Марко Видојковић: ЦЕВ У ГЛАВУ

Нећемо имати мира, докле год је врхунски обучена терористкиња и убица, Весна Пешић, на слободи

Marko Vidojković / 23. јануар 2020

 

Први пут сам посумњао да се нешто гадно спрема када ме је колега Ненад Кулачин позвао телефоном у сред ноћи и плачно завапио: „Маре, морамо да доведемо Весну Пешић у емисију.“ „Како то мислиш морамо?“, збунио сам се, јер нам до тог тренутка нико никада није рекао да нешто морамо. „Ћути, не питај, глава је у питању“, изговорио је тихим, дрхтавим гласом и прекинуо везу.

Питао сам наредног дана на који број да јој се јавим, да је повезем за Шабац, а добио сам одговор: „Јавиће се она теби.“ И заиста, већ исте ноћи, уследио је необичан телефонски позив. Телефон је зазујао, ја сам га дохватио, кад оно – на екрану мој број! Зовем самога себе?! Задрхтао сам, јер сам се одмах сетио тог прљавог трика тајних служби, који служи за демонстрацију силе и застрашивање позваног лица.

Бојажљиво сам успоставио везу, очекујући са друге стране злослутно Вулиново грактање или Гашићево гроктање, или, јој мајко, Вучићево мумлање, али не, била је то Весна Пешић. „Ово ћу рећи само једном“, почела је да говори, а да нисам рекао ни хало, „дођите по мене на дан снимања, у пола осам ујутру, у напуштену фабричку халу (адреса позната редакцији). Уколико будете каснили, опростите се са својим мини ружама.“

Пошто је прекинула везу, излетео сам на терасу, да обиђем мини руже, питајући се одакле Весна Пешић зна за њих (мора да је видела када сам летос качио њихове слике на инстаграм, али она нема инстаграм налог, што значи да ме је пратила са лажног налога, али зашто би то уопште радила?!). „Не бојте се, миле моје руже, биће све у реду, ја никада не касним“, рекао сам и помиловао их по трњу и лишћу које је полако улазило у зимски сан.

На договорено место стигао сам у седам и петнаест, кад тамо – Весна Пешић у маскирној униформи ради склекове на једној руци! Из прикрајка сам је посматрао неко време, а кад је почела да ради склекове без употребе руку, викнула је: „Није пристојно да шпијунирате једну даму док ради јутарњу гимнастику! Марш у кола!“

Језа ми је потрчала уз кичму, па сам побегао у ауто, а она се кроз непун минут појавила, одевена потпуно нормално (њен аутфит можете видети у епизоди ’Добар лош зао’ снимљеној тог дана). Села је на задње седиште, иза мене и зарежала: „Возите до напуштене фабрике у (адреса позната редакцији)“ Њен тон није ми оставио простора да овај налог доводим у питање, па сам се упутио на назначену адресу, а она ме је терала да пролазим кроз црвена светла, лупкајући ми чврге готово све време.

Кад смо стигли, наредила ми је да држим руке и главу на волану, све док се не врати у кола, како не бих видео шта ради напољу, али није знала да имам толико рупа у лимарији да сам и поред овог неугодног положаја видео готово све. Ијао, па то је Филип Кораћ! Шта ће он са Весном Пешић? Дао јој је велику црну торбу, па су се онда нешто жучно расправљали, да би му одједном звизнула два шамара и натерала га да уради десет склекова певајући Интернационалу.

Кад се вратила у кола, сместила је црну торбу поред себе на задње седиште, из ње извадила пиштољ, рекао бих марке глок, који ми је прислонила на потиљак. „Немојте мислити да нисам приметила како сте гвирили. Имате среће, нећу вас убити јер сте ми некада били симпатични, а требате ми и због ваше дебилне емисије. Идемо за Шабац.“

Можете мислити колико сам се успаничио кад ми је код Пећинаца пукла гума. „Немојте плакати као нека пичкица, него се зауставите на прописан начин, да заменимо ту јебену гуму“, наредила ми је Весна Пешић. Кад сам поставио дизалицу (популарну „жабу“) и почео да вртим ручку, Весна Пешић је зашиштала: „Немам времена за ова срања! Макните се, бедно пискарало!“ Кад сам се померио, она је једном руком подигла ауто, а другом променила точак. Весна Пешић је одувек била витална, али ово...

