Марко Томаш за БУКУ: Народ је, јебига, стока

Народ је шљам који потписује лојаност сваком смећу које дође у позицију моћи. И онда игра по тим нотама. Не кужи кад га нетко покушава еманципирати, увијек то доживљава као напад на властиту немоћ у којој му је удобно

Maja Isović Dobrijević / 10. мај 2019

Пјесник Марко Томаш, рођен је у Љубљани 1978. године. Један је од покретача и уредника мостарског часописа Колапс и припадајуће библиотеке. Новинске текстове објављивао у БХ Данима, Гласу Истре и Ферал трибунеу. Водио је култну сплитску књижару УТОПИА. Новинар је портала Журнал. Поезију и прозу објављивао је у босанскохерцеговачкој, хрватској и српској периодици, а пјесме су му превођене на талијански, пољски, француски, њемачки и енглески језик. Живио је, студирао и радио у Сарајеву, Загребу и Сплиту. Тренутно живи и ради у Мостару.

Марко Томаш недавно је боравио у Бањалуци гдје је промовисао своју нову збирку поезије „Регата папирних бродова“. Његова поезија говори о проблемима друштва, о ономе што боли људе, а не знају како да то кажу.  Ријеч је о друштвено ангажованој поезији, а Марко каже да је сваки покушај комуникације ангажман на овај или онај начин, али друга је прича колико смо свјесни те акције. 

 

„Мени је битно макар и на силу исказати све што мислим и све што ме мучи. Јер желим ступити у комуникацију чист, јасан, изван сиве зоне у коју се све покушава стрпати. Чак и ескапизам је политички чин, јасна политичка изјава. Желим бити зван свега овога“, каже Томаш за БУКУ. 

 

Реакције на његову отворену друштвену критику су различите, али то је цијена оног што ради и Марко је, каже, спреман на то. 

„Знаш, пуно људи који пишу искључиво о политици често се жали на пријетње и слично. Замислите како је онда када пишете о ногомету, замислите како реагирају и што вам све пишу навијачи. Али то је цијена тога чиме се бавим. Каткад намјерно провоцирам. Најтерати људе да мисле својом главом, да се наљуте је већ велика ствар јер смо након свега што се догађало овдје запали у потпуну летаргију у којој се чини да никоме ни до чега није стало. А битно је промишљати стварност коју живимо. Битно је, јебига, бити жив кад нас је већ тако запало“, истиче Томаш. 

Поезија може, али и не мора да проговара о друштвеним проблемима. Кроз поезију Марка Томаша то ради, али он каже да је исто толико важно колико поезију притишће то што аутор живи, колико је оптерећује, врло често на уштрб поезије саме као умјетности. 

„Мени је битно да ту игру играм како мислим да је поштено, да одражава све од чега сам сачињен и с чиме се суочавам“, прича нам Марко.

 

ЖИВОТ У БИХ

Оно са чим се Марко Томаш, али и сви грађани БиХ суочавају јесте национализам који је свеприсутан на нашим просторима, у регији, а шири се и даље. Марка смо питали како се борити са онима који све гласније пропагирају националистичке идеје:

 

„Гледајте, од средине осамдесетих код нас је тај дискурс у сталном порасту. То је одавно постао политички маинстреам. Фашисти сједе у парламенту, ти исти који то заговарају. Али они нису проблем, проблем су они који насједају на ту причу. Јер национализам је политички алат, тек средство које служи да се дође до неког друго циља, а код нас је циљ, банално речено, обична пљачка. Није то другачије било гдје друго. Политка се увијек врти око прерасподјеле материјалних добара. Национализам је нешто што подилази људској глупости зато увијек побједи, барем на кратке стазе. А мало тко се запита који је садржај те политичке идеје. Што стоји иза свега тога, тко смо то ми, а тко су то они и што, доврага, итко од нас хоће и због чега? Е, ту већ долазимо до проблема. Садржаја нема. Само здрпи и збриши“.

 

Реалност БиХ је таква да је БиХ земља са која има двије школе под једним кровом, земља у којој имамо три нације и оне остале, земља у којој се говори три језика, а опет земља у којој политичари не воде рачуна о грађанима, у којој влада корупција и пљачка, а Марка смо питали шта он мисли да ли ће народ икад прогледати, видјети шта се дешава.

 

„Народ је, јебига, стока. То се увијек изнова показује истином. Народ је шљам који потписује лојаност сваком смећу које дође у позицију моћи. И онда игра по тим нотама. Не кужи кад га нетко покушава еманципирати, увијек то доживљава као напад на властиту немоћ у којој му је удобно. А иначе, у БХ се говори једним језиком. Штогод тко мислио о томе. Волим вјеровати да људи виде што се одгађа али то што их није брига ми говори да се слажу са свим тим. Знаш како, ови посљедњи попис, мени је то исто као и прича о Реформистима пред рат, сви су као гласали за њих а резултате знамо одавно. Исто тако сви су пред попис говорили е видјет ћемо кад Осталих буде 20 и кусур посто што ћемо онда. А осталих ни пуних 2 посто. ОК, народе, мени је јасно. Сви знамо тко смо и што смо. Значи да нам је и добро. Уосталом, пар су ме пута људи и суочили с тим. Питали што се увијек буним кад се све зна. Зна се како се долази до посла и благостања. Само требаш то и то направити. И, истинабог, нејасно је што се нетко буни кад се зна како се живи. Ми који не знамо како живјети е то је наш проблем и требамо престати зановијетати“, каже Томаш.

