Марко Видојковић: АТВ – ОД МЕДИЈСКЕ СЛОБОДЕ ДО САНКЦИЈА (ИНСАЈДЕРСКА ПРИЧА)

Са проширењем америчких санкција Милораду Додику, уведене су и санкције бањалучкој Алтернативној телевизији, која је намештеним тендерима згрнула три товара блага клану Додик, а својим програмом годинама подстицала његову сецесионистичку пропаганду.

Marko Vidojković / 09. јануар 2022

 

„Дан младости“, 2015. Моје друго гостовање за две године у емисији „Један на један“, коју је на бањалучкој АТВ водио Марин Маринковић. Српски медији су у потпуни затворени за мене, после инцидената које сам направио гостујући уживо у јутарњим програмима на ТВ Пинк (2013) и ТВ Прва (2015), када сам бираним, али не и пристојним речником, прецизно указао на карактер владавине Александра Вучића.

Док сам у Србији постао Онај кога више никада нећемо звати ујутру на ТВ са националном фреквенцијом (а и иначе), на АТВ су ме звали, ево, већ други пут, да током скоро једног сата, избацим из себе све што ми лежи на души.

После снимања другог гостовања у „Један на један“ (бтw, оба можете вечерас да гледате на јутјубу) позван сам у кафе у подруму зграде, на пиће са редитељима, Захом и Благим. Два верна читаоца, испоставило се. Заха хвали мој нови роман „Уредник“, ја се чудим како је тако брзо стигао у Бања Луку, али сазнајем да је реч о пиратској копији, са нета. Од срца се смеју овом неспоразуму. У том подруму, тада, сконтамо нас тројица да се добро контамо, а ја, који већ годину и по дана немам посла у Србији, предлажем како бисмо можда могли нешто заједнички да пробамо, на АТВ.

„Важи, бураз, шаљи концепт, па ћемо видјет’ може л’ шта.“ Концепт који сам предложио било је прелиставање српских таблоида заједно са гостом, са крајњим циљем да отворено пљување по Вучићу преко Јутјуба стигне до Србије, која се налазила у потпуном медијском мраку. Рачунао сам на то да ће моја брбљивост и духовитост бити довољни да Видојковића – забавног госта претворе у Видојковића – забавног ТВ водитеља.

Никада раније ништа нисам водио. Серем, водио сам почетком 2010. тросатни јутарњи програм на Новом радију Београд (интернет радио, укупно 30 слушалаца), који се звао „Јутарња гимнастика“, а кад сам схватио да ми то тешко пада, на истом радију сам водио вечерњи програм „Тртешка“, са Биљаном Максић (максимум 15 слушалаца).

Заха и Благи пренели су моју идеју директорки програма, свидела јој се, као из топа је рекла: „Овај лудак обрће кружнице од 390 степени, дакле зваће се „390 степени Марка Видојковића“! Под условом да прође пилот.“ Трећег јула, 2015, емитована је пилот епизода, а гост је био Сергеј Трифуновић. Дошао је на паузу за ручак из Дадова, у оближњи кафић, наместили смо се на брзину, стигла му је чорба и снимање је почело.

Донео сам неколико таблоида од претходне недеље, које нисам ни прелистао. Био сам у фазону, коју год страну да окренем, лако ћемо. Сергеј је, у почетку био надркан и кратак у одговорима, све срчући ону чорбу. Иако смо другари, добио сам верзију Сергеја који се током интервјуа према новинару понаша: „Глуп си. Ајмо даље.“ Емисија је требало да траје 45 минута, а ја сам се на 22. минуту осећао као су ме 22 минута пендречили. Захина идеја да „390“ добије на динамици тако што ћу све време у левој руци држати ГоПро камеру, којом ћу час кадрирати наслове, час себе, час госта, додатно ме сјебала.

„Биће досадно, болан, снимат’ вас, а онда у монтажи убациват странице из новина, ово је нешто најгенијалније што сам икад смислио!“ Јесте било генијално, само је мени тада било и до краја остало до јаја тешко да истовремено будем водитељ и сниматељ, а најтеже је било слушати шта гост брбља, нарочито такав монструм какав је Серж.

Ено епизоде са Сергејем, на скоро 170.000 прегледа, на званичном АТВ каналу. (Не само она, све епизоде, шта год на њима било, остале су на јутјубу све ово време, док је АТВ вредно радила за клан Милета Додика). Публика је одлепила на пилот, преко ноћи нагрувамо до 50 хиљада прегледа, АТВ и ја потпишемо једногодишњи уговор првог септембра, 2015 и тако постанем ТВ новинар.

„390 степени“ никада није снимана у студију. Била је то номадска емисија. Прво смо снимали у „Двориштанцету“ у Савамали. Гости у те прве три епизоде били су Шкабо, Теофил и Ева Рас. Док смо снимали епизоду с Евом Рас, машине за рушење су буквално на 30 метара од нас срављивале све, па и „Двориштанце“, са земљом, крчећи простор „Београду на води“.

После кратког лутања (у једном објекту у Страхињића Бана снимали сам Ђорђа Вукадиновића и Зорана Кесића, не истовремено), јавио ми се Горан, газда кафића „Правда“ и понудио ми гостопримство. „Правда“ је била на подједнакој удаљености од вртића у који сам ишао, основне коју сам завршио и средње о којој сам написао два романа, у епицентру мог „старог краја“. Тако је „Правда“ до последње снимљене епизоде, остала дом за „390 степени“.

