Prvi put sam posumnjao da se nešto gadno sprema kada me je kolega Nenad Kulačin pozvao telefonom u sred noći i plačno zavapio: „Mare, moramo da dovedemo Vesnu Pešić u emisiju.“ „Kako to misliš moramo?“, zbunio sam se, jer nam do tog trenutka niko nikada nije rekao da nešto moramo. „Ćuti, ne pitaj, glava je u pitanju“, izgovorio je tihim, drhtavim glasom i prekinuo vezu.
Pitao sam narednog dana na koji broj da joj se javim, da je povezem za Šabac, a dobio sam odgovor: „Javiće se ona tebi.“ I zaista, već iste noći, usledio je neobičan telefonski poziv. Telefon je zazujao, ja sam ga dohvatio, kad ono – na ekranu moj broj! Zovem samoga sebe?! Zadrhtao sam, jer sam se odmah setio tog prljavog trika tajnih službi, koji služi za demonstraciju sile i zastrašivanje pozvanog lica.
Bojažljivo sam uspostavio vezu, očekujući sa druge strane zloslutno Vulinovo graktanje ili Gašićevo groktanje, ili, joj majko, Vučićevo mumlanje, ali ne, bila je to Vesna Pešić. „Ovo ću reći samo jednom“, počela je da govori, a da nisam rekao ni halo, „dođite po mene na dan snimanja, u pola osam ujutru, u napuštenu fabričku halu (adresa poznata redakciji). Ukoliko budete kasnili, oprostite se sa svojim mini ružama.“
Pošto je prekinula vezu, izleteo sam na terasu, da obiđem mini ruže, pitajući se odakle Vesna Pešić zna za njih (mora da je videla kada sam letos kačio njihove slike na instagram, ali ona nema instagram nalog, što znači da me je pratila sa lažnog naloga, ali zašto bi to uopšte radila?!). „Ne bojte se, mile moje ruže, biće sve u redu, ja nikada ne kasnim“, rekao sam i pomilovao ih po trnju i lišću koje je polako ulazilo u zimski san.
Na dogovoreno mesto stigao sam u sedam i petnaest, kad tamo – Vesna Pešić u maskirnoj uniformi radi sklekove na jednoj ruci! Iz prikrajka sam je posmatrao neko vreme, a kad je počela da radi sklekove bez upotrebe ruku, viknula je: „Nije pristojno da špijunirate jednu damu dok radi jutarnju gimnastiku! Marš u kola!“
Jeza mi je potrčala uz kičmu, pa sam pobegao u auto, a ona se kroz nepun minut pojavila, odevena potpuno normalno (njen autfit možete videti u epizodi ’Dobar loš zao’ snimljenoj tog dana). Sela je na zadnje sedište, iza mene i zarežala: „Vozite do napuštene fabrike u (adresa poznata redakciji)“ Njen ton nije mi ostavio prostora da ovaj nalog dovodim u pitanje, pa sam se uputio na naznačenu adresu, a ona me je terala da prolazim kroz crvena svetla, lupkajući mi čvrge gotovo sve vreme.
Kad smo stigli, naredila mi je da držim ruke i glavu na volanu, sve dok se ne vrati u kola, kako ne bih video šta radi napolju, ali nije znala da imam toliko rupa u limariji da sam i pored ovog neugodnog položaja video gotovo sve. Ijao, pa to je Filip Korać! Šta će on sa Vesnom Pešić? Dao joj je veliku crnu torbu, pa su se onda nešto žučno raspravljali, da bi mu odjednom zviznula dva šamara i naterala ga da uradi deset sklekova pevajući Internacionalu.
Kad se vratila u kola, smestila je crnu torbu pored sebe na zadnje sedište, iz nje izvadila pištolj, rekao bih marke glok, koji mi je prislonila na potiljak. „Nemojte misliti da nisam primetila kako ste gvirili. Imate sreće, neću vas ubiti jer ste mi nekada bili simpatični, a trebate mi i zbog vaše debilne emisije. Idemo za Šabac.“
Možete misliti koliko sam se uspaničio kad mi je kod Pećinaca pukla guma. „Nemojte plakati kao neka pičkica, nego se zaustavite na propisan način, da zamenimo tu jebenu gumu“, naredila mi je Vesna Pešić. Kad sam postavio dizalicu (popularnu „žabu“) i počeo da vrtim ručku, Vesna Pešić je zašištala: „Nemam vremena za ova sranja! Maknite se, bedno piskaralo!“ Kad sam se pomerio, ona je jednom rukom podigla auto, a drugom promenila točak. Vesna Pešić je oduvek bila vitalna, ali ovo...