 

ПЈЕНСИК И НОВИНАР

 

Марко Томаш је књижевник и новинар и каже да живи искључиво од писања, а понекад је принуђен да пише и наручене есеје. Када је ријеч о издаваштву у БиХ Томаш каже да је оно у истој ситуацији као и све друго у нашој земљи - бори се за опстанак!

 

„Иситна стоји да све што се ради како спада опстаје у сивим увјетима. Тако је и са накладништвом и с књижевношћу. Потешкоћа има али опстати се може. Борба је свакодневна“, прича Томаш.

 

У данашње вријеме имамо много књижевника, изданих књига, а Томаш каже да писца на крају одреди континуитет и трајање. 

 

„Ствари се посложе онако како требају на концу, ваљда. Јавни живот је испражњен од приче о било чему што се чини озбиљним. Изузев политке. Јелте. Људи ипак читају у једнаком омјеру као што су читали и прије, једино је у овим околностима мјесто књиге и културе уопће другачије, нису толико битни у јавном дискурсу. И то је то. И, знам да сам рекао да је народ стока, али један његов дио самостално се еманципира, трага за стварима које су му битне“, рекао је Томаш.

 

Књижевност и посао Томаша води широм бивше Југославије и он се труди да испрати регионалну књижевну сцену. Каже да у регионалној књижевности има пуно интересантних ствари. 

„Пуно је тога што ми се допада. Још је више ствари које ми се не допадају. Али ја нисам никакав параметар, нисам судац. Нека људи читају све на што наиђу. Књига је путовање, отварање новог свијета. Ту је утјеха, ту су супутници и сапатници. Лијепо је оно што ради мој млади другар Ален Брлек. Лијепо је оно што ради Огњенка Лакичевић. Треба читати Бекима Сејрановића, Дамира Каракаша, Ољу Савичевић Иванчевић, Дашу Дрндић, Дијалу Хасанбеговић, Мехмеда Бегића, Бојана Жижовића, моју драгу Дорту Јагић, Шиму Мајић, Фарука Шехића, Тању Мравак, Брану Мандића, Милену Марковић, Срђана Ваљаревића, Марка Погачара… Све живи и вриједни и драги људи. На жалост код нас се људе учи да књижевност пишу мртви изливени у бронцу. А, гле врага,  није баш тако“. 

 

О БАЊАЛУЦИ 

Бања Лука се шири, физички,  дуго нисам био па ми се тако чини, али то ширење ми се чини истовремено као потпуни распад. Нешто што има толику особност као што има ријека Врбас као да се више нити види нити чује у том граду. Провинција се бори против властитог положаја, то је полвално, али све је некако диктирано, на силу. Не знам како изгледају стварне диктатуре, али дојам да све овиси о једном човјеку који имам у Бања Луци тјера ме да мислим да постоји нека чудна врста страха код људи, страха од моћи једног човјека, дакле, диктатура је ту очитија него негдје друго. А толико успомена носим у себи из кавана поред Врбаса, толико драгих људи је ту живјело и живи и даље да ми се тешко помирити с тим стварима које некако интуитивно осјећам. Тешко ми је било, искрено. Али није то ништа што ми се не догађа с другим градовима који су окупирани неким чудним силама. Срећом увијек ме угосте предивни, лијепи и драги људи па самом себи кажем да није све изгубљено. Јер ти људи су тај град. Али кад као друштво дођемо до тога да је оно најбоље од нас то што имамо дати онда нећемо бити они који спуштају поглед и само журе кроз живот не би ли се негдје сакрили. Не треба Бања Лука силом покушавати бити нешто што није, било би довољно да буде слична најбољим људима које има. Тој Бања Луци волим долазити у посјет. Политичким пројектима се само могу гадити. А сви су наши градови насилно постали политички пројекти неких суманутих мегаломана који изгубили мјеру за то докле сеже њихов стварни утјецај. 

 

О МОСТАРУ

Слична је прича и ту као и с Бања Луком. Мостар, парадоксално, у својој несрећи има срећу. Мора се борити са оним што му је намјењено јер ствар није рашичишћена до краја у рату. Срећом, како рекох. Мостар је тиме истовремено и слика пораза и једина нада коју имамо. Ето каква је земља у којој живимо. Мостар је све мање град какав је могао бити. Нека идеја града, као и случају Бања Луке, издана је. Сада га сватко покушава скројити по својој мјери. Мостар је тиме, записао сам негдје, село у покушају. Срећа је да се на Медитерану увијек живи боље него је прописано. Али то нема везе с политиком, то увјетује клима. Али, знаш како је то, јебига, смијешно је, БДП ти овиси о броју сунчаних дана, као, рецимо у Хрватској, и онда то нетко припише свом политичком дјеловању. Апсурд. Мостар је клоака, али, како рекох и једино могуће рјешење за ову земљу, јер се није очистио до краја, није до краја расељен нити насељен. Он је доказ пораза, али да је памети могао би бити шанса да на концу побједимо као друштво. Када бисмо уопће хтјели изградити друштво, заједницу. Ријека је преживјела. То једино. Све друго се бори за дах. Нешто се као и ради, туристи долазе, људи граде апартмане, хотеле, али и то је продавање властитог живота и града док не будемо коначно живјели у утвари, у прикази, холограму. А бојим се да је то коначни циљ. Холограм. Подражавање живота.

 

Разговарала Маја Исовић Добријевић

БУКА АРХИВА

 

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.