У јесен, 2015 било је невиђених епизода, са Ољом Бећковић, са Ајс Нигрутином, са Иваном Ивановићем (ког не можемо да довучемо у ДЛЗ, али је на један позив директорке програма АТВ дошао у емисију), веровали или не, са Миломиром Марићем, Мићком Љубичићем, Идите на јутјуб, све је ’ладно и даље тамо.

До првог срања долази пред ванредне парламентарне изборе у Србији, у пролеће, 2016. Тек што сам договорио заједничко предизборно листање штампе са Бошком Обрадовићем, Борком Стефановићем и Сашом Радуловићем, стиже позив да дођем у Бања Луку на снимање са Николом Кољом Пејаковићем.

После снимања (прошло је спектакуларно) добијам обавештење да је емисија суспендована на месец дана, како се АТВ не би отворено мешала у изборе у суседној сувереној држави. Мало сам се сморио, али донекле сам и разумео, имајући у виду шта се све могло чути у „390 степени“. Не би Вучић био Вучић да неко није окренуо број и рекао: „Немојте овог идиота док траје кампања“.

Идуће седмице добијам информацију да се суспензија продужава на два и по месеца и да ћемо снимање наставити када сви остали заврше сезону, тамо негде средином јуна. Вест о продуженој суспензији објављена је у „Данасу“, као и на порталима који се баве слободом медија. Од директорке програма добијам писмени прекор што је суспензија емисије отишла ван граница наших мејлова.

И гледаоци и ја били смо убеђени да ће се појавити нова сила која ће привремену суспензију претворити у трајну и да је са „390 степени“ готово. Није, ипак, било тако. У другој половини јуна, 2016, снимање је настављено. Гости су били Којот, Прти Бее Гее, Весна Ракић Водинелић, гледаност је била у каналу, јер преко лета телевизија и политика никога не занимају, али ми смо снимали, а ја сам се надао продужењу уговора у септембру, будући да смо ипак направили нешто што има одличан рејтинг на јутјубу, а уз то одскаче од уобичајеног ТВ програма.

Онда је једног врелог летњег дана, двадесетак метара од „Правде“, на грану оближњег дрвета слетела птичица и овако ми рекла: „Телевизија је продата.“ „Коме?“, зачудио сам се, али не претерано. „Нико не зна, али шушка се да је капитал Кокезин.“ „Ајде?!“, сневеселио сам се. „Прича се и да си им толико допиздио са својом емисијом, да су целу телевизију због ње купили.“ „Иди!“, обрадовао сам се и сјебао истовремено.  „Не ласкај себи“, рекла ми је птичица“, „они имају довољно лове да купе пет оваквих телевизија, а камоли једну.“

„А продужење уговора?“, питао сам, а птичица се насмејала: „Ха ха ха, готов си, бураз, ћију ћи“ и одлепршала.
У последњој емитованој епизоди гост ми је био Неле Карајлић. Последња снимљена епизода била је с Коканом Младеновићем. Требало је да буде емитована почетком септембра, а мени је уговор истицао првог. Није емитована. Гледаоци су параноисали: „Неће ти ово бити емитовано. Крај“, а ја сам био у фазону јеботе, једна епизода мање више. Ево моје тадашње преписке са директорком програма:

(4. 9. 2016) Ја: Драга директорка, шта би с Коканом? Поз

(5. 9. 2016) Ја: Ћао, има ли кавог објасњења што висе не иде емисија, да ли уопште да снимамо епизоду у четвртак? (предвиђена гошћа Гордана Суша) Позз

(5. 9. 2016) Директорка: Драги Марко, Оно шта је остало за платити и снимити је и урађено. Немаш никаквих обавеза према нама, хвала ти на сарадњи, а надам се да ће бити прилике за сусрет негдје ускоро, за живу ријеч. Срдачан поздрав.

Јесте, вала. Плаћено је и снимљено. Не и емитовано. Званична верзија каже да је извесни Слободан Станковић крајем 2017, за 56 одсто удела у АТВ исплатио око 4 милиона конвертибилних мараца. Шпекулисало се да иза куповине стоји Додиков син, али без доказа. По програму се одмах видело да је нови власник телевизије неко ближи Додику од самог Додика, а према истраживањима, новац који је АТВ добијала на тендерима после промене власника вишеструко је увећан.

Први је са телевизије отишао Благи, у Аустрију. Следећа је била продуценткиња Слађа (извињавам јој се што је тек сад помињем, јер била је саставни део наше мале креативне екипе), у Холандију. Где је Заха, немам појма. Он је најдуже истрпео под “новима”, а вероватно је имао најтање живце за тај посао. Јави ми се, мајсторе.

Имајући у виду да је АТВ основана као слободна телевизијска станица (неко ће да упрости и каже „То ти је, болан, ЦНН“), а да је завршила као Додиков пропагандни видео памфлет, није чудо што су Американци, који су вероватно свим срцем подржавали АТВ на њеном почетку, испиздели и треснули јој санкције. Молим браћу Американце узму у обзир да иста та АТВ није обрисала ниједну моју емисију за све ово време, а иста она птичица ме крајем лета 2016 упозприла: „Поскидај ти своје емисије, болан, јер ако нећеш ти, они ће.“ Сад ћу, изгледа, морати.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.