Pre emisije nam je rekla: „Snimanje ima da traje dokle ja to budem želela, ili... cev u glavu.“ Srećom, kolega i ja smo vrhunski televizijski profesionalci, pa se na snimku jedva može primetiti kako nam se kolena sve vreme tresu od straha, pošto je od prvog do poslednjeg trenutka Vesna Pešić držala hromirani glok u krilu (ako pažljivo gledate, u 65. minutu na trenutak može da se uoči). Posle snimanja nam je izdelila svakom po pet šamara i naredila mi da je vozim za Beograd.
Opet kod Pećinaca, ali ovog puta u suprotnom smeru, desilo se nešto što tek sad, kada je jasno da je Vesna Pešić opasan manijak i istrenirani ubica, mogu da podelim sa vama. Naime, dok smo se kretali desnom trakom, brzinom od oko stotinu kilometara na sat (moj auto ne može brže), s leve strane počeo je da nas pretiče veliki crni audi. Nisam stigao ni da posumnjam da će se nešto loše desiti, a Vesna Pešić je sa zadnjeg sedišta, kroz prozor, otvorila vatru iz automatskog pištolja, rekao bih škorpion ili UZI, ne razumem se, nisam služio vojsku.
„Samo cev u glavu, cev u glavu“, vikala je pucajući, a crni automobil je najpre zastao, da bi zatim eksplodirao, kao na filmu. Od silne buke još uvek mi zuji levo uvo, koje je te večeri malo i krvarilo. To što se o ovom incidentu ništa nije moglo čuti, videti ni pročitati, jasno mi je govorilo u kakvoj sam se opasnoj situaciji našao. Oduvek sam mislio da opasnost vreba od naprednjaka, od njihovih batinaša i desničarskih harangi, plaćenih ubica koje ubijaju konkurentske narko dilere po zemlji i svetu, ali nisam ni sanjao da opasnost vreba od Vesne Pešić.
Kad smo se približili naplatnoj rampi u Šimanovcima, naredila mi je da pređem u zaustavnu traku i zaustavim vozilo, što sam smesta učinio. „Sada, ruke i glavu na volan i brojte do sto, a onda idite i promenite odeću, pošto se jasno oseća kako ste se usrali od straha, ha ha ha“, zlokobno se nasmejala i izletela u mrak. Potom sam otišao kući, gde sam najpre proverio da li su ruže okej, a onda proveo dva i po sata ispod tuša, plačući.
Zašto se Vesna Pešić odala tvitom u kome preti predsedniku Vučiću? Ona to radi namerno. Iza maske krhke gospođe krije se nezaustavljivi demon, koji bi da se stvari u Srbiji rešavaju silom, i to ne da ih drugi rešavaju, već ona svojeručno. Prema onome što sam video, sposobna je da samostalno likvidira, ne samo plaćene ubice, već i pripadnike specijalnih jedinica. Ona je u stanju da golim rukama nokautira sve skakače za bogojavljenskim krstom. Uroku od nekoliko sekundi snajperom će rasturiti svaku navijačku litiju. Ne smem ni da pomislim koliko je pripadnika MUP poginulo ili zadobilo teške telesne povrede, posle njenog petnaestominutnog „saslušanja“.
Nisam želeo da ovako smenimo Vučića. Ja sam za demokratske promene i beskonačne mirne šetnje, gandijevski otpor batinašima, koji će nam lomiti kosti dok pevamo i duvamo u pištaljke, da naša patnja utre put ka konačnoj pobedi, kroz nekih trideset ili četrdeset godina. Samo da sve bude mirno i demokratski, onako lepo i karnevalski, kakvi su srpski građanski protesti, uz nekoliko izuzetaka, oduvek bili. Nisam želeo Vesnu Pešić, sa prstom na obaraču. Nisam želeo krv.
Posle ovog teksta, znam da sam joj i ja meta i eto, kako je život čudan - predsednik i ja smo se, posle silnih godina neprijateljstva, slučajno našli u istom rovu, mali i nezaštićeni, čekajući da nam presudi Vesna Pešić. Neka nam je Bog u pomoći.
(Svrha ovog teksta su humor, zabava i podrška Vesni Pešić. Nova sezona emisije ’Dobar, loš, zao’ počinje u petak, 24. januara, 2020.)
