Марко Видојковић: БОМБАРДОВАЊЕ МРМОТА

Србија је обележила деветнаест година од почетка бомбардовања практичном провером стања на терену. На вишеструким тајним састанцима Вучића и Тачија, договорено је да се у Северну Митровицу пошаље Марко Ђурић.

Marko Vidojković / 28. март 2018

Према бриселском споразуму, сваки страни политичар (дакле, и политичар Србије), мора 72 сата раније да најави своју посету Косову, што не значи да ће му она бити и одобрена. Ђурић каже да је молио Харадинајеву владу да га пусти у договореном року, а „Шиптари“ тврде да није. То је било после срања. Пре срања, ко се још сећа, „Шиптари“ су рекли да је Ђурићу, као и Селаковићу, забрањен улазак на Косово. И не само то, обећали су и да ће их ухапсити уколико се дрзну да дођу.

Исколачених крвавих очију, рибљих уста осушених од гутања кнедли и превртања на сувом, поглавник Вучић је дан пре срања режао са ТВ екрана, запретивши да ће и Селаковић и Ђурић бити на Косову. И били су. Али, како? Како проћи кроз гранични прелаз на Јарињу, ако ти је влада Косова забранила улазак? Провукли су се Марко Ђурић и Никола Селаковић на север Косова кроз рупе и јаруге, који су још пре ко зна колико година прокопали криминалци са севера Косова, за потребе шверца људи и робе.

Набили у некакву халу да тамо врше унутрашњи дијалог о Косову, довели новинаре и ћелаве, набилдоване Србенде и чекали. Вест о јединицама РОСУ које су распоређене на северу Косова спорадично се јављала током читавог дана, док поподне напокон нису биле распоређене на право место, у правом тренутку, па је тако, баш негде кад су се Срби пробудили после поподневне дремке, стигла и вест да је Марко Ђурић ухапшен.

Према ономе што смо видели на ТВ, ћелаве набилдоване Србенде набиле се на улаз хале у којој су Ђурић и Селаковић вршили унутрашњи дијалог, како би осигурали да дијалог остане унутрашњи. Онда је дошла читава армија Републике Косово. Онда је почео дијалог песницама (весели гифови на којима Србенда набада росуљара песницом у шлем весело круже десничарским профилима на друштвеним мрежама), који је убрзо прерастао у монолог припадника РОСУ, праћен шок бомбама, сузавцем и набијањем дугих цеви у људска бића.

Онда је, попут вреће за ђубре, из хале извучен Ђурић, склептан у марицу и одведен у Приштину. Палацао је из марице, а можда и није, утврдиће истраживачко новинарство, плачући од сузавца, али вероватно и од среће, што план иде тако добро. У Приштини је Ђурић у погрбљеном ставу прошао „стазом срама“ („Где ти је сад Вућић, пићка ти материна“), од марице до улаза у полицијску станицу. Док се Србија полако, али сигурно дизала на устанак, буљави је процесуиран и избачен са Косова.  

Шта смо научили у понедељак? Пре свега да је Селаковић изузет од хапшења највероватније јер је договорено само Ђурићево хапшење, а могуће је и да су росуљари имали извесног обзира према пријатељу Тачијевог пријатеља. Научили смо, даље, као и у епизоди са „Косово је Србија“ возом, да Косово суверено влада целокупном својом територијом. Видели смо и да је Ђурић лично ипак стигао даље од воза којим је претходни пут провоцирао срање. И оно што је најбитније, обновили смо сазнање о томе да Срби раде на дугме „Шиптар“.

Као кад ретриверу бациш тениску лоптицу, Србину бациш „Шиптара“ и он више неће видети ништа друго. Сетите се само, један дрон је био довољан да цео стадион престане да пева „Вучићу педеру“, те да цела Србија почне да пева „Убиј, закољи, да Шиптар не постоји“. Добро, воз је био провидан, на то би се само сом упецао, али је зато „Страдање Буљавог“ било ефектно скоро попут дрона.

На снази је стари наратив из 1999 - заборавићемо све међусобне несугласице и удружити се у јаловом покушају да покажемо „Шиптарима“ како смо ми ипак неко мудо на Косову. Лево мудо, испоставило се 1999. год., а сад тек. Одвратни призори у којима није требало навијати ни за кога, Србе су ипак определили за једну страну. За страну Марка Ђурића. За страну Александра Вучића, у чијој се кухињи ова пита од гована и испекла.

