети прстом у могуће узроке таквог стања сувременог човјека. То није обимно штиво али је конципирано као дугачки панични нападај.

БиХ се посљедњих година све више суочава са са великим бројем људи који одлазе из БиХ, не одлазе само млади људи, већ и цијеле породице. Имају ли људи због чега остати у БиХ?

Ако су склони мазохизму имају. Данашња БХ емиграција је специфична. Земљу не напуштају људи који иду трбухом за крухом. Из ове и овакве земље одлазе потпуно ситуирани људи. Смучило им се живјети у атмосфери мржње и опће бесперспективности.

Размишљате ли ви о одласку из БиХ?

Дјеломице сам и отишао. Макар се за мене не може рећи да сам игдје потпуно отишао. Самим тим нигдје нисма ни стигао. Крећем се непрестано, тако ми изгледа живот и таквог сам га прихватио. Али све више времена проводим изван БХ. Понекад бих волио да ми тзв. домовину могу кируршки одстранити из бића. Јер никако да не напусти та озлојеђеност зато што знам да би се све могло ријешити за пет минута када би било политичке воље. Али ње нема и то ме често чини и бијесним, а не волим бити бијесан. Нисам тај тип човјека. Жао ми људи јер морају живјети у овом јаду.

 

БиХ годинама је у раљама политике која не брине о својим грађанима. Да ли је могућа друштвена промјена без политичке?

Не знам како бисмо извели тај ресет без већих потреса. Мора постојати политичка воља како би се ствари помакнуле с мјеста. Морали бисмо изаћи из зоне замрзнутог конфликта у стварни мир. Различита су рјешења која могу довести до тога. Али БХ стварност је таква да ниједним рјешењем нитко не би био потпуно задовољан. А чини се да нитко није спреман провјерити како би функциорале неке ствари у неким различитим политичким оквирима.

Који је Ваш однос према БиХ кад сагледате све проблеме са којим се ово наше напаћено друштво суочава? Шта данас можемо научити од прошлости?

Нитко никада није ништа научио из прошлости. Доказ за то су невоље које нам се изнова понављају. За почетак би било лијепо да људи понаособ схвате да је мржња деструктивна сила и не може донијети добра понајприје ономе тко ју осјећа.

Које је ваше мишљење о ангажованости у умјетности? Колико је важна критика друштва на свакодневном нивоу, али и кроз умјетност?

Битно се увијек и због сваке девијације која било кога угрожава бунити. Побуна мора бити у сржи сваког политичког бића. Треба тежити бољем и праведнијем друштву, увијек, бунити се константно, не дозволити да одређени слојеви узму тренутачне привилиегије здраво за готово, као нешто на што имају наслиједно право. Знаш, чудно сад сам себи звучим, као да заговарам неку сељачку буну, ето у који смо стадиј као друштво политички ретерирали.

Постоји ли поезија сретних пјесника?

Не бих рекао. Човјека на писање увијек тјера нека мука. Ево, паде ми на памет Јонатхан Рицхман, и иза његове раздраганости чује се ехо меланколије.

Бањалучанима представићете се у оквиру концепта "Ноте и слова", читаћете своју поезију и пуштати музику која вас иснпирише. Па, која музика Вас инспирише?

Све чешће слушам оно што бисмо назвали класичном глазбом. И пуно јазза. Али пунк и пункоидна глазба ме раздрмају, претварају у клинца који не зна што ће са собом. Бојим се да то још увијек и не знам. Не знам што ћу бити кад порастем и за сада ми је тако добро.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.