Пре емисије нам је рекла: „Снимање има да траје докле ја то будем желела, или... цев у главу.“ Срећом, колега и ја смо врхунски телевизијски професионалци, па се на снимку једва може приметити како нам се колена све време тресу од страха, пошто је од првог до последњег тренутка Весна Пешић држала хромирани глок у крилу (ако пажљиво гледате, у 65. минуту на тренутак може да се уочи). После снимања нам је изделила сваком по пет шамара и наредила ми да је возим за Београд.

Опет код Пећинаца, али овог пута у супротном смеру, десило се нешто што тек сад, када је јасно да је Весна Пешић опасан манијак и истренирани убица, могу да поделим са вама. Наиме, док смо се кретали десном траком, брзином од око стотину километара на сат (мој ауто не може брже), с леве стране почео је да нас претиче велики црни ауди. Нисам стигао ни да посумњам да ће се нешто лоше десити, а Весна Пешић је са задњег седишта, кроз прозор, отворила ватру из аутоматског пиштоља, рекао бих шкорпион или УЗИ, не разумем се, нисам служио војску.

„Само цев у главу, цев у главу“, викала је пуцајући, а црни аутомобил је најпре застао, да би затим експлодирао, као на филму. Од силне буке још увек ми зуји лево уво, које је те вечери мало и крварило. То што се о овом инциденту ништа није могло чути, видети ни прочитати, јасно ми је говорило у каквој сам се опасној ситуацији нашао. Одувек сам мислио да опасност вреба од напредњака, од њихових батинаша и десничарских харанги, плаћених убица које убијају конкурентске нарко дилере по земљи и свету, али нисам ни сањао да опасност вреба од Весне Пешић.

Кад смо се приближили наплатној рампи у Шимановцима, наредила ми је да пређем у зауставну траку и зауставим возило, што сам сместа учинио. „Сада, руке и главу на волан и бројте до сто, а онда идите и промените одећу, пошто се јасно осећа како сте се усрали од страха, ха ха ха“, злокобно се насмејала и излетела у мрак. Потом сам отишао кући, где сам најпре проверио да ли су руже океј, а онда провео два и по сата испод туша, плачући.

Зашто се Весна Пешић одала твитом у коме прети председнику Вучићу? Она то ради намерно. Иза маске крхке госпође крије се незаустављиви демон, који би да се ствари у Србији решавају силом, и то не да их други решавају, већ она својеручно. Према ономе што сам видео, способна је да самостално ликвидира, не само плаћене убице, већ и припаднике специјалних јединица. Она је у стању да голим рукама нокаутира све скакаче за богојављенским крстом. Уроку од неколико секунди снајпером ће растурити сваку навијачку литију. Не смем ни да помислим колико је припадника МУП погинуло или задобило тешке телесне повреде, после њеног петнаестоминутног „саслушања“.

Нисам желео да овако сменимо Вучића. Ја сам за демократске промене и бесконачне мирне шетње, гандијевски отпор батинашима, који ће нам ломити кости док певамо и дувамо у пиштаљке, да наша патња утре пут ка коначној победи, кроз неких тридесет или четрдесет година. Само да све буде мирно и демократски, онако лепо и карневалски, какви су српски грађански протести, уз неколико изузетака, одувек били. Нисам желео Весну Пешић, са прстом на обарачу. Нисам желео крв.

После овог текста, знам да сам јој и ја мета и ето, како је живот чудан - председник и ја смо се, после силних година непријатељства, случајно нашли у истом рову, мали и незаштићени, чекајући да нам пресуди Весна Пешић. Нека нам је Бог у помоћи.

 

(Сврха овог текста су хумор, забава и подршка Весни Пешић. Нова сезона емисије ’Добар, лош, зао’ почиње у петак, 24. јануара, 2020.)

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.