Магична реч „Шиптар“, опет је довела до масовне хипнозе. Као и кад су почеле да падају прве бомбе, 1999. год., већина Срба стала је на страну одбране сулуде политике својих кретенских вођа. „Вучић је говно, али Шиптаре би заиста требало све побити“, чуло се јуче, чак и међу, до прекјуче псеудонормалним људима. Изазвани јефтиним триком приказивања бруталног насиља на телевизији у прајм тајму, многи нису могли да савладају реакцију из 1999 - изненадну лојалност диктаторском режиму, уз мржњу уперену ка свима који мисле другачије.

Свако ко је покушао да полемише са оним што се на Косову десило у понедељак, набијен је на друштвени ражањ. Свако ко је рекао да су Тачи и Вучић иста говна обележен је издајником, јер сад, кад је суверенитет Србије опет угрожен, имамо се ујединити против „Шиптара“, а нарочито домаћих издајника и НАТО локатора. А НАТО? Као и 1999, нема везе, они су ионако пичке, бомбардују издалека, ни не видимо их, у крајњој линији, долазе из земаља у које бисмо се радо иселили – дакле, јебимо мајку онима којима можемо.

Јебимо мајку људима који, кад им неко понуди да поједу говно кажу „Не, хвала“, људима који не пристају да их програми вучићевско-тачијевских телевизија праве дебилима, истим оним људима који се добро сећају како су пролазили 1999. год., ако би у неком подруму, међу свећама, опсовали Слобу. Исто тако осећају се и ових дана, када се на њих упире прстом као у издајнике, јер нису кренули да ископавају пушку у дедином дворишту, да бране Марка Ђурића, српског хероја.

У складу са својом личношћу (насилник у породици), поглавник Вучић се, кад дође кући после лошег дана на послу (Тачи, Харадинај, Могерини, Скот, Мичел, Меркел, Путин) најебе мајке жени и деци (грађани Србије). Терор његовог избуљеног лика и изобличеног гласа прелази из гротеске у реалну опасност, кад слуђена гомила почне да говори: „Ало, зајеби сад Вучића, видиш да гори Косово!“

Не, не видим. Колико се сећам, Косово је окупирано, 1999. Колико знам, на Косову се налази америчка војна база. Колико знам, Косово, захваљујући Вучићу, данас има граничне прелазе и позивни број, а нема ниједан облик постојања државе Србије у себи. Никоме није стало до Косова, штавише актуелном режиму савршено је одговарало да пет година проведе у пљачки и отимачини сопствених грађана, док се на Косову имплементирао Бриселски споразум, брижљиво пазећи да се не оде ни корак даље у преговорима, како пљачки Србије случајно не би дошао крај.

Илузија је да постоји некакво решење за Косово, као што је била илузија да смо ишта добили, 1999., пошто је НАТО окупирао Косово. Све што смо добили је авет наизглед незавршеног рата, који ћемо можда једног лепог дана ипак добити. Милошевић нас је, штавише, обавестио да смо у рату победили. Косово је, према резолуцији 1244 макар на папиру остало у СРЈ, међутим, СРЈ је 2003. год. престала да постоји, па се бојим да је тумачење резолуције 1244 од тог тренутка почело да бива натегнуто. „Али, Србија је правни наследник СРЈ, а то значи...“, заблебетаће неко правничко јаје, а ја ћу прећи на закључак.

Запитајте се, кад вас следећи пут Вучић испровоцира да пиздите због Косова, коме одговара да се тај проблем и даље одржава у животу. Ко су ти којима све ове године одговара да се фолирамо како бомбардовање и даље траје и како само што нисмо победили? Ко су ти којима одговара подгревање косовског мита сваки пут када Србија треба да крене напред?  

Тако је, браћо и сестре, то су исти они који су Србију увели у рат са НАТО. То су исти они који су, док се ратовало, добијали станове од државе. То су исти они који су, док се ратовало 1999. год., цртали мете на новинарским главама.

Сетите се тога сутра, када нам Вучић опет за вечеру подгреје Косово и Метохију